Отворен Сајам књига: Речи и даље прелазе границе

Сајам књига у Београду (© Sputnik / Лола Ђорђевић)

У овим временима у којима осећамо да се наше наде руше у рату, у свеприсутности разарања, утешно је открити да наше речи и даље могу да прелазе границе. Књиге увек могу да путују, за разлику од великог броја људи на планети. Има у овој реченици неке тужне наде. Ми смо овде како бисмо прослављали књигу, поручио је француски писац Матијас Енар.
Енар је у име Француске, земље почасног госта, поздравио је вечерас посетиоце 66. Међународног београдског сајма књига, захваливши на части да отвори Сајам књига у граду који му је драг и који је престоница земље коју воли:
„Ми смо овде како бисмо прослављали мисао и стварање, а до нас, из далека, допиру од‌јеци борби. Да ли нам, суоченим с политичким неизвесностима, сукобима, кризама, књиге и даље могу бити од помоћи? Бити нам уточиште? Шта људско биће 21. века, у тренутку у коме његовом свету прети пропаст, у коме његову кућу тек што није уништио рат или поделила неслога, шта људско биће уопште данас може наћи у роману?“

Знање, мисао, слобода

Књижевност, истакао је Матијас Енар, свету враћа његову сложеност, супротстављајући се непосредности телевизије, непрекидним информацијама, хипнотичкој диктатури актуелности:
„Књиге нам отварају неко друго време, неки други свет, у коме престајемо да будемо анестезирани мајмуни, у коме нам садашњост више не замагљује поглед, већ поново постајемо мислећа бића, грађани. Књига је знање, мисао, слобода – други ритам, друга планета. Књижевност је и могућност прилажења другоме, упознавања с разноврсношћу људских искустава, другачијих друштава“.

Превођење – спас од усамљеничке заслепљености

Превођење је, сматра, за то кључни адут:
Превођење омогућава да избегнемо да визију света усредсредимо на нас саме, на мали универзум који нас непосредно окружује. Сен-Жермен де Пре, Париз, Француска – ето шта би био универзум мог одрастања, да нема превођења. Превођење нас спасава, чак, и од усамљеничке заслепљености. Везе између нација могу се тумачити кроз њихове међусобне преводе“.
Нагласио је да су Француска и Србија од 19. века изаткале књижевне везе кроз превођење:
„Превода никада нема довољно. Избор дела која се преводе и језика са којих се преводи указује на мреже савремене политичке доминације – у Француској се неупоредиво више преводи са енглеског, па чак и са шпанског, него са српског или немачког, али и неупоредиво више са српског и немачког него са арапског или персијског. Али, српски романи стижу до француских читалаца. Свакако – не довољно, не све. Можемо увек посматрати чашу као допола пуну или допола празну. Славимо данас то што у њој има нечега и испијмо ту чашу преводилаштва, у здравље књижевности! Срећан вам сајам књига“.

Најинтимније јединство писца и читаоца

Српски писац и издавач Владислав Бајац, отварајући Сајам књига, указао је на широко пространство између писања и читања:
„Кроз тај зачарани простор иде један пут који спаја две куће. Тамо далеко, на самом зачетку те магистрале масовности, буке и бројева, у једној кући седи писац, сам и – пише. Његова друга страна, крајност, половина… је читалац, који једнако тако насупрот писцу седи сам, и – чита. Уз сву раздаљину, то је најинтимније јединство писца и читаоца. И најлепше јединство супротности“.
Ниједна књига није заправо написана док није прочитана, ниједну није завршио писац већ читалац, сматра Бајац:
„Пишчева су слова, читаочева је тачка. Читалац је од‌јек, ехо, огледало писца. Читаочево тумачење, његова интерпретација, ма како пишчеве поруке биле јасне, последње је дописивање књиге. Тако у свакој књизи, поред имена писца, стоји невидљиво име читаоца који у процесу читања прво преписује себи у свој ум оно што чита, а потом то исто интерпретирајући – дописује. Отуд можда понека књига има и по коју празну страну на свом крају. Видљиву или невидљиву. Колико читалаца, толико различитих тумачења једне исте књиге. Какво богатство!“

Најефикаснији лек против глобалне пошасти

Судећи по искуству света, испоставило се да је и писање, а не само читање, један од најефикаснијих лекова против глобалних пошасти, приметио је Бајац:
„Што више и једног и другог, то боље по књижевну демократију. Уосталом, књиге су се писале и читале у временима свих епидемија, лоше вођених политика и држава, ратова и природних непогода јер су показале да су одлична утеха, брза и сврсисходна обмана, сигурна исповедаоница, чврста подршка, поуздани пријатељ, онај на дохват руке… И љубав за цео живот“.
Највећа радост будућег читања је, сматра Бајац, помисао на светску библиотеку већ постојећих чаробних књига које још чекају да буду откривене:
„Једина радост која јој евентуално конкурише је помисао на оне још чаробније које још нису написане. Књиге су живеле, живе и живеће. Живеле књиге!“
Сајам је под слоганом „Живеле књиге“ од јутра почео са својим активностима.
На руском штанду је одржан разговор о издавачкој делатности у Русији и превођењу дела руских писаца у Србији у коме су учествовале главна уредница „Спутњик Србија“ Љубинка Милинчић и директорка најважније руске награде за књижевност „Бољшаја књига“ Татјана Водковска.
„У Србији се преводе класици, али и савремена руска књижевност. Дела руских писаца се одлично продају и знања Срба о Русији потичу у великом делу из литературе“, истакла је Љубинка Милинчић.
Штанд „Акадмске књиге“ је данас био у знаку дела Матијаса Енара који је након отварања Сајма потписивао своје књиге „Бусола“, „Зона“ и „Годишња гозба гробарског братства“.
До 29. октобра на Београдском сајму књига представиће се више од 400 директних излагача уз више десетина програма.
sputnikportal.rs
?>