ОТАЦ СРПСКОГ ПОЗОРИШТА: ЈОАКИМ ВУЈИЋ – 249  година од рођења

    Благоразумни читатељу,

Ево благоизволи примити опет нову моју књигу, именуему Путешествије по Сербији, из које многе полезне и достопамјатне вешчи искусити будеш а наиапаче стародревне реткости, како што су манастири и церкве, које су наши предраги серпски цареви и краљеви из усердија и љубови к Богу и милому народу нашему, серпскому, зидали пак с њима прелепу нашу, серпску земљу украшавали и многима манастирима донације своје либо хрисовуље придодавали и поклањали. Истина да су сев хотим рећи церквеа наипаче манастири , от свирепог Турчина попаљени, похарани, а неки и до основанија порушени били; обаче благочестиви и христољубиви народ серпски , а особито Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош Обреновић, Верховни Књаз и Вожд Серпски, јесу скоро све како манастире тако равно и церкве возобновили и у такво состојаније довели, да се сада у њима служити и богу жертва приносити може- записао је у свом обраћању читатељству Јоаким от Вујич, отац српског позоришта.

Описујући лепоте старе српске државе Јоаким Вујић,  целокупним радом на пољу српске позоришне културе учинио је много. Почети ни из чега, преводити стране комаде, писати нове, налазити глумце, правити позоришне реквизите, довијати се око пара, глумити у већини тих првих позоришни представа представљало је велики труд који је Јоаким с лакоћом носио.

Биографски подаци говоре да је Јоаким Вујић  рођен  у Баји 9. септембра, на дaн чуда светог архангела Михаила 1772. године, од оца Григорија – Глише, сапунџије и трговца и мајке Јевросиније. Од многе деце родитељима је, осим њега, у животу остало још двоје: Силвестер и Ревека. Са школовањем је почео  у Баји, а даље наставио у Новом Саду,  (код фрањевачких професора где је научио латински и мађарски  језик, Калачи и Пожуну на студијама права).

У Бечу се 1795. сусрео са Доситејем Обрадовићем и одушевљен његовим просветитељким радом и бројним путовањима, и сам је почео да се бави просветитељским радом и кренуо да путује. Прво је радио  као домаћи учитељ, „ дјетоваспитатељ“ у Трсту, био је и и писар на броду и пропутовао је Малу Азију, Цариград, Крим, Солун, Африку.

Од 1810. до 1831. живи у Сентандреји, где једно време ради као професор српске препарандије ( учитељска школа,  пресељена у Сомбор 1816), а највише га интересује позоришни рад( то је она „ нужна школа“ „ душеполезније и душеспасителније“.)

Брак са богатом удовицом Пелагијом Манојловић није му донео срећу какву је желео и после развода одлази у манастир Бездин где пише своју аутобиографију, на немачком и на српском језику Јоакима Вујича, славено- сербскаго списателја, Животоописание и чрезвичајна његова приклјученија, Карловац, 1833.године. Ова биографска књига обилује разним измишљеним доживљајима,  али и описима разних личности и догађаја.

Написао је и памфлет против Вука Караџића  Тужба книжевства сербскаго, 1833, којим брани стари правопис и славеносербски језик.

Први пут одлази за Србију 1823. године, а пет година после тога штампа у Будиму Путешествије по Србији, пре тога је већ било објављено његово дело  Новое земљеописаније.

Прихвативши позив Кнеза Милоша  дошао је у Србију. У Крагујевцу добија титулу „ књажевско-србског тетара директор“ ( 1835- 1836), са платом од 10 гроша месечно.      Започиње рад на позоришним представама  у адаптираним просторијама бивше  типографије.  Прва представа био је његовв превод  драме  Фернандо и Јарика, као и пригодни комад  Сербија у време Светога Кнеза Лазара у 16 представа( чинова) и  Востановленије Сербије чрез Светлог Књаза Милоша у 10 дејствија, а касније представља још једна свој комад комад  Бој на Чачку. И прва мађионичарска представа(тзв. „ђозбојаџлуци“ извођена је у  згради крагујевачког позоришта.

Прва позоришна представа, уз присуство кнеза Милоша, приказана је у време заседања Сретењске скупштине фебруара 1835. године. Женске улоге су играли мушкарци, а позориште је имало и свој стални пратећи оркестар који је свирао између чинова.

Последњи период свог живота проводи у Београду у великом сиромаштву, али се у његовој посмртној заоставштини, поред рукописа ( 21 позоришнно дело) нашло и 150 дуката који су припали држави.

Умро је 8. новембра 1847. године и сахрањен  поред цркве Светог Марка.

 

Прве српске позоришне представе

Позоришни живот пре Јоакима Вујића датира представама још из XVI века,  затим је ту и дубровачка књижевност са позоришним представма на српском језику. Прва српска представа одирала се 15. августа 1736. године у Сремским Карловцима. Срби, ђаци ондашње „ латинске школе“ играли су комад свог учитеља Еманулила Козачинског  Траедокомедија.   Траедокомедија  је алегоричан и поучан комад чији је циљ био народно просвећивање и осуде оних који онемогућавају друштвени напредак. Ово дело се бави

сликама из српске народне историје, са 13 лоше повезаних призора у којима се даје историјат народне прошлости, почев од Немањића, преко сеоба Срба под вођством Патријарха Арсенија III Чарнојевића у Аустрију,

Наш најстарији позоришни писац је Марко Јелисејић, учитељ у Великом Бечкереку, који је својим ђацима приређивао позоришне представе. Међутим, тек појавом Доситеја Обрадовића и његовим преводом Дамона од „ осторумног и премудрог Лесинга“, где он помиње и Молијера и његове „ остроумне и благонаравне комедије“  Тартифа, Мизантропа, и вели да та „ премудра измишљена сочињенија претстављају образ и разне човечанске нарави, изоштравају ум, и, забваљајући разумне читатеље, дају им предивна и преполезна наравоученија. . „

Први световни комад у историји спрског позоришта био је Зао отац и неваљали син немачког писца мањег значаја, Франца Ксавера Старка, педагошки трактат без веће књижевне вредности, о чијем се извођењу у ондашњем Славено – Сербским Вдомостима  (новинама) каже како је у току школске 1792- 1793 гдине, са својим ученицима учитељ Михаило Крекић, приказао три комедије: „ једну о Ироду, другу о Богатом Человјеку и трећу о Злом оцу. Прве две су побожне драме, трћа световна. Ове новине то овако описују :     „ У свима трима приликами очевидно доказало сја, к колико образним вешчма Сербски наш Род от младих ногтеј није способан. Он на све рожден бити видит сја. Родители и прочији доброжелатели били су веселијем восхишћени, да нису знали како учитељу захвалити, како ли похвалити и возмездити младе ученике, који су превећ вредни да се и у новинами публично похвале. „

Оригиналну драму у пет чинова  Всеблаг или ретки супруг написао је Глигорије Трлајић, која би хронолошки била прва оригинална драма српске књижевности у 18. веку, а све остало што се приказивало, били су побожни комади са предствама из Старог и Новог завета које су игране у шкколама приликом пригодних прослава и свечаности. Но и ове школске представе у местима где је живело српско становништво,  биле су забрањене од стране црквено – школских власти, наредбом којом се српским учитељима наређује да не смеју више : „ тако глаголаемији комедији, сирјеч игри, публично пред  собраним народом посредствијем учеников представљати. „

Одмах после ове забране ученичких представа почињу дилетантске представе у позоришту. Главна улога у свим тим  представма од писања комада, организације, играња, и свих осталих пратећих псолвоа прилапа је занесењаку, авантуристи Јоакиму Вујићу који је олакшао посао на истоветном раду Јовану Стерији Поповићу.

Слушајући „ внимателно с височајшим охотом прекрасно ангелско слаткопјеније“ у италијанској опери у Трсту где је био учитељ  језика, Вујић је имао прилику да види и драмске и оперске представе у Риму и Трсту. Већ 1805. он објављује две „ мале театралне књижице Фернандо и Јарика и  Љубовнаја завист чрез једне ципеле, 1807. објављује нови комад „ Награжденије и накзаније“, а 1809.  Слепи миш. До 1810. године ради као учитељ у сент Андреји , српском средишту, кад одлучује да те своје комаде и изводи на позорници.

 

Позоришни комад о Карађорђу – Сербскиј вожд Георгиј Петрович…

Јоаким Вујић је превео  и поставио на сцену са глумцима аматерима( дилетантим), једну мађарску драму о Карађорђу, мађарског аутора Иштван Балога: Сербскиј вожд Георгиј Петрович, иначе наречениј Црниј , или Отјатијер Гуоргу. Мађарска премијера је одржана у Пешти 1812 године ( дакле још за време устанка и Карађорђевог живота), у затвореном кругу за српске и грчке житеље Пеште, који су добили посебну позивницу,

Прва јавна српска позоришна представа  Крешталица одиграна је у Пешти,1813. године. Иницијатива је потекла од Вујића, тадашњег професора сентандрејске препарандије, а оглас представе на плакату Мађарске позоришне дружине гласио је овако:     „ Наредног уторка, то јест дана 24. августа у мађарском позоришту по милостивом одобрењу Виског Намесничког Већа једна српска ( рацка) дилетантска дружина у корист института српске Препарандије у Сентандреји представиће  на српском језику позоришну игру у 3 чина под овим српским насловом: Крешталлица (папагај). Био је то посрбљен немачки комад аутора Аугуста Коцебуа у дворани „ мађарског позоришта“ – адаптираној рондели на пештансој обали Дунава.  Данас је то  место обележено спомен- плочом. Улоге  су тумачили поред Јоакима Вујића ( играо рибара), мађарски глумци који су знали српски језик и српски студенти и ђаци. О овој својој глумачкој улози пише у аутобиографији:      „Ово је целому роду нашему познато да нико од Сербаља до мене није се почео на театрално позоришче, пак да је на нашем сербском језику онако театрално представљеније дјејствовао. „

Од ове представе Вујић језарадио 610 форинти, од које је 200 дао сиромашним студентима који су играли у комаду, један део српским школама и црквама, а један део  „сиротим војническим удовицама којих су мужеви у сраженију код Лајбцига погинули били. „

У бечким Новинама сербским, у броју до 16. августа 1813. имамо и први извештај који је истовремено и прва позоришна рецензија на српском језику о овом догађају:

„ С великим радостиј сообшчавамо читатаелем нашим, да је 12/ 24- га августа содружество једино ученика Гимназије Пештанске веселу Г. Јоакимом Вујичем с немецкога преведену игру, под именом „Крешталица“, у Пешти у маџарском позоришту сербски представило. Содружество је игру ову с особитом радостију и великим восклицанијем присиствујушчи овде многочислени` зрителија тако дало, да је цела скупшчина вече ово весело и задовољно провела. Но Содружество је ово млади` и њежно подрањени` плодова и отрасли сербски` толико више похвала достојинје`, што је предпријатије њи`ово на самога благородног чувствованија истицало, и из сердца за добро всенародно гинућег происходило: што је оно сирејч цели приход игре своје училишчам препарандским Ст. Андрејском предало. О да би игра ова предтеча и предсказаније било, да ће се вкус Сербаља развити и чувствовања милог Рода башег облагородити, чувствованија, којима обшчеј ползи да жертвује; и со тим и внутрене и внешне достојинство и цену своју подигне и укрепи!!!“

Овом и друге представе изводе се не само у српским варошима у Угарској, већ и у Хрватској, у Загребу.

 

Остала дела и делатности

Јоаким Вујић је превео ( посрбио) низ позоришних комада и поставио их на сцену у разним градовима. Његови драмски текстови су преводи и прераде немачких и мађарских сентиментанлних комада, популарних у оно доба( Негри, Шнајдерски калфа, Робинзон Крусо, Наполеонова биографија, Доброделјни дервиш или Звекетуша капа…). Писао је и граматике ( француску, граматику), географије ( земљеописанија), јестатвенице. Од цара Франца Првог добио је признање за просветну и културну делатност.

Благоразумни читатељи,

Ево нам вредног  и поучитељног примера  како је стари славеносрепски списатељ Јоаким Вујић театар србски отворио, положивши темеље позоришној уметности,  „на ползу миле нације.“