ОТКРОВЕЊЕ СРПСКЕ АВАНГАРДЕ: Један век од објављивања збирке песама „Откровење“ Растка Петровића

КАДА се пре равно сто година, 15. децембра 1922. године, појавила песничка збирка „Откровење“ Растка Петровића, у четири стотине нумерисаних примерака, у издању Светислава Б. Цвијановића, књижевна јавност се оштро поделила.

Док су једни, предвођени Симом Пандуровићем, Расткову поезију жестоко оспоравали, називајући је скандалом и компромитовањем поетске речи, дотле су јој заговорници нове, авангардне уметности, са Станиславом Винавером на челу, упућивали апотеозе. Нису то биле ни прве ни последње поделе које је на нашој књижевној сцени изазвала једна песничка збирка. Штавише, могло се рећи да су готово све књиге песама српског модернизма које данас сматрамо врхунским остварењима, изазивале жучне полемике и неспоразуме. То је био случај са Дисовим „Утопљеним душама“ у годинама пред Велики рат, затим са „Лириком Итаке“ Милоша Црњанског и Петровићевим „Откровењем“ у годинама након тог рата. Потом су се вредносни судови оштро разишли поводом Настасијевићевих „Пет лирских кругова“, да би половином прошлог века расправе изазвала „Кора“ Васка Попе. Дакле, управо она песничка остварења која данас једнодушно сматрамо књижевним каноном, изразито су поларизовала критичаре и читалачку публику у време објављивања. Те књиге су успостављале нове и смеле могућности језичког израза и доводиле у питање постојеће литерарне конвенције.

Већ својим насловом Расткова збирка упућује на откривање и спознају нових песничких светова, вредности и имагинација. „Откровење“ је, у пуном смислу те речи, било књига која је српској књижевности открила колосалне потенцијале авангардне уметничке праксе. Видно је то већ у интермедијалности, односно прожимању и садејству различитих медија који творе уметнички универзум ове збирке. Она се састоји до дванаест песама и завршног, тринаестог, програмског есеја, као и од дванаест графика, дрвореза, чији аутори су Мило

Милуновић (насловни лист и песников портрет), Александар Дероко и Растко Петровић. Графике нису илустрације или пуки орнаментални додатак текстовима, оне су у интеракцији и дијалогу како са песмама, тако и између себе. То се очитује већ од експресионистички стилизоване фигуре нагог Орфеја са високо уздигнутом лиром, на насловном листу, што је у дослуху са кључним мотивом збирке – телом које је, као и сама поезија, ослобођено свих моралних, религиозних и друштвених конвенција. „Доста је моје тело испаштало; оно хоће да ослобођено уђе у свој рај“, егзалтирано изјављује песник у програмском есеју „Ослобођена свест“ на крају збирке, и потом, у препознатљивом авангардном тону, додаје: „Живот постоји пре и после друштвеног морала, изван, испод и изнад њега, и оно што друштвени морал сматра наказним улази тако нужно у живот као правилност.“ Уметничким садејством вербалног и ликовног, „Откровење“ настоји да изрази величанствену, али и трагичну, екстазу људског тела које се препушта пуноћи живота, носећи у подсвести тајну, или трауму, рођења и слутећи тајну надолазеће смрти. Поетичко и животно убеђење да је духовни живот неодвојив од физиолошких стања, те да нема екстазе духа без екстазе теле, водило је песника у отворену полемику са хришћанском, новозаветном визијом откровења. Уместо вере и духовности, Растково авангардно откровење слави сумњу и телесност.

Необично дуги, слободни стихови ових песама, које је Црњански упоредио са рекама пуним острва, оставили су за собом сва метричка ограничења дотадашње српске поезије. Вртоглаво смењивање песничких слика, у распону од митског и старословенског доба до призора модерних градова, повезивање смисаоно удаљених појмова, богата асоцијативна распршеност и употреба лексике различитог порекла, све је то блиско техници дадаистичких и кубистичких колажа Пабла Пикаса и Жоржа Брака, које је Растко Петровић имао прилике да упозна у Паризу. У време појаве „Откровења“, Растко пише низ ликовних критика и есеја у којима, између сталог, први код нас детаљније анализира симултанизам и конструктивизам Пикасових слика које одговарају новој, динамичној спознаји простора и времена. Такви стваралачки поступци авангардне визуелизације препознатљиви су и у Растковој поезији.

Поред језичког и ликовног израза, у уметничком синкретизму „Откровења“ учествују и музика и филм. У „Пробуђеној свести“ песник апострофира музику као „стварну чињеницу“ живота и поезије, јер „тела су пуна звукова и оркестрација“. Дванаест песама ове збирке доноси богату оркестрацију звукова и музике коју производи људско тело, тај „комад бога бачен у свет“, у стањима једења, варења, ситости, сексуалног односа, бременитости, радости, бола, све до тренутка када ће, у часу васкрснућа, „сваки уд зазвучати као виолина“ а трбух бити „почетак свих музика“. Брзи ритам смењивања песничких слика у Растковим стиховима некада се одвија као „дуж кинематографског платана“, како се вели у песми „Путник“. Можда баш оног платна што је представљено на једној од последњих графика у збирци – у облику ромба је велико биоскопско платно на којем су птице и животиње а испред њега сликар са штафелајем.

Иако на први поглед делују хаотично, у необузданој „мишићној екстази“, Расткове песме су, заправо, пажљиво распоређене у композиционој целини „Откровења“. Већ од првих, „Путника“ и „Пустолова у кавезу“, приметно је успостављање мотивских и асоцијативних веза, у чему, наравно, учествују и графике, тако што се један или неколико мотива из претходне преноси у следећу песму. У смисаоном језгру књиге су песме „Једини сан“, о величанственој преегзисетнцији плода у мајчиној утроби, након чега следи „Тајна рођења“, коју је Марко Ристић довео у везу са психоаналитичком концепцијом трауме рођења Фројдовог сарадника Ота Ранка, и „Сви су чанци празни“, инспирисана сећањем на „топлу супу детињства“. Песме су уоквирене календарским и вегетативним циклусом од пролећа до зиме, а могу се груписати и према месту настанка (Париз, Будва, Корчула). Индикативно је да три имају и посвете – Станиславу Винваеру, Марку Ристићу и Милану Дединцу.

Објављено исте године када и Џојсов „Уликс“ и Елиотова „Пуста земља“, Растково „Откровење“ преобразило је српску поезију. Постаће то јасно када се на књижевној сцени појавио песник рођен управо те 1922. године – Васко Попа, који ће наставити да открива „споредно небо“ наше културе и поезије у које је први закорачио Растко Петровић.