Отворен Музеј ћирилице у Рачи код Бајине Баште /фото/

© Tanjug / BRANKO LUKIĆ

У Рачи, недалеко од Бајине Баште, данас је отворен Музеј ћирилице, саветник председника Републике Милош Вучевић истакао је на отварању да тај музеј треба да буде место где ће младе генерације научити да је ћирилица истинско богатство и део европске културне разноликости.

,,Сабрали смо се да заједно отворимо Музеј ћирилице, место које ће од данас симболизовати наше историјско памћење, нашу националну самобитност и нашу културу. Место које ће нас сећати на ком језику смо почели да мислимо. Овим чином не обележавамо само почетак рада једне установе, већ потврђујемо трајање писма које је обликовало нашу националну индивидуалност и дубоко се утврдило у темељима наше културне самосвести. Писмо које је вековима верно бележило нашу историју и које и данас, као и сутра, остаје један од најчвршћих ослонаца нашег духовног трајања“, рекао је Вучевић.

Указао је да је ћирилица један од најпрепознатљивијих знакова нашег распознавања међу народима и да су на том писму писане најузвишеније мисли, владарске повеље, житија светитеља, народне песме, научна и књижевна дела, све оно што је српски народ принео европској и светској култури.

,,Она је наш траг у времену, да смо били и постојали и да још увек постојимо. Историја ћириличног писма никада није била одвојена од страдалне историје српског народа. Кад год су наилазила велика историјска искушења, ратови и политички ломови, на удару се по правилу налазила и ћирилица. То није било случајно. Различити владари, режими и идеологије кроз векове настојали су да ћирилицу забране или бар потисну из јавног живота, свесни да она представља једну од најчвршћих спона која повезује српски народ“, истакао је Вучевић.

Он је подсетио да су се притисци на ћирилицу јављали онда када су се спремали напади на српство, а од времена Марије Терезије и Франца Јозефа, преко политике Бењамина Калаја, па све до бурних и трагичних деценија двадесетог века.

,,Забране писма нису биле само административне мере, већ су представљале покушај да се прекине културни континуитет једног народа, његова жива веза са прецима и потомцима. Посебно потресна сведочанства имамо из Првог светског рата. Забране ћирилице у школама, институцијама и јавном животу биле су систематске и спровођене без милости“, подсетио је Вучевић.

Он је навео да у записима Луке Лазаревића остаје сведочанство времена када је у Београду окупатор настојао да уништи сваки траг ћирилице.

“Сличну судбину ћирилица је доживела и у Другом светском рату. У Независној држави Хрватској ћирилица је законом забрањена већ у првим данима постојања те геноцидне творевине. Њена употреба кажњавана је, а књиге штампане овим писмом систематски су уништаване. Познате су појаве паљења библиотека, уклањања ‘неподобних’ издања и такозване ‘чистке’ књижног фонда. И све је то ћирилица издржала и пребродила. Наш народ је знао да је то животна специфичност, идентитетски темељ, генетски код нашег духа и наше суштине. А онда се десила комунистичка револуција и релативизација. Братство и јединство, између жртве и џелата, и југословенство као нови појавни облик нације“, рекао је Вучевић.

Он је навео да су српство и ћирилица тада посматрани као превазиђена и архаична категорија.

„Данас је већ готово потпуно заборављено, барем у Србији, поготово од стране југоносталгичара и аутошовиниста, да је цвет хрватске интелигенције на челу са Мирославом Крлежом 1967. године усвојио и обзнанио такозвану ‘Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика’. Тада, у пуном јеку власти Јосипа Броза Тита, из Загреба се проломио забринути вапај свега мислећег да се мора предузети све што је на располагању, па и промена Устава СФРЈ, да би се заштитио хрватски језик од ‘великосрпске асимилације'“, рекао је Вучевић.

Навео је да су у том прогласу хрватски интелектуалци истакли да су у Југославији оживеле тенденције етатизма, унитаризма и хегемонизма и да услед тога вреба опасност стварања, како су говорили, „државног језика“, при чему је по њима сасвим јасно да је та улога у пракси била намењена српском књижевном језику, због доминантног утицаја административног седишта југословенске државе.

,,Такође, сматрали су да се велика опасност над хрватским књижевним језиком надвила и због језичке праксе у ЈНА, савезној управи, Тан‌југу, ПТТ-у, па чак и у пракси која се користила у разним административним обрасцима, како су наводили. Из те енергичне и осмишљене акције хрватских интелектуалних кругова, који су се одлучно и сложно, за разлику од српских интелектуалних кругова, супротставили, по њима, асимилацији и успостављању некаквог непостојећег државног језика, могао се поново препознати страх од мрске ћирилице“, навео је Вучевић.

Он је додао да је за њих и у новим околностима Титове Југославије стари непријатељ остала ћирилица, као средство, како су сматрали, чисте великосрпске хегемоније.

Вучевић је указао да у 21. веку највећи изазови за ћирилицу не представљају забране, мада и њих има у региону, већ постепено занемаривање и незаинтересованост, а што представља трајне последице комунистичког периода.

,,То је довело до тога да ћирилица у многим срединама почне да се повлачи из јавног простора. Сведоци смо да се њена употреба често подразумева као традиција, али не увек и као жива културна пракса. Али, од 2012. године поново смо на почетку и поново смо почели да се боримо за ћирилицу и српство. И данас, отварајући овај Музеј, симболично проглашавамо победу ћирилице и дајемо завет да ћемо је чувати, јер тако чувамо своју суштину и своје народно биће“, истакао је Вучевић.

Он је навео да Музеј има посебну мисију и да треба да буде место где ће младе генерације научити да је ћирилица истинско богатство и део европске културне разноликости.

,,У дигиталном добу, када се културе све више преплићу, управо је неговање сопственог идентитета, предуслов истинског дијалога и поштовања међу народима. Само онај који поштује своје наслеђе, уме да поштује и туђе. Народ који чува своје писмо, чува и своју културу. А народ који чува културу, чува и своје достојанство“, рекао је Вучевић.

Нагласио је да је данас највећа битка управо у томе да сачувамо свој идентитет, јер то неће нико учинити уместо нас.

,,Данас ми бијемо битку да у културном и идентитетском смислу останемо Срби и сачувамо везу од Немањића и Светог Саве и пре њих до данас. Да нам неко, било ко, не би уништио прошлост, асимиловао нас, обешчастио и обезвредио. Да нас не би избрисали да смо постојали. Да сачувамо наше српско име“, истакао је Вучевић.

Он је поручио да ћирилица није наша прошлост, већ садашњост и будућност.

,,Нека овај музеј буде њен дом, али и инспирација да она остане живо писмо у нашим школама, институцијама, медијима и свакодневном животу. Нека она буде вековно сведочанство нашег идентитета и наше крајње победе!“, рекао је Вучевић.