Отишао је Предраг Драговић – сликар тишине, завјета и поезије

Познати српски сликар, вајар и графичар Предраг Драговић преминуо је у 73. години живота. Члан УЛУС-а и слободни умјетник од 1980. године, Драговић је иза себе оставио обиман и дубоко укоријењен опус, настао на пресјеку ликовне умјетности, поезије, духовности и националног памћења.

Вијест о његовој смрти изазвала је бројне реакције у умјетничкој и широј јавности. У објави на Фејсбук групи „Морачани“ наведено је да је Драговић „у цио свој живот и стваралаштво уткао Морачу“, препознајући у њој митско мјесто вјере, легенде, јунака и завичајног памћења.

Предраг Драговић рођен је 1953. године у Драговића Пољу. Основну школу завршио је у родном крају, гимназију у Колашину и Чајничу, док је Вишу педагошку школу завршио у Никшићу. Од 1980. године активно излаже, самостално и колективно, у градовима бивше Југославије, али и у Француској, Шпанији, Швајцарској, Италији, Бугарској и Грчкој.

Његов рад обухвата слике, цртеже, графике и скулптуре, а тематски се кретао од актова, портрета и пејзажа, до снажних симболичких и духовних циклуса.

Драговићево стваралаштво обиљежили су препознатљиви циклуси: „Свеци и себри“, „Свети Сава“, „Врхови“, „Костићи“, „Ликовно читање Горског вијенца“, као и портрети српских пјесника.

Посебно мјесто заузима његов капитални циклус „Ликовно читање Горског вијенца“, инспирисан дјелом Петар II Петровић Његош. Тим поводом, пјесник Матија Бећковић је истакао:

„Сликар Предраг Пеђа Драговић није допустио да прослава 200. рођендана Његоша прође нечујно, већ је као рођендански поклон испалио у бездан вјечности своје раскошно ликовно читање ‘Горског вијенца’.“

Умјетничка јавност посебно памти његове „пјесме-графике“, реализоване у техникама дубоке штампе, литографије и сериграфије, које је радио по стиховима Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога и Драгана Лакићевића.

Сам Драговић је истицао да му је поезија била трајно надахнуће, те да је управо у споју ријечи и слике проналазио пуни смисао свог умјетничког израза.

У познијим годинама снажно се бавио косовско-метохијским мотивима. Циклус и изложба „Преко пепела“ били су посвећени страдању, али и духовном васкрсу српског народа, Косову као завјету и мјери идентитета.

„Наш идентитет се не може мјерити без Косова“, говорио је Драговић, наглашавајући да је пепео симбол трагедије, али и чувар будућег живота.

Смрћу Предрага Драговића српска култура изгубила је умјетника који је сликао тишином, цртао памћењем и свједочио трајању. Његова дјела остају као тихи, али снажни записи једног времена, народа и завјета.