ОДРИЦАЊЕ ОД НАСЛЕЂА: Нењеговање ћирилице је културна срамота

У оквиру трећег фестивал “Ћирилицом” чији су организатори Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Гори, синоћ је одржан занимљив округли сто под називом “Књижевна имагинација и традиционално писмо”, који је окупио познате писце, књижевне критичаре и теоретичаре књижевности, преноси Арт прес.

Један од организатора књижевног фетивала “Ћирилицом”, пјесник Радомир Уљаревић је казао, да организатори ове манифестације, као и већина грађана, дијеле велику забринутост за судбину ћириличног писма, јер, живот тог писма, обезбеђује трајање насљеђа на том писму, које ми као народ баштинимо.

„У том смислу, одрицање од писма је одрицање од наслеђа, а наслеђе је највиша вриједност за коју знамо“, казао је он. Јер, како је Уљаревић појаснио, ријеч је о књижевном наслеђу и за чињеница нас обавезује да бринемо о њему и бринемо о тој књижевности.

„Ћирилица доживљава по ко зна који пут ватрено крштење и прогон у многим земљама. Да ствари буду јасне, најтежи удар ћириличном писму чине они, који одустају од њега, они који неписањем, непрактиковањем ћирилице, пактикују њено одбацивање. Некоришћење ћирилице ми се вољно, или невољно опредјељујемо против ћирилице.

Одрицање од ћирилице је одрицање од аутентичне цултуре. То је порицање идентитета“, казао је поред осталог пјесник Радомир Уљаревић.

Књижевник Мухарем Баздуљ је истакао, да књижевна имагинација, нема везе са писмом, јер када замишљамо своју причу, пјесму, роман, не замишљате писмо. То значи, како је рекао, да у смислу књижевне имагинације, писмо није примарно.

Када је ријеч о ћириличном писму истиче Баздуљ, распадом Југославије људи су почели да га се одричу и да се такмиче, ко ће прије да га одбаци, што није оправдано. Он је појаснио, да је познати хрватски економиста Бранко Хорват, још 1988. године казао, да ћирилица није само српско писмо, већ писмо свих јужних Словена. Велика је срамота, што се ћирилица не његуе, казао је том приликом Хорват.

„Ја бих рекао, да је културна срамота што се ћирилица не његије. Привилегија је имати два писма. Ја бих на исти начин говорио за латиницу да је она угрожена, али није, истакао је Баздуљ и додао:

„Србија се неће и поред свега одрећи ћирилице. Она је привилегија, без обзира како се ви идентитетски одређивали“

Књижевник и књижевни критичар Маринко Воргић сматра, да ово питање не може бити лишено од утицаја политике. Говорећи о теми округлог стола, он каже, да књижевна имагинација није условљена са писмом, под условом, да писмо није стављено у неке политичке оквире.

„Питање ћирилице у Црној Гори везано је за српски наионални корпус. Та подјела се направила тако, да је створен привид једне анахронизације. Када год сам био у Црној Гори, сметало ми је, што се ћирилица увијек ставља у контекст нечега конзервативног, архаичног, анахроног. И све што је српско, када говоримо о тој врсти дискурса, углавном се сматрало таквим. Мени је то било чудно и лоше сам се осјећао“ казао је Воргић.

Проф. др Александар Јерков сматра, да је прогон ћирилице представља геноциде над писмом. Осим те конкртетности која је непријатна, одвратна и подла у својој намјери, мора се размишљати о цјелини те проблематике. Треба реаговази, разговарат, борити се и предузимати мјере отпора, каже он.

„Ово је једна локална ендемска будалаштина, која међутим није без икаквог циља. А циљ је, направити цензуру, оштар рез и спријечити вас, да приступите сопственој прошлости и својим успоменама као нечем интимном, свом. То је свјесно направљена намјера, да поред осталог, рјешавате питање измедју Србије и Црне Горе, које је једно од најжалоснијих питања, истиче профессор Александар Јерков и додаје:

„Са друге стране намјера је, натјерати људе, да не буду оно што јесу, већ да буду нешто друго. Ријеч је о некој врсти болесног ума, који проналази начин, да своје политичке циљеве спроведе у дјело.

Ја би врло мирно прихватио, када би грађани самоиницијативно прихватили, захваљјујући цивилизацијском пристиску, азвојем цивилизације, престали да пишу ћирилицу је им то одговара. Али, ово није развој историјских односа и релација. Ово је злочин којисе систематски спроводи над једним доменом културног идентитета.

Књижевник и профессор Слободан Владушић истиче да је тема расправе добра, због тога што писмо мора да има неку симболичку компоненту. „Политизација писма је могућа баш зато што писмо није само скуп знакова. Зато је књижевна имагинација јако важна, јер нам пружа могућност да чулно доживимо симболичку компоненту неког писма“, истакао је Владушић и закључио:

„Писмо се не мијења јер неко одлучи да га промијени. Промјена писма је увијек последица дјеловања одређених сила и промјена се врши директно, или путем посредника. Симболички, смисао ћирилице би био, залагање за живот насупрот изумирању.