ОПРОШТАЈ ОД КУМА МЕДИАЛЕ На вест о смрти Мира Главуртића – Кусовац: Схватио је да је својим делом припадао српској уметности

ЈЕДАН од последњих витезова Медиале огрнуо је плашт историје и вечности: умро је Миро Главуртић, сликар, песник, издавач, књижевник, езотерик, интелектуалац.

Рођен је у православно-католичкој породици у Побрђу код Котора, 1932. године. Мајка му је била Српкиња из Паштровића, а отац Вицко, Хрват, жандармеријски официр Краљевине Југославије. По националности Главуртић је био Хрват, а по делу, како пише у саопштењу поводом његове смрти, које је објавила београдска Фондација „Плаво“, захтевао је да уз његово име стоји припадност „српском ликовном стваралаштву и српској историји уметности“.

– Миро Главуртић је у једном тренутку неспоразума између нас и Хрвата, прешао на ту страну, али је врло брзо освестио да својим делом и деловањем припада овим просторима и поново успоставио добре везе – прича, за „Вечерње новости“, наш угледни историчар уметности Никола Кусовац. – Овде се увек знао удео који је имао, поготово у Медиали, али и са Медиалом.

Кусовац подсећа на спорења између Синише Вуковића и Главуртића око тога ко је дао име Медиали, и открива:

– Наравно, он је био кум тог значајног покрета српске младежи усмерене ка традиционализму. Они су сматрали да се без прошлости не може у будућност. Њихови ставови су и данас актуелни, јер су стали наспрам оних који су све рушили. Тог принципа су се држали нарочито Шејка и Оља Ивањицки, а Главуртић им се придружио, јер је сматрао да се рушењем не иде даље.

Наш историчар уметности прича како је Главуртић имао велики утицај на читаву његову генерацију, а својим књижевним радом, посебно на Данила Киша. Како каже Кусовац, одржавали су везе, и међусобно се се чули готово до последњег дана, а уметнику је посебно било драго што га је уврстио у своју монографију „Српско сликарсво 20. века“, коју је објавила Фондација „Плаво“:

– Разумео је где су му изворишта, и да је припадао источној парадигми, па ми је зато жао што неће бити сахрањен у Београду, у Алеји великана, јер му је ту место – закључује Кусовац.

Главуртић се у Београд доселио 1953. и ту завршио Шумарски факултет и самостално изучавао сликарство, цртеж и графику. Први пут је излагао на поставци „Медијална истраживања“ 1958. године, а потом учествовао и на свим изложбама Медиале. Његова дела нашла су се и на великој ретроспективи МСУ „Југословенско сликарство шесте деценије“, а од 1964. приредио је и 15 самосталних изложби у Београду, Ваљеву, Загребу, Котору, Подгорици, Новом Саду, Минхену, Стромбергу, Женеви, па и у авиону ДЦ-10 на лету Београд – Њујорк.

Објавио је више књига („Глад“, „Звекир“, „Ромски цар“, „Сатана“, „Пакао“, као и запажени роман „Псине“), а био је и покретач неколико часописа („Медиала“, „Овдје“, „Запис“, „Стилос“). Повремено је писао за часописе: „Видици“, „Дело“, „Књижевне новине“, „Савременик“ и „Политика“.

КРАЈНОСТИ И ОБЕЛЕЖЈА
ПОСЛЕ избијања рата у бившој Југославији Главуртић се преселио у Хрватску, да би се на београдску ликовну сцену вратио пре десет година концептуалном изложбом „Квадратура круга“ у „Хексалабу“, а овој галерији је за изложбу о Медиали уступио своју документацију и рукописе.

– Уметност је путовала преко изама и досезала есктреме. Била је на подручју емотивног и рационалног. Данас је она конфронтирана на широком размаку две крајности и носи противречна обележја – записао је руком Главуртић, на ћирилици, у тексту „Медиала“.