ОТВОРЕНО ПИСМО ВЛАДАНА ВУКОСАВЉЕВИЋА НИН-У И ВРЕМЕНУ: Призори беде људског духа и суноврата новинарске професије

ИСКРА на Фејсбуку

Владан Вукосављевић (Фото: С. Гарић)

Иако је Министарство културе и информисања у свом прекјучерашњем саопштењу објавило да жели да прекине полемику у вези са догађајима на изложби стрипа и цртежа у Старој Капетанији, нови бестидни напади НИН-а и Времена изнуђују јавни одговор, овога пута не Министарства културе и информисања, већ мој лично. Поред осталог и зато што ни у једном од та два листа то саопштење Министарства културе и информисања није објављено.

Када ме два нискотиражна недељника, један некада давно угледан, сада ни сенка своје некадашње сенке, школски пример неуспешне приватизације и протраћеног угледа, а други тугаљиви медијски мехур надуваван и спонзорисан из иностранства, на скоро идентичан начин клевећу и непрестано на апсурдно неистинит и поган начин манипулишу појмовима нацизам и сличним, онда заслужују да добију и примерен одговор.

Током дугог времена, из Загреба у Београд, много чешће тим путем а скоро никада супротним смером, долазила је читава галерија различитих личности. Од тзв. обичног света, најчешће прогнаних или бегунаца од Покоља па до људи различитих професија, песника, писаца, глумаца, политичара, итд. Као што то увек бива, прихватани су као род рођени, са гостопримством и љубазношћу а узвраћали су својој новој средини углавном на исти начин, како је ко знао, умео и могао.

Један од најколоритнијих дублова који је из Загреба стигао у Београд деведесетих година је новинарски кентаур кога чине Теофил Панчић и Дамир Калембер (који из неког разлога воли да се представља као Филип Шварм). Безмало тродеценијски новинарски рад овог нераздвојног дуета, представља праву малу историју јефтиног, револверашког, полуписменог, патетичног, често аутошовинистичког и неретко србофобичног журнализма, обилато наручиваног и плаћаног са различитих а сличних адреса из иностранства, углавном познатих домаћој јавности. Никада нико у новинама није са мање знања, талента и надахнућа а толико неписмено, необавештено и претенциозно писао о политици и књижевности као што су то чинили Панчић и Калембер/Шварм.

Шампиони у надувавању, а често и тенденциозном приказивању српске улоге у ратовима деведесетих, ова два аграмерска другарића су, чашћавана спонзорским новцем попут кафанских певаљки, постали нека врста медијског џубокса са једном те истом мелодијом у различитим, трапавим али отровом натопљеним аранжманима. Убаците нешто ситниша и наручите песмичуљке у којима се Срби представљају као главни кривци за сва зла овог света.

И у новом броју свог спонзорисаног недељника, ови Загрепчани духом и схватањем света а Београђани и Новосађани адресом наставили су да ме вређају у свом старом, јадном скрибоманском стилу, брбљајући попут наркомана на лошем хероину о „нацизму“ и сличним глупостима. Лако али с гађењем бих могао да се спустим у канализацију њиховог стила и да им одговорим на сличан начин. Калембер/Шварму на болесном маштом вођену опсервацију о томе да би саопштења Министарства на некаквом митингу слушали „распомамљени смеђекошуљаши“ и слично, на пример примедбом, уз само мало креативности, да би његове чланке писане током тридесет година најрадије слушали одушевљени црнокошуљаши на Јелачић плацу 1942., пре него крену у своје, тих трагичних година омиљене активности.

А несрећном Панчићу који ме је у добром примеру свог ненадахнутог и приземно-пијачарског смисла за хумор назвао Хер Фликом, могао бих да одговорим да је Пера Ждера сумњивог хигијенског статуса или можда да је, како га је заиста духовити и искричави Момо Капор називао, „неталентовано гробље хамбургера“. И да ствар у њиховом стилу доведем до пароксизма, ако смо моје колеге из Министарства културе и информисања и ја нацисти или наши ставови подсећају на „нацистичке“, онда сви они који тако говоре, за мене могу бити усташе и њихови поступци ме могу подсећати на усташке.

Наравно, ја то нећу учинити, ово је била само илустрација како би могли да изгледају лудило и професионално бешчашће дубла Панчић/Калембер-Шварм у искривљеном огледалу стварности.

Довољно је што ћу поновити да су обојица, већ деценијама ситним новцем спонзорисани, злонамерни а неталентовани квазиновинари, склони изговарању огавних клевета и бесмислица, те да тираж и углед њиховог недељника углавном јесу њихова слика, прилика и заслуга.

Што се тиче НИН-а, Сандре Петрушић, Ћулибрка и њихових саговорника, тешко је ишта ново рећи. Писац коме је жири на чијем је челу Теофил Панчић, доделио у прашину скрхану Нинову награду, покушава да искористи пет минута своје лажне славе, не би ли говорио још бесмисленије и тупавије него што пише, што је упркос тешко остваривом циљу и успео, на чему му честитам.

Оно што је остало од некада веома важног и угледног НИН-а јесте само логотип. Остатак је нестао у вихору приватизације и очајне кадровске политике, из иностранства вођене и наручиване уређивачке политике и ретко лоше селектованих уредника, толико лоше да то подсећа на план неког намерног уништења некада најугледнијег недељника на читавом Балкану. Лист коме су највећа креативна достигнућа биле две грозоморне насловне стране, једна са злоупотребом Аушвица у бедне дневнополитичке сврхе а друга са сликом снајперске пушке уперене у председника, има и тираж и пажњу публике који му припадају. Дакле, блиске нули.

И да закључим. Када и Министарство културе и информисања и мене, овакав тип новина и аутора повезују са нацизмом, најстрашнијом појавом двадесетог века, или на било који начин наше/моје активности упоређују с тим, онда је, осим призора беде људског духа и суноврата новинарске професије, јасно да посла имамо с једним пораженим и широко презреним професионалним и укупним погледом на свет. Бити квалитетан, писмен, стручан, интелектуално поткован, частан и добронамеран новинар, очигледно је превелик залогај за лица поменута у овом тексту.
И ја им то, са разочарењем и невољно, али изнуђено, овом приликом и у своје име саопштавам.

Владан Вукосављевић

1 коментар

  1. Neko каже:

    Paralelni svet sa kojim nemam dodira! I to vec godinama.
    Kakvo crno „ministarstvo kulture“ u zemlji Srbiji, u kojoj se svaki ubogi dan, na svim televizijama, non-stop prikazuje primitivizam i bljuvotine rijaliti psihodelicnih neadretalaca i njihovih polugolih, izbotoksiranih, neobrazovanih i jos primitivnijih voditelja/ki.
    Nista bolji nisu ni iskompleksirani organizatori tzv. Mirdita i slicnih strip hepeninga (oni vole ovakve izraze, misle da su pametniji kad ubacuju engleske reci)
    Dotle, u nekoj Narodnoj biblioteci, neka mlada, lepa i pametna Srbija uci da bude lekar, inzenjer ili tehnolog.. i da zauvek napusti jad i cemer kupoprodajnih diploma, kupoprodajnih novinara i kupoprodajnih politicara.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.