ОСТАВИО ЈЕ НЕИЗБРИСИВ ТРАГ: Данас је годишњица смрти српског нобеловца

Књижевник и нобеловац Иво Андрић преминуо је на данашњи дан 1975. године на Војномедицинској академији у Београду.

Иво Андрић рођен је 9. октобра 1892. године у Доцу код Травника.

У Вишеграду је завршио основну школу, а у Сарајеву Велику гимназију, најстарију средњу школу у БиХ.

У октобру 1912. започиње студије у Загребу, одакле прелази у Беч, гдје слуша предавања из историје, филозофије и књижевности. Због слабих плућа и честих здравствених проблема, писац ускоро напушта пријестоницу Аустрије и наставља студије у Кракову.

Андрић је као гимназијалац био припадник покрета „Млада Босна“ и борац за ослобођење јужнословенских народа из Аустроугарске монархије.

Затечен Првим свјетским ратом, убрзо напушта студије, вративши се у Сплит, гдје га полиција хапси и одводи у тамницу – прво у Шибеник, а затим у Марибор, након чега му је одређен кућни притвор у Овчареву, одакле прелази у Зеницу.

Писац је студије завршио у Грацу. У јуну 1924. године одбранио је докторску тезу „О развоју духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, а двије године касније постао је ванредни члан Српске краљевске академије у Београду. Њен редовни члан био је до 1939. године.

Андрић је иза себе оставио богат књижевни опус. Своју књижевну каријеру започео је као пјесник – први књижевни рад, пјесму „У сумрак“, објавио је 1911. у „Босанској вили“. Током боравка у мариборској тамници интензивно пише прозу, а 1918. слиједи дјело „Екс Понто“.

Послије Првог свјетског рата Андрић се запослио у Министарству спољних послова у Београду. Служба га је у раној фази одвела у дипломатију у Ватикану, Трсту, Букурешту, Грацу.

Радио је у дипломатској служби Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевине Југославије, и у Риму, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду и Берлину.

Тада објављује и збирку пјесама у прози „Немири“ и приповјетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „Мост на Жепи“, „Јелена, жена које нема“.

Уочи Другог свјетског рата, 1939. године, због неслагања с политиком власти у Београду, напустио је амбасадорско мјесто у Берлину, вратио се у Београд и посветио писању.

Књижевну величину и признатост у свијету Андрићу је донио прозни опус: романи „Травничка хроника“, „На Дрини ћуприја“ и „Госпођица“, настали 1945. године, као и роман „Проклета авлија“ из 1954. године.

За роман „На Дрини ћуприја“ писац је крајем 1961. године добио Нобелову награду за књижевност. Иво Андрић је први и до сада једини писац са ових простора који је одликован овим највишим књижевним признањем.

Умро је на Војномедицинској академији у Београду 13. марта 1975. године, у 82 години. Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.

Тагови: Иво Андрић