ОТКРИО СВЕТУ ИСТИНУ О СРБИМА: Аустријском писцу Петеру Хандкеу уручена НОБЕЛОВА НАГРАДА у Стокхолму!

Аустријском писцу Петеру Хандкеу данас је уручена Нобелова награда за књижевност за 2019. годину на свечаној церемонији у Шведској.

Свечана церемонија

На што је шведска краљевска породица ушла у концертну дворану у Стокхолму где је одржана церемонија доделе награда, то је учинио и Хандке заједно са осталим лауреатима.

Прво су додељење награде за физику научницима Џиму Пиблсу, Мишелу Мајору и Дидјеу Келоу, затим научницима Џону Б. Гудинафу, М. Стенлију Витингаму и Акири Јошину за хемију, а потом награда у области медицине научницима Вилијему Кејлину, Питеру Ретклифу и Грегу Семенци.

Пре него што је награда уручена Хандкеу, Нобел за књижевност је додељен пољској списатељици Олга Токарчук која је добитник те престижне награде за 2018. годину, али јој награда није уручена.

Награда Хандкеу

– Његово писање је утицало на неколико генерације у послератној Европи. Хандке често пише о повратку својим коренима. Рекао је да га је класика очувала, али он је модеран писац – рекао је Андерс Олсон, писац и професор на универзитету у Сткохолму, током уводног говора у којем је образложио зашто је добитник награде управо аустријски писац.

О Хандкеу је било много полемике претходних дана. Иако је неоспорно да је велики писац, главна критика која се односи на његов „лик и дело“ везана је за чињеницу да је подржавао некадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића.

Хандке, се замерио деведесетих година западном свету, када је био на просторима некадашње Југославије док је још трајао рат и написао есеј „Правда за Србију“, што је наишло на осуду у неким западним круговима.

Међутим, више од тога, јавност, и страну и домаћу, шокирало је његово мишљење о Милошевићу за кога је рекао да „уоп­ште ни­је био на­ци­о­на­ли­ста, же­лео је да са­чу­ва Ју­го­сла­ви­ју“. „Поштовање“ је реч којом је описао шта је према Милошевићу осећао. Говорио је и да Милошевић није био „балкански диктатор и касапин“.

Пријатељство са Милошевићем је, изгледа, учвршћено и када се он нашао у Хагу, а Хандке ишао да га посети, по­што су ње­го­ви адво­ка­ти за­тра­жи­ли да, евен­ту­ал­но, бу­де све­док од­бра­не.

У Србију је дошао чак и на сахрану Слободана Милошевића, и изјавио да је његово присуство на сахрани „потпуно приватна ствар“.

Богата каријера

Питер Хандке је рођен у Грифену у Корушкој 6. децембра 1942. године. Одрастао је у Источном Берлину и Грифену, а студије је започео у Грацу. Након што је објавио први роман „Стршљени“ 1965. године, напустио је факултет да би се више посветио писању.

Пажњу на себе скренуо је годину дана касније, 1966. године, када је на Принстону у Њујорку оптужио литерарну „Групу 47“ за „описну импотенцију“.

Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века видљивост му на светској литерарној сцени доносе и романи „Леворука жена“, „Кратка писма за дуга растајања“ и многи други.

Нобелова награда коју је добио данас круна је богате каријере током које је створио више од 70 прозних радова и двадесетак позоришних дела,а опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и режисер.

У театрима широм света већ деценијама се играју представе према његовим текстовима – „Каспар“, „Псовање публике“, „Путовање у сонорну земљу“.

Роман „Голманов страх од пенала“, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао сценарио и за чувено остварење овог редитеља „Небо над Берлином“.

Непосредно после изведбе у Франкфурту, у дворишту Капетан-Мишиног здања, у чувеном Расовом позоришту, представу „Псовање публике“, која је и данас на репертоару КПГТ-а у Београду, поставио је Пит Теслић.

Осим у Грацу и Берлину, живео је у Диселдорфу, а касније у Паризу, Кроненбергу и САД. Од 1990. живи у Француском градићу Шавилу, 12 километара југозападно од Париза. Познато је да је пасионирани сакупљач печурака.