ОН ЈЕ ДОШАО ИЗ РУСИЈЕ: ЗАХАР ПРИЛЕПИН – ДОБИТНИК ВЕЛИКЕ АНДРИЋЕВЕ НАГРАДЕ (ПОДСЕЋАЊЕ)

Пише: Желидраг Никчевић

Кад је Захар Прилепин с романом „Обитељ“ постао лауреат књижевне награде „Большая книга“, то је у једном делу руске интелектуалне јавности изазвало поприличну узрујаност. Скандал! Није фер! Либерална елита, која га је давно пре Крима и Новорусије беспоговорно прогласила великом надом руске књижевности, изненада се присетила: они у ствари не желе да признају Захара Прилепина за најважнијег руског писца протекле деценије. Наравно да је сад касно за кајање и повлачење комплимената, али стварно: шта се ту десило?

Није никаква тајна да су Прилепинов стреловити успон својевремено најавили и поздравили најстрожији руски критичари, па и његове славне колеге Акуњин, Сорокин, Пељевин, Улицка… сви редом либерално и прозападно оријентисани. У некој врсти зачуђујуће опште сагласности, Прилепин је добио све значајне руске награде: од „Ясной Поляны“ до „Бронзовой Улитки“ и од „Нацбеста“ до „Большой книги“. И сад очигледно није толико важан скандал (као ситна пакост либералне жандармерије), па ни саме награде, колико чињеница да Прилепин упорно наставља да буде главни – најчитанији и најутицајнији, а истовремено заступа империјално-руске и архаично-леве (не прогресивно-леве) погледе на свет.

Простије речено, престали су да га воле због Крима и Новорусије. А због чега су га заволели? Ни ту нема неке нарочите мистерије. Прилепин очигледно поседује огроман приповедачко-лирски дар.  Додуше, у почетку се говорило да су његови текстуални механизми – прекоокеански. Тако је своје мајсторије изводио велики Хем. Тако су радили Џек Лондон и Труман Кепот. Али то се односило само на композицију. Све остало је било и остало руско, од Гогоља према Газданову, и даље, према Распутину, Белову… А стил прилепински – не можеш га ни са ким помешати.

Притом, тај стил од старта баш нимало није личио на оно што пишу тзв. народњаци. Прилепинов текст је прецизан, спокојан, самоуверен, оптимистичан – антиглобалисти не пишу тако. И уопште, он не изгледа као „ватник“ (више као репер). Не проповеда, не тера вас да се кајете, не жали се на грозне друштвене околности. Чак и кад не делите погледе аутора и погледе његових хероја, у Прилепиновим причама увек делује магија – увек су ту љубав, бол, вера и страст, и одбијање да се човек помири са лажима. Денис Гуцко чак тврди да Прилепинови романи углавном говоре о честитости – са благим укусом крви… 

Дмитриј Биков, вероватно најкомпетентнији Прилепинов супарник са либералне стране, искрено констатује да је Прилепинова проза препуна суштинске среће – радосног дивљења пред сопственим постојањем и величанственим могућностима које оно открива. „Прилепин је добродушни писац, што је данас веома ретка појава. Само погледајте како он пише о женама, како ужива са пријатељима! Колико је ту нежности, колико поезије! Притом, он остаје писац који активно делује, и не боји се ни председника, ни ђавола, ни друштвеног мишљења – и притом не заборавља да се размножава, да би имали за кога да градимо срећну Русију. Проза Захара Прилепина изазива жудњу за животом. Још десетак таквих романа, и Русији неће бити потребна никаква револуција.“

Његов језик је потпуно обичан, нема ту никаквих сложених метафора и поређења… Међутим, те једноставне речи као да су освештане музиком љубави; текст готово неприметно постаје све привлачнији и узбудљивији. Прилепинова проза је – енергетска. Међутим, за разлику од тупих енергетских напитака, у њој доминира истинска животна снага, крепко уграђена у сваку реч. Он је дошао из Русије; он неће и не може да живи с пола снаге. Такав је његов драјв.

Критика посебно истиче Прилепинову спремност да се без оклевања и калкулација бави општим друштвеним изазовима. Он се радосно купа у историји своје земље, и у њеном свакодневном животу, као у леденој реци, а управо то одмеравање према актуелности увек је пратило велику руску литературу. И друго што је битно код Прилепина – то је присуство личности. Оно што је изван текста. Чврст као стена, не само у тексту, него и као личност. Нека се незадовољни мрште колико год хоће, али од тога не можеш побећи: без интриге зване ’судбина аутора’, без биографске магије текст ће брзо увенути.

Незадовољних, наравно, увек има – нервирају их Прилепинова дружења са политички некоректним светом, и наравно – његов успех. Али дух дише где хоће. Божји дар се не добија за добро учење и примерно владање. Захар Прилепин својим делима и својим животом очигледно обнавља величанствени дух руске књижевности из времена Гогоља, Достојевског, Толстоја, Шолохова, Леонова, Распутина… не само врхунским приповедачким мајсторством, него и националним, моралним и интелектуалним ангажманом, директно се уплићући у новију историју своје земље и свог народа. То и јесте суштинска особина сваког великог писца: да осећа, разуме и преноси дух заједнице, да прати тај судбоносни национални пулс – као личност, у пуној егзистенцијалној тежини.