ОТВОРЕН 62. САЈАМ КЊИГА: Mлади лакше користе енглески језик него матерњи

Аустријски писац и публициста Карл Маркус Гаус и академик Миро Вуксановић отворили су вечерас 62. Међународни београдски сајам књига, поручивши да је то „савршена општа смотра одбране језика“, који „у свакодневници и уметности за циљ има да се људи споразумевају и у речима оног другог открију себе саме“.

„Немачка, Швајцарска, Лихтенштајн и Аустрија учествују у заједничкој историји, али истодобно још од средњег века имају свака своје особености и властите традиције, које су допринеле томе да се ове земље, не само културно-историјски, различито развијају. Није увек било тако, али данас тешко да би ико довео у питање тврдњу да Аустрија није исто што и Немачка или да Лихтенштајн није немачка државица која тек историјском неправдом није део неког већег немачког царства, као што је и Швајцарска Швајцарска, а не некакав огранак Аустрије или још једна неостварена немачка покрајина“, рекао је Гаус.

Обративши се у име земаља немачког говорног подручја — почасног госта Сајма, Гаус је рекао да за богатство гласова и звукова савремена књижевност на немачком језику има да захвали управо чињеници да не постоји једна обавезујућа и узорна норма већ неколико различитих варијаната стандардног језика, али да разлике ипак нису толико велике да не би и даље све време било речи о једном немачком језику.

„Срећан сам што могу да читам књиге аутора из Базела или Келна и што исто тако на мојим књигама у књижарама у Луцерну, Вадуцу или Лајпцигу нема напомене ’преведено с аустријског‘“, истакао је Гаус.

Он је казао да му није ни на крај памети да Хрватима, Босанцима, Црногорцима и Србима одређује да треба да се држе онога што се раније називало „српско-хрватским“.

„Разлике у звучању, речнику или реченичној мелодији, нијансе израза, тај чувени лични стил — све те ствари су од изузетног значаја за књижевност, али исто тако може бити покушаја да се те разлике на равни језичке политике увећају и начине дубљим него што јесу“, скренуо је пажњу.

Да је некаква комисија за бригу о језику пре 50 година у Швајцарској наложила да „швицердич“, дијалекат којим се говори у свакодневном животу, буде и обавезујућа писана форма немачког у Швајцарској, данас би се, каже Гаус, швајцарски романи морали преводити како би их разумели и читаоци у Немачкој и Аустрији.

Он је подсетио да је Вук Стефановић Караџић као избеглица у Бечу постао један од највећих европских интелектуалаца 19. века, који је од дијалеката своје домовине обликовао српски књижевни језик, дефинисао правопис, саставио речник са преко 27.000 одредница и сакупио народно стваралаштво које се до тада преносило искључиво усменим путем.

Гаус даље наводи да се у Бечу, у Мађарској улици, на броју 39 налази кућа „још једног слободног духа с Балкана“.

„На зарђалој табли, као створеној за то да је човек превиди у дивљем и усковитланом градском саобраћају, стоји натпис: ’У сећање на Петра Прерадовића, великог хрватског песника‘, а малим словима испод тога стоји избледела напомена каква се данас више не би могла написати, јер је свет о ком она сведочи нестао у рату и ужасу: ’Поставила Југословенска академија наука и уметности‘“, испричао је Гаус.

„Караџић, Србин из Мароканске улице, и Прерадовић, Хрват из Мађарске улице, упознали су се у том малом великом свету трећег бечког округа и ценили пријатељство оног другог. Што има смисла, јер су обојица заправо стремили као истој ствари — да кроз академско и уметничко бављење језицима изведу Балкан из историјске усамљености и уведу га у модерну“, истакао је Гаус.

Он је нагласио да „никог од нас нису обликовали само једна једина национална култура или регионални идентитет, као што ни језик у свакодневици и у уметности нема за циљ да одвоји једну групу од друге него да се људи споразумевају и у речима оног другог открију себе саме“.

Као да се надовезао, академик Миро Вуксановић у својој беседи каже да „у кањону чисте реке, крај православног манастира, живе две осамљене жене, не разговарају, мужеви су им погинули на супротним странама у рату“.

„Онамо, где је било средиште једне од средњовековних српских држава, где настаје српска река која шездесетак година протиче кроз светску књижевност, у зимским месецима, живе две особе, брат и сестра. Не разговарају. Брат је свој језик назвао црногорски. Сестра није оставила свој српски којим су говорили њихови преци и родитељи“, наставља Вуксановић.

„На другој обали су две куће. У једној је човек који каже да говори босански. У другој је старица којој је језик хрватски. Они су вршњаци с братом и сестром на другој обали и са женама у кањону. Када су заједно ишли у школу, учили су из истих књига. У њима је темељни језик био српски. Њихови књижевници су писали истим језиком. Сада су разврстани у четири књижевности, са четири имена, на четири језика, у четири земље. Један је постао четири“, констатовао је он.

Вуксановић подсећа да је српски језик мали, али и остали, с њим и од њега, још су мањи.

Од 7.000 језика, колико их има у свету, половина је у изумирању или у опасности да нестане, а с њима ће да потоне у време мала васиона мисли и осећања, упозорава академик и примећује да ће остати књиге, записи у камену, папиру и дигиталним облицима, ћутљиви као смрт, те ће тако цивилизација несталог језика, а често то значи и целог народа, да постане егзотично знање неколико научника.

На српском језику, наглашава Вуксановић, настала је велика књижевност, која траје цео миленијум, а имала је непоновљивог народног песника и приповедача, имала је и има одличне писце и окупља 500.000 речи.

Ипак, скреће пажњу Вуксановић, даровита младеж чека да оде у већу и развијенију земљу и доста њих лакше говори и пише на садашњем водећем језику него на матерњем, а под истом сенком је читава стара Европа.

„На овом Међународном сајму књига из свих области науке и уметности, у халама где се очекује пола милиона људи у седам дана, у добу кад бар један језик изгубимо у толико времена, сада, наши су посебни гости четири земље и један језик. Код њих је четири постало један. Зато може бити да они, нарочито највећи међу њима, боље од нас знају како смо од једне земље добили неколике, још незавршеним начином, а како уместо једног језика — четири. И боље од нас виде да ће српски језик са својим савршеним писмом које сами запостављамо, с укупном књижевношћу и наслеђем на српском изразу, казано мером историјском, врло брзо да уђе у зону ишчезавања. Зато је потребно да од њих и од других учимо како се штити властити језик и све што он твори“, поручио је Вуксановић.

„Наш Сајам, као савршена општа смотра одбране језика, као књига отворена за читање што је њен једини живот, тако је отворен“, рекао је Вуксановић.

Међународни сајам књига ће до 29. октобра под слоганом „Кључ је у књигама“ окупити близу 500 директних излагача, од којих 50 из иностранства.

Тагови: Београд, Сајам књига