Преминуо је Милован Витезовић (11. 9. 1944 – 22. 3. 2022), песник, романсијер, драмски писац, сценариста, есејиста и сатиричар, један од ретких књижевника коме су за живота три пута објављена сабрана дела и за кога се на „Гуглу” везују хиљаде цитата, највише афоризама наведених у водећим листовима света. Готово читаву деценију био је уредник Уметничког програма РТС-а, с више хиљада сати уметничких, играних и документарних програма. Био је професор филмског и телевизијског сценарија на Катедри драматургије Академије уметности у Београду и отац четворо деце.

Награђивани и превођени писац био је поносан на своје витешко презиме, познајући генеалогију Витезовића до 1730. године. Сећао се да је Миодраг Булатовић, пишући му писма, започињао овако: „Драги мој Витезовићу, ех, шта бих дао да имам твоје презиме.” Објавио је педесетак књижевних наслова, у око две стотине издања. Памтиће се његове прозне књиге: Шешир професора Косте Вујића, Чарапе краља Петра, Симфонија Винавер, Лајање на звезде, Хајдук Вељко Петровић, Милена из Кнез Михаилове; поетска дела: Војници у воћњаку, Слободније од слободе, Робијаши у срцу, Певање српско; књиге афоризама Срце ме је откуцало (књига која је 1969. године била забрањена, и чак спаљена у целом тиражу пошто је дошла судска забрана, а када се после девет година поново појавила, имала је шест допуњених издања), затим, Мождане капи, Човече, наљути се… Отварајући Дане комедије у Јагодини далеке 1991. године, изговорио је свој свевремени афоризам: „Комедија је кад илузиониста забавља народ. Трагедија је кад га води.”

„Ко пева, зло не мисли, ко мисли, није му до песме”, још један је од Витезовићевих афоризама за сва времена.

Памтиће се и његове велике телевизијске серије о Вуку Караџићу, као баштина Европе, затим, о Радоју Домановићу, Димитрију Туцовићу. Са Здравком Шотром остварио је и играни филм „Лајање на звезде”, као и документарце „Кнежевина Србија”, „Краљевина Србија”, „Где цвета лимун жут”, „Краљевина СХС”, „Краљевина Југославија”. Његове су представе: „Усклађивао луд збуњеног”, „Марксе, Марксе, колико је сати?”, „Хамлет студира глуму”…

Поред бројних признања, био је овенчан и Политикином Вибовом наградом за укупан допринос српској сатири. Писао је о Десанки Максимовић, Бранку Ћопићу, Душку Радовићу; многи српски писци били су његови саговорници и пријатељи. Ценио је Добрицу Ћосића, Мешу Селимовића, Миодрага Булатовића, Васка Попу, с којим је знао да прича сатима, а шаљиво се присећао сусрета са Андрићем:

„Те 1968. године, имам то и у једној песми, врви Универзитет, а ја хоћу, пошто-пото Андрића да поведем у Капетан Мишино здање. Срео га и кажем: ’Ајте са мном!’ Он се нешто изговори, па ми још и каже: ’Никад се не зна у којој ћемо вјери умријети.’” Кишу је посветио епиграм: „Наздрави ми лоза-чајем/И одлазећи ја трајем.”

Као и сви велики сатиричари, шалио се и на свој рачун: „Рецимо, пише Бранко Ћопић из Грчке историчару штампе Жики Јовановићу, овом што прави музеј новинарства, и каже: ’Драги Жико, овде у Грчкој сваки други момак личи на Милована Витезовића, а сваки први је поп, па и он личи…’”

Често је коментарисао парламентарни живот у Србији, речима: „Позиција и опозиција се одређују једна спрам друге. Без прве, друге нема. Нама је потребна демократска и фер, мислим чињеничка, међупартијска, парламентарна борба, али без опструкције рада. Посланици и позиције и опозиције морају имати непрекидно на уму да су ту ради народа који их је бирао, а не себе ради. Да морају тежити сагласности до које се стиже супротстављањем аргумената и која ће чинити да земља напредује и да грађанима буде боље. Добра опозиција је непрекидна опомена позицији да мора што више урадити за општу добробит.”

Говорио је да је као нестраначка личност у једном тренутку желео да се ангажује тамо где је мислио да се нешто може учинити за културу и будућност српског рода. Запазио је тако: „Ако сам даром и радом суочио Србе са својим истинама и заблудама, са својом историјом и митологијом, својим карактерима и менталитетима, својим победама и поразима, онда пристајем да за једне будем миљеник Србије, као што ћу за друге бити отпадник. Уосталом, ја у збирци Слободније од слободе имам песму о отаџбини у којој постоји стих: ’Отаџбина јесте добра мајка која уме бити маћеха.’”

Као што би учинили неки његови јунаци, из прозе или афоризама, један часни, стари професор Коста Вујић, боем и добричина, Витезовић је у време НАТО агресије, по сопственом признању, одбијао да прави спискове за принудне одморе као главни уредник у телевизији. Уместо списка, генералном директору послао је само своје име и био је кажњен уклањањем имена са програмских шпица. Поводом тога је изјавио: „Ја сам жртва самог себе. И на то сам поносан.”

Вучић: Човек којем је презиме пристајало

„Милован Витезовић био је један од оних великих људи нашег рода који су обележили интелектуалну и уметничку сцену Србије”, навео је председник Србије Александар Вучић у телеграму саучешћа који је поводом смрти Витезовића упутио његовој породици и поштоваоцима.

„Витезовићев живот био је попут његових дела, у којима је на јединствен начин градио комплексне ликове као парадигме друштва у којима је свако могао да се огледа и пронађе”, навео је Вучић.

„Писац, драматург, афористичар оштрог пера и бритког ума, приповедач и критичар, храбар и поносан, али у исто време ненаметљив и скроман, човек коме је презиме пристајало уз поносни и несаломиви литерарни дух, забрањиван и слављен, Витезовић је увек био препознатљив не само по богатству тема и садржаја, већ и по посебној нијанси ироније, тако својственој нашем духу и друштвеним и историјским приликама”, навео је председник Србије.

Брнабићева: Амбасадор наше културе у свету

„Одлазак једног од највећих савремених српских писаца Милована Витезовића ненадокнадив је губитак за српску културну сцену, али и за комплетно српско друштво у којем је својим вишедеценијским радом Витезовић оставио неизбрисив траг”, навела је председница Владе Србије Ана Брнабић у телеграму саучешћа поводом смрти књижевника Милована Витезовића.

„Витезовић своју поруку и таленат никада није ограничавао на форме, већ је доказао да је једнако велик и када пише афоризме или поезију, као и када напише роман или сценарио за филм. Оставио је иза себе више десетина дела, која су превођена на многе језике, али и овенчана бројним наградама, чиме је свакако био и остаће један од амбасадора наше културе у свету”, навела је Брнабићева.

​Maja Гојковић: Србија остала без једног од најважнијих мислилаца

Потпредседница Владе Републике Србије и министар културе и информисања Маја Гојковић упутила је телеграм саучешћа поводом смрти српског књижевника Милована Витезовића у којем наводи да је са великом тугом примила вест о смрти нашег изузетног драмског писца, сценаристе, професора и песника, преноси Танјуг.

“Србија је остала без једног од најзначајнијих мислилаца и хроничара српске стварности. Памтићемо га као аутора који је у сваком од жанрова оставио упечатљив, самосвојан и препознатљив траг, као човека који је трајно обогатио нашу културну, уметничку и књижевну сцену. Остају његова дела, да нас подсећају на уметника раскошног талента и буду узор и путоказ младим нараштајима”, написала је Гојковић.

Аутор Марина Вулићевић

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/RTS Kulturno-umetnički program – Zvanični kanal

Извор Политика, 23. март 2022.