ОД ЦРВЕНОКОСЕ БОГИЊЕ ДО СЛЕПИХ ПЕВАЧИЦА: СКРИВЕНА МАТРИЈАРХАЛНОСТ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

РАЗГОВОР СА ПРОФ. ДР СЛАВИЦОМ ГАРОЊОМ

Славица Гароња, професор на Филолошко –уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, чији су научни и књижевни рад већ одавно познати и признати као врхунски домети наше културе ( између осталог, 2014. добила је награду „Печат времена“ за свој роман „Повратак у Аркадију“ ) недавно је, у издању новосадског „Прометеја“ објавила студију „Од црвенокосе богиње до слепих певачица“, која представља једно од најзначајнијих дела савремене књижевне – и не самокњижевне – науке у нас. То је био повод за наш разговор.

Увек ми се чинило да се, испод наше патријархалности, коју је идеологија феминизма одабрала као кључну мету идеолошких напада, постоји слој благотворне женске доминације, како у усменој култури, тако и у стварном животу, коју радикални феминизам као да није уочио. Читајући „Сјећања“ Меше Селимовића нарочиту пажњу сам поклонио опису „меке моћи“ жена у муслиманској кући, која би требало да „пуца“ од патријархалности, али ипак… Фрагмент овде, мисао онде, и слутња – али, тек Ваша књига је све ставила на своје место. Кренули сте трагом матријархата на Балкану, путем Караџићевог указивања на „женскост“ наше народне лирике, и јасно рекли:“Усменој лирици, у том смислу, у најновијим изучавањима културне антропологије, „женском начелу“ (Лаза Костић) или женском принципу, припада посебно место, са суштински најочуванијим траговима првобитног обредног синкретизма и архајских корена усмене културе (култичка веровања, обредно-обичајна пракса, митолошко–календарски циклуси, магијско–ритуалне радње), али и три кључна иницијацијска обреда прелаза која су незамислива без жене (рођење — свадба — смрт). И не само због тога што су најчешће, као чуварке и преносиоци ових, из обредног синкретизма касније формираних песничких жанрова (лирске песме и баладе), биле углавном жене.“ Како је настајала Ваша књига, очито плод вишеденецијског рада и велике усредсређености?

Хвала Вам на овим увидима, као и на, готово бих рекла, идеалном читаоцу, односно, читању ове моје књиге. Како сам навела и у Уводној речи, рад на овој књизи започео је као идеја још пре двадесетак година, тачније, с почетком новог (21.) века, а судећи по кључном утицају који је на мене много пре учинила књига Матријархат, Швајцарца Јохана Јакоба Бахофена, преведена и објављена код нас 1990, то траје и више од тридесет година, дакле, читав мој радни век. Наравно, комплексност свих сазнања до којих сам дошла, рађала се постепено, често полазећи од неких парцијалних питања која су ме посебно заокупљала, но још увек без свести да би од тога могла испасти нека велика синтеза, понекад и са осећањем да је то немогуће – да све оно што сам увиђала у различитим слојевима, пре свега усмених текстова, али и савремене књижевности, а што задире у један древни, религијски план, да је дакле, та матријархална подлога уствари у свему што нас окружује, како од древне прошлости, па до савремености, прекривена тек једном танком (патријархалном) копреном. Иако патријархат траје неколико хиљада година, тј. све време нама познате писане историје, тим дубљим сазнањима приближавале су ме и охрабривале и теорије савремених антрополога и психоаналитичара, као и археолошка истраживања, потврђујући ми све више да је у питању један нама нарочито данас цивилизацијски битан, а пре свега религијски и културолошки феномен, која дакле, пребива и у нашој (под)свести, што ми се повремено чинило готово немогућим задатком постављеним пред собом, да то све буде обједињено и систематизовано у оваквој књизи и на начин какав сам прижељкивала. Ипак, књига је постепено нарастала, јер сам незаобилазне подстицаје проналазила и код наших великих претходника попут Лазе Костића, који је први именовао феномен “женског” у нашој народној песми, и то као „женско начело“. Од споменутог Бахофена, коме сам се враћала више пута током ових 30 година, напомињем управо савремене теортичаре (с краја 20. века и почетка 21. века), попут Ериха Нојмана (ученика К. Г. Јунга), који је много радикалније од Бахофена са психоаналитичког становишта врло систематично поставио матријархат као свеколико начело људске цивилизације и културе, преко Мирче Елијадеа, чија се истраживања религије сасвим приближавају овом феномену, најзад и нашег савременика Харалда Хармана (професора у Финској), који је истраживао Подунавску цивилизацију, поглавито Лепенски вир и Винчу, па иако не заступа ову „матријархалну“ тезу, сви његови, често ингениозни увиди, заправо сликају прецизно неолитску културу на нашем тлу, у потпуној природној уклопљености и симбиози са медитеранским басеном, којој само недостаје то (матријархално) именовање – све друго је ту.

У књизи сте се посветили и археолошким истраживањима која поткрепљују Ваше тезе.

Све то је „погурало“ и мој рад, а морам напоменути допуњаван такорећи стално новим (и то сензационалним) археолошким открићима на тлу Србије последњих година (Оџаци, Белица, Медведњак, Витковачко поље, Плочник), која сам пажљиво пратила и исецала те чланке из наше текуће штампе, тако да је грађа за будућу књигу све више расла. Моју књигу сам одмах замислила да тим битним документарним (визуелним) прилозима, поготово што све те иностране, изванредне археолошке студије (сем Хармана) готово уопште нису обухватале артефакте из Србије и Балкана, јер су они за западну науку, нажалост, још увек tabula rasa.

Најзад, на бројним путовањима протекле деценије (која, сада и сама увиђам, нису уопште случајно била управо по медитеранском басену), у обавезним обиласцима музеја (археологија је једна моја још младалачка љубав), наилазила сам на бројне археолошке артефакте, чија је заједничка одредница била – женско божанство, или Богиња Мајка, на свим просторима, у различитим облицима, које сам и фотографисала, да би се сад нашле такође у овој књизи. Дате у различитим варијететима обожавања женског принципа у његовом природном делокругу, који Роберт Грејвс тумачи као “трострукост матријахралне богиње”: превасходно као богиње плодности и рађања, затим естетско-еротске компоненте као суштине женског начела, најзад и демонолошке функције. Ту се као преломан доживљај за ову књиге показало виђења наше Црвенокосе богиње пронађене у околини Оџака (пре три деценије), која се сада налази у Народном музеју у Београду, једног доиста ремек-дела неолитске фигуралне пластике, која ми је не само помогла да дођем до неких суштинских увида у тумачењу жене и њене религиозне функције (кроз окер боју, којом су фигурине неолита најчешће бојене), већ је као наслов срећно наткрилила и ову књигу.

Како се уобличила коначна синтеза?

Све су то кључни моменти, који су ову моју књигу погурали снажно напред, па је она све више почињала да добија облик синтетичке целине (мада су неки делови настајали парцијално, попут рада о Бахофеновој теорији матријархата, објављеног у престижном италијанском зборнику Il Sole Luna). Морам напоменути да је средишњи део књиге Од Црвенкосе богиње до слепих певачица, тј. студија о уделу женског принципа у српској народној поезији настао још давне 2009, предвиђен за једну моју ранију књигу, али је због обима тад морао бити изостављен. Интересантно да је последњи написан, али и најинспиративнији, био управо први део књиге, где уз обимне археолошке примере, тј. упоредне анализе балканских (тло Србије) и медитеранских неолитских заједница, разматрам Бахофенове поставке, пре свега на религијско-матријархалном плану, са усхићујућим подударностима, а што се све преноси и на нашу усмену традицију, као увод у анализу наших народних песама у овом матријархално-религиозном кључу, са дакле, сачуваним сурвивалима неолитске културе. Први део ове књиге, на око првих 150 страница, је као најсинтетичнији “одлучио” да могу да напишем књигу какву сам одувек желела и замишљала. Трећи део сачињава неколико радова о значајнијим појавама из савремене српске књижевности и културе, сагледаних у овом, „матријархалном“ кључу (објављиваних по различитим, мало читаним и непримећеним научним зборницима, па се и они, овде обједињени, могу читати као потпуно нова целина). Истовремено, након ових увида, људска цивилизација ми се указала у једном сасвим новом обасјању, у својеврсној „инверзији”, свету окренутом наопачке, али, надам се, и понуђеним одговорима, како изаћи из ове стварности и суноврата у коме живимо. Ово је дакле било и неко лично питање, и одговор који сам добила нуди барем спознају ако не решења, на један задовољавајући начин.

Ваша мотивација је, дакле, била и научна и лична. С каквим „просветитељским“намерама наступате кад је нова књига у питању?

Желим да је понудим као мисаони путоказ и свима заинтересованим читаоцима, који желе да знају више од стереотипних флоскула још од доба позитивизма или 19. века (Енгелсова теорија о пореклу породице, о мушкарцу-ловцу и оцу као примарном оснивачу породице, ловачким групама које снабдевају своје породице храном… итд.), и желе да трагају за много хуманијим видом друштва које је постојало пре овог, какво је нама једино познато и које траје током читавог периода писане историје, и какво је данас. Та владавина патријархата и очинског права се кроз читаву историју манифестовала – као друштва насиља, пљачке, (мушког) освајања територија (у плен су спадале и жене) и масовних покоља, често религијски инспирисаних, а којих је пуна „писана“ историја. Много старија (пра)историја, о којој не знамо много, стоји скривена у усменим предањима, и митско-религиозним порукама, у фрагментарно сачуваним уметничким артефактима предантичког периода, као можда најмирнодопскијег и најсјајнијег периода људске цивилизације, чији је центар, седелачка заједница која се бави земљорадњом са устројством основне породице, коју је сачињавала Мајка са дететом / децом.

На Балкану, као и на Медитерану, праисторијски култ Богиње Мајке веома је раширен. Какве су његове основе и до када траје?

По теорији Бахофена, који је књигу “Матријархат” написао још 1861, али која је била довољно нејасна и научницима сто година касније, а коју ћу укратко изложити, религиозна историја људског друштва имала је четири фазе: Телурски (најстарији, заснован на обожавању Мајке Земље и култа плодности, са “неуређеним хетеризмом”, тј. слободним полним општењем, где је породицу сачињавала мајка с децом, док је отац био непознат и тајна зачећа као нуминозно искуство била је само у делокругу жене); затим, Лунарни принцип (са лунарним календаром, дакле владавина Месеца, са првим облицима гинекократије, “деметријског брака” у којем земљорадњом управља мајчин род, а наслеђују је кћери, што се поклапа са периодом неолита; трећи је процес смене матријархалног система патријархалним, у предантичко доба, који је пратио жесток отпор гинекократских заједница, као облик одбране старог материнског права, чију су “ударну песницу” сачињавале Амазонке (женске оружане чете, о којима је остало необично много трагова и записа античких историчара, али и уметничких артефакта на простору много ширем од Медитерана); најзад, Соларни принцип (соларни календар и победа патријархата, оличена у аполинијским јунацима (Херакле, Беларофонт, Тезеј), али и радикална смена у религијској сфери у предхомерско доба (матријархална божанства су потиснута, или преименована, а превладава Зевсов панетон). Довољно је напоменути да се жилави прежици матријархата из религиозне сфере преносе у мит, опстају и у религији (бахаткиње, пророчиште у Делфима), а потом продиру и у уметност, посебно античку трагедију која памти тај тренутак, али опстају и данас. Треба овде навести као пример Бахофенову бриљантну анализу у овом кључу, Есхилове трагедије “Орестија”, када је – иако је починио матероубиство (дотад неопростиво!) Орест ипак ослобођен, и то на већању богова гласом Атине чиме је ослобођен. Атина је већ била божанство новог доба “рођена из Зевсове главе”, дакле без мајке, што је врло важан религијски моменат. Али, довољно је навести да свештеници на острву Делосу и даље нису дозволили Оресту да се искрца код њих, јер је проливеном мајчином крвљу (краљице Клитемнестре) обесветио саму мајку земљу и својим стопалом би упрљао ово свето острво…

Изгледа да од тада почињу све несреће у човечанству. Ту цивилизацију матријархата, коју Бахофен присно зове “добом Старих”, симболизује пчела и пчелиње друштво на челу са Матицом (као идеалним уређењем и узором и за људско друштво), а ових веровања пун је и наш (словенски) фолклор. Једну величанствену пчелу од злата из Кнососа, најфиније израде, можете видети у музеју у Хераклиону на Криту. Ни израз “мед и млеко” што је и данас метафора благостања и среће, није случајан, већ датира из тих времена, и чува сећање на основне и свете твари људског друштва и живота, које су сачињавали управо – мед (производ пчела) и млеко – света твар свих мајки (од људске врсте па до женки сисара).

Какав је смисао мита о Амазонкама које су ратнице и бране традиционални поредак гинекократије против аполинијских (соларних), али веома агресивних, мушкараца?

У овом смислу, и постојање Амазонки је недвосмислено. О томе, сем античких историчара (Аријан из Никомедије, Страбон, Диодор са Сицилије, Јустин…) и у српској науци пишу Д. Срејовић и А.

Цермановић, а посебну студију им посвећује и Никола Керавица. Амазонке нису измишљотина, као што ни митска прича није измишљена, већ су то давне представе сачуване усменим путем, у колективно несвесном које представљају и колективни архетип човечанства (па и уметности). Не би случајно на западном фризу Партенона на Акропољу (сада у Британији), читав део био посвећен борби Амазонки и Атињана 1277. године пре нове ере, када су се Атињани на челу са (вероломним) Тезејем, једва одбранили од ових ратница, што је била такође једна од великих, симболичних битака Старог света, између два – не само супротна пола, већ смена два система, два начела, две религије…Земља Амазонки протезала се од античке Грчке (где су прво изгубиле упориште), преко Мале Азије, Балканског полуострва и око Црног мора, односно Италије са Сицилијом све до Северне Африке, где су оснивале многе славне градове (Ефес, Мемфис) повлачећи се пред религијском сменом и победом аполинијских јунака и патријархата све даље – у просторе ван познатог (античког) света. Не само да су Амазонке по својим недвосмислено естетско-еротским карактеристикама биле инспиративне уметницима, већ су оне биле пре свега, симбол женске слободе, чија двосекла секира (коју можете видети по музејима, широм Крита и Анадолије) представља, по Харману, не само убојито оружје, већ најважнији религијски симбол “светог брака” који држи у рукама Велика Богиња, високостилизовани “свети лептир” што је симбол Старе Европе, тј. поновно рађање и нови животни циклус. Амазонке су дакле, браниле сам принцип живота по материнском праву. Као што знате у Тројанском рату стале су на страну Тројанаца, чиме се овај сукоб патријархалних Ахајаца и матријархалних Тројанаца такође може тумачити у другачијем кључу од познатог.

Бавили сте се траговима Критске цивилизације. Какви су Ваши увиди у њену матријархалност?

Данас све више наивно звучи тумачење да је цивилизација Крита, тог најсјајнијег центра матријархата, нестала неком природном непогодом – чини се, да је управо насилна смена религијских система, условила да се ова сјајна цивилизација расточи, тј. становништво након овог пораза расели преко Егејског мора, у суседну Ликију у Малој Азији, на Пелопонез, као и на Сицилију или у Италију (предели Тоскане, насељени Етрурцима).

И Харман употребљава израз “освајање Крита” које се догодило од стране агресивних дорских племена негде после 1624. пре нове ере. Исто тако, и наша сјајна Винчанска култура, према којој је гравитирао цео Балкан до Егејског и Црног мора, је делом разорена, делом су се становници раселили (Харман чак има смелу тврдњу, да су староседеоци из Винче своју културу пренели на егејске обале и острва, где се она задржала, односно доживела свој пуни процват – сличност тзв. кикладских фигура са онима у Винчи), а део је остао, повинујући се новим (религиозним) законима патријархалних, агресивних номада, чији врховни облик потчињавања представља патријархални обред свадбе, као скуп врло прецизних норми и обичаја (по ван Генепу), са циљем превођења жене из своје (“домицилне”), мајчинске територије, у туђу, тј. мужевљеву кућу (и породицу), а касније и својеврсног, нормираног потчињавања жене.

Какве то везе има са нашом народном лириком?

То су већ слојеви сећања, којих је пуна и наша народна песма, али, мора се нагласити, да неке српске народне баладе чувају и тај старији облик сећања на борбу два принципа, матријархалног и патријархалног, оличеног у надметању виле (пандан античким нимфама и уопште, женских божанстава које не трпе брак) и јунака (са успешним обликом потчињавања из чега су се изродиле и епске песме о женидби јунака вилом, а из таквог увек “привременог” брака – јер је тако заробљена вила налазила начина, обично у свадби своје деце, да се дочепа својих крила и побегне поново у слободу), рађали су се у усменом предању чудесни јунаци попут Марка Краљевића, Милоша Обилића, Старине Новака). Прежици укидања старог гинекократског /материнског права још више су очувани у нашим породичним баладама, где је експлицитно навођење да мајка лако жртвује једног од својих синова за брата, јер је њен домицилни род (брат) важнији од деце коју је стекла у патријархалном браку (синова), што данас може звучати парадоксално. И у балади “Бог ником дужан не остаје” имате тај древни феномен: сестру и браћу завађа зла снаха Павловица, која свим средствима жели да отера сестру из њеног (материнског) дома, који је по гинекокатском праву наслеђивања припада, и да заузме њену позицију, као “туђинка” што јој привремено и успева, али нови – хришћански слој, оштро кажњава ту њену паклену подвалу, док сестру-жртву хришћански награђује, тј. посвећује (“Заовина црква”).

Шта је, у најдубљим архетипским слојевима човештва, везано за жену и мајку? Ви сте се подробно позабавили тезама Јунговог ученика Ериха Нојмана, који је о томе изнео низ драгоцених теза.

Стварајући читав систем, Ерих Нојман у својој књизи “Велика Мајка” убедљиво васпоставља делокруг женског принципа у материјалној и духовној сфери, начињен још у праисторији (неолитски артефакти), који се заснива на неколико основних начела у којем доминантну улогу игра женски принцип: попут: грнчарске вештине („први грнчар је била жена”). Сакрални однос жене и посуде потиче из симболичког значаја форме (глина, од које су посуде најчешће прављене, као и сама земља су женски елемент, тј. имају „женску душу”). У домен жене спада, дакле, и преисторијска култура грнчарије, будући да је израда глиненог посуђа сакрална, стваралачка делатност, једна од прамистерија женског. И применом ватре као симбола преображаја, ствара се прва посуда, тј. пече керамика. А печењем, пржењем и кувањем почиње да се поправља и храна (укус) и почиње култура исхране. Касније долази мистерија земљорадње чији су основни атрибути: жито и хлеб. Још један аспект женске доминације је и стварање „залиха хране” (прва мера против глади), за шта су биле потребне посуде. Израда посуде, дакле, спада у прве прамистерије женског принципа. Симболика њиховог украшавања је дубоко религиозна (спирале, стилизоване очи, брадавице), а посредно, њих украшавајући, рађају се и прве жене–уметнице. Женско се, такође, у свом заштитном и гостопримљивом аспекту живота породице и групе артикулише у симболу куће, јер се „Женско увек везивало за карактер посуде и куће, тј. ’бивање унутра’, у заклону, заштићеним и утопљеним изворном садржаношћу у мајчиној материци”. И улажење „преко прага” (капије) у тај сакрални заштићени простор (кућу, жртвеник, храм) дубоко је сакралног карактера, прарелигијски прежитак и у нашим народним песмама. Ватра стоји у самом средишту мистерија којима је управљала жена, и чији је примарни задатак било чување и одржавање ватре. Женска доминација симболизована је, како простором читаве куће, тако и њеним средиштем, огњиштем, као средиштем топлоте и припремања хране, која је испрва била и олтар. Трећи симбол женске доминације јесте лежај (кревет), место сексуалности и с њим повезаног ритуала плодности. Егзистенција породице све до данас (подсвесно) почива на тим средишњим симболима који констелирају женску доминацију: кућа–огњиште (сто) – кревет. Средишњи стуб, који држи структуру куће, такође је у делокругу Велике Мајке, као и изградња и уређење пребивалишта, „које је тако често у надлежности жена”. Јер, ограда, капија, стубови храма били су симболи Велике Мајке.

Шта Нојманова истраживања говоре о женском уделу у осталим благотворним делатностима без којих нема опстанка друштва?

Све делатности као што су плетење, ткање и везивање у чворове спадају у женске активности, у исконске мистерије женског. Као што она преображава и даје храну, она израђује и прву одећу. Покривање и одевање тела представља и сакралну радњу. Мистерија ткања и предења, међутим, долази и у више, симболичне сфере: „Богиња тка мрежу живота и испреда нити судбине”. Другим речима, „богиње судбине су увек Богиње порођаја, те да веза између рађања и смрти, као и између венчања и смрти, за жену постоји као суштинска веза“. Најзад, жена је и господарица биљака и зналац биљне митологије. Сакупљање хране, берба, спадају у делокруг Богиње Земљорадње, или Велике Мајке. Ти слојеви спадају у „матријархалну свест” чија је природа и симболика блиско повезана с биљним светом, као исконским светом Женског. „То господарење храном се засновало на чињеници да је женска група представљала центар становања, истински дом којем су се мушкарци – номади (ловци) увек изнова враћали”. Читава та симболика почива на дубоком идентитету жене која дарује и преображава храну. Нема сумње, додаје Нојман, да је „жена научила процес врења и справљања и опојних напитака”, те да је била „изумитељка и чуварка првих исцелитељских напитака, лекова и отрова, као и вина и ракије”. Током даљег развоја, истакнуто место у људској свести задобија видарка, земаљска и људска носитељка тог нуминозног принципа, жена као фигура, обдарена маном („као ризницом позитивне и негативне енергије”). Следећи значајан аспект Велике Богиње јесте њена веза са светом животиња. Суштински, она је прва припитомљивачица животиња. „Женско управља животињским светом и господари инстинктима и нагонима, и који, као дрво под своје гране, под своје крило, окупља животиње“.

И даље:„Жени је поверавана брига о младим ухваћеним животињама – она је била кротитељка животиња и зачетница узгајања стоке”, односно, првих домаћих животиња. Она је преко табуа које им је наметала, цивилизовала и мушкарце и тако је створила прву људску културу. Између ње и животињског света нема непријатељства или трвења, јер она је та која даје и пружа љубав за сав живи свет, а не узима, нити отима.

Колико се све ово одразило на психлогију жене и њен идентитет?

Из материјалне подлоге (кућа, прерада хране, одевање, земљорадња, биљке и животиње), проистиче и духовни (психолошки) делокруг женског / материнског принципа, који се „милостиво и матерински одашиље на светлост – подједнако на добро и зло, праведно и неправедно”. Управо из тога, на психолошком плану, женски принцип гради један хуманији, уређенији колектив, без психичке напетости, јер „творачка моћ женског полази од границе породице, племена или клана, али их превазилази; током људског развоја она остварује преображаје који показују зашто највиша отеловљења Велике Богиње увек одражавају женину способност и спремност пре свега, да воли”. Стога, главна брига Велике Богиње и женског принципа, закључује Нојман „није инсистирање на жртви, владавини светом биљака и животињама. Изнад та оба задатка стоји закон преображаја, закон којим она оплемењује сав живот и уздиже га према развоју – не губећи везу с кореном и темељима – и достиже највише облике психичке стварности”. Укратко, „жена као шаманка била је део жениног праисконског знања, од владања ритуалом до врачаре и траварке” . Она посеже за мудрошћу несвесног, којим је надахнута жена – она је „прва видовкиња, она је само средиште магије”; „Велика Богиња ноћи, као владарка несвесног је и богиња летаргије и сна”. Из овог проистиче и феномен инспирације, односно песништва и пророштва, као битних аспеката несвесног: „Његов ритам и његов сликовни и смисаони садржај чини језик”. Другим речима, по Нојману, „оно што ћемо касније назвати песништвом, потекло је од жениног магијског чарања и песме који спонтано израњају из несевесног и његових дубина”, где су чуварке усмености, речи и причања / казивања песама и бајки, обреда и ритуалних поворки, биле управо жене, са додатком: „А сваки ритуал је првобитно био плес”.

Како бисте у овом светлу тумачила појаву монотеистичких религија, тј. Старог и Новог Завета?

Оно чега се ја само дотичем у посебном поглављу, и то поводом Нојмана, који говори о трансформацији женских ликова / божанстава у монотеистичким религијама, конкретно, у хришћанству, где имамо несумњиво суптилно стапање матријархалних култова са званичним хришћанским учењем, чији главни елемент мистерије представља “рођење сина”, односно фигура Богородице са Христом која је преображени архетип Велике Мајке (“њен светлосни аспект, плод њеног преображајног процеса где син постаје Светлосни Син, божански Син-Дух, духовно зачет и духовно рођен, кога она држи на крилу, или кога јој приноси њен стваралачки аспект Мајке Земље, која у мистерији рађа и обнавља саму себе”), читају се основе хришћанског учења како о безгрешном зачећу и Светом Тројству, који је у изворном облику опстао нарочито у православљу. У уметничком виду, суптилно га реинкарнира у ренесанси Леонардо да Винчи, кроз познату слику “Света Ана са Богородицом и дететом”, у којој Нојман види да се “поново у свој митском величанствености појављује јединство женске групе мајке-кћерке-детета (у антици Деметра-Кора-божански син”). Срећом, ово све данас је, нарочито у англо-саксонској науци, увелико допуњено и доказано, рецимо, у сјајним студијама Маргарет Баркер и Стивена Бенка. За ове научнике и њихове књиге сазнала сам тек након изласка моје књиге из штампе, и то од мог сјајног бившег студента Ђорђа Ђурђевића, који сад ради докторат и такорећи наставља тамо где је моја књига стала – а то је трансформација матријархата у хришћанству, односно, у Старом и Новом Завету. Врло прецизно је у тим истраживањима наведен, рецимо, цар Јосија који 623. г. пре н. е. код Јевереја врши велику верску реформу (укидања матријархалних божанстава), у духу нове, монотеистичке религије, са доминацијом бога Оца, што представља прекид у развоју култа претхришћанских богиња и на простору Палестине. Таклође, у Новом Завету, доказују ови научници, то је мање насилно учињено, јер је хришћанство произвело Богородицу (мајку Христову) која уноси трансформисан женски принцип у монотеистичку религију, ноту благости и осећајности, чиме је Богородица преузела функције свих паганских женских божанстава, што је данас научна област позната (под именом Христове мајке, Марије) као “мариологија”.

Колико је савремени феминизам уткан у ову причу?

Што се феминизма тиче, као што сам навела и у уводном делу књиге, моји увиди се увелико мимоизлае са њим, и готово су без додира. Јер, не одмичући се од постколонијалног дискурса (и да све почиње на Западу и од Запада, што је свега претходних 200 година људске историје), а што су некритички прихватиле све феминисткиње у свету, па и код нас – пренебрегавајући чињеницу да је социјализам/комунизам у другој половини 20. века код нас дао женама одмах оно за шта су се жене на Западу бориле читава два века. Довољно је навести да је – у једном тренутку (19. век – прва половина 20. века) феминизам био значајан за мобилизацију милиона жена које су постајале освешћене, изборивши се прво за право на школовање, потом и запослење, најзад за политичко право гласа. Ипак, феминизам својим ригидним тумачењима жене је, уствари, ампутирао у жени оно најсуштинскије – женственост и материнство. И ту је наш кључни неспоразум у схватању улоге жене у друштву. Жена неолита је сама бирала када, с ким и колико ће деце да роди, била је на степену религиозног обожавања, управљала духовном и материјалном сфером живота у друштву и породици, по гинекократском праву, чији су чланови сви били заштићени и под њеним окриљем, и у суштини, то је било истинско друштво једнакости, где нико никог није угрожавао, нарочито насиљем се није ништа постизало, што се више никада није поновило (у историји). И сад видите ту количину феминистичке агресије, чак острашћене идеологије (што је мушка методологија борбе) и претварање жене у сопствену супротност, све до задирања у језик у име “родне равноправности”. Патријархални брак је мушка творевина, али феминисткиње још дубље упадају у његов глиб (оваквог модела), не увиђајући да је све постављено на сасвим обрнутим поставкама, и ту су дошле у један идеолошки ћорсокак.

Имате на крају књиге и веома интересантан увид у капиталну студију Италијана, Евелина Гаспаринија о Словенском матријархату?

Драго ми је да сте ми поставили питање о Гаспаринију. Морам напоменути, да је ова капитална књига, написана на италијанском још пре пола века (1973), за коју српска фолклористика до скора није ни знала, јер није била ни преведена, чудним нитима вишеструко је повезана са мојом књигом. Када сам имала један састанак у Вуковој задужбини са господином Зораном Колунџијом, у лето 2022, он ми је напоменуо да се завршава превод ове капиталне књиге од преко 1000 страна (др Иван Димитријевић). Чувши за наслов, схватила сам да је то управо она последња, јединствена копча, која је сумарно допуњавала моју књигу. Не само што сам замолила да ме одмах обавести чим књига изађе из штампе, већ сам му најавила да и ја имам једну књигу сличне тематике у рукопису. И тај срећан спој уродио је вишеструким плодом – директор “Прометеја” одмах је понудио да он буде издавач моје књиге што се ретко дешава, и што сматрам изузетном срећом и подстицајем да је до краја спремим за штампу. Добивши међу првима примерак Гаспаринијевог Словенски матријархат (пре тога присуствујући и једном изванредном предавању, рекла бих, преводиоца-посвећеника, др Ивана Димитријевића овој тематици, у Новом Саду), укључила сам текст о Гаспаринију у последње поглавље моје књиге, остављајући симболично и датум – 20/21. јуни 2023. када је и моја књига коначно отишла у штампу.

Шта нам Гаспарини поручује? И даље фасцинирана чињеницом да је један Италијан написао капитално дело о Словенима, а не неко од припадника словенских народа, бриљантну компаративну студију са обимном етнографском, лингвистичком и археолошком грађом, која је и мимо основе тезе (о матријархату) до сада најпотпунија студија о Словенима – он је прецизно дели на три обимна дела (а свако може бити посебна књига од по 300 страница): Материјална култура; Друштвена култура; Духовна култура. Било би превише да наводим шта све ова сјајна књига нуди, али ћу напоменути најинтересантније детаље: од “женске мотике” као зачетка неолитске културе исхране, преко женског власништва над вртом / комадом земље (очуваног све до 19. века), или дубоко смисленог ритуала сакупљања проса и пшенице, платна као средства плаћања, преко друштвених обичаја: матрилокалног брака, авункулата (ујчевина), бинарних села у два реда (и смисла “орођавања”, тј. удаје “преко потока”), избора младића или заједничког живота пре брака, односно у девојачкој кући, све до луцидних тумачења духовне културе: “духа шуме и духа дрвета”, захватање земље из мора, бајки (са фасцинантним тумачењем религијског аспекта и лунарне митологије у лику Баба-Јаге), сведочећи о матријархалној подлози свеколике духовне и материјалне културе Словена. Компаративно поредећи етнографске обичаје, ношњу (читава студија о појасу!), све до језичких компарација, Гаспарини изванредно систематично и минуциозно приказује уствари све оно што нас и данас чини тако различитим од Запада.

Како се овај „инхерентни матријархализам“одразио на словенство у целини?

Словенима је мрзак и стран појам државе, чиновништва, не воле новац и ћифтинство им је страно, воле живот у заједници, негују култ даривања и милосрђа широке су демократичности и једнакости (и за све друге народе, не само за себе), и зато није чудо да су се православни Словени највише пригрлили идеје комунизма почетком 20. века. Везани су за земљу и своје обичаје, а изнад свега цене слободу. Ова матријархалн подлога са трансформацијом у православном хришћанству, свој крајњи продукт добија симбиозом старих култова и толеранције (милост, благост и опраштање). Наравно, Словени имају и мана: поводљиви су, некритички прихватају “туђе” као боље, а кад пригрле туђу веру, оданији су до фанатизма новој вери од њених твораца. Једина су раса у Европи расцепљени на два (непомирљива) крака хришћанства (Источно и Западно), а данас и идеолошки располућени – и једино су Словени били најдуже у историји без својих држава, већ најчешће као “робље” и делови туђих царстава (сем Русије), што се нарочито болно одразило на Балкану. Нажалост, како каже и Гаспарини, још пре пола века: “Словени су примили једну туђинску религију и створивши различите језике, раздвојили се на 12 нација“, често „не волећи ову своју давнину“ и стидећи се чак своје расе и традиције, некритички прихватајући све са Запада (нарочито током друге половине 20. века и у првим деценијама овог века), где и на нашем примеру, већ увелико губимо битку у масовном и некритичком прихватању западних вредности, капиталистичког начина размишљања и тржишне привреде, тј. потрошачке / материјалистичке психологије и егохедонизма по сваку цену и ту смо пред својеврсним културно-историјским поразом).

Ваше бављење историјом и трагедијом нашег народа у Славонији, одакле сте родом, као да је повезано са увидима Ваших научних истраживања.

Читајући Гаспаринија доживела сам и својеврсно лично откровење – да сам уствари већ одавно, у детињству, уживо видела и доживела тај “словенски матријархат”, и то у српском народу у Славонији, и да је у мом књижевном раду (“аркадијској трилогији”) уствари све проистекло из те фасцинације: колективног живота, куће у два реда (бинарна села), женска мотика и преслица, умилни језик, богата прича, древна ношња, окружење жена (баке, мајке, тетака) и свега оног што чини делокруг мајке / баке (кућа, јела, домаће животиње, сабрани плодови), са видно одсутним мушкарцима: (погинулим) дедовима и очевима, (одсутним) мужевима и ујацима (због рада или школовања).

Да пређемо на „српску причу“. Иако је епика „патријархална“, и те песме су, ако следимо Вука, „јуначке“, ипак су неке од највреднијих песама десетерца створиле жене – Слепа Живана, Слепа Степанија, Слепица из Гргуреваца, итд. То су песме хришћанске, које надилазе мушку, епску сујету, и обликују заветну свест, попут песама о Светом Сави и благу Немањића датом на задужбине и сиротињу, о Лазаревом опредељењу за Царство небеско, о Косовки девојци и њеној трагедији. Како се женско начело уткивало у десетерачку епику?

Средишни део моје књиге представља поглед на српску народну песму, која, сем што се све мање проучава, а све више потцењује, има и ту карактеристику да је углавном у последњих два века тумачена углавном кроз епску народну песму, и то, наравно, у подразумевајућем “мушком, јуначком” кључу. Но, као што знате, у готово свакој песми има и жена, некада са пресудном или доминирајућим, судбинским улогама. Но, пре но што пређемо на то, хтела бих да нагласим да сем епике, овде велику и дужну пажњу посвећујем и осведочено “женским жанровима” – лирским песмама и баладама, којима сам се уствари, и бавила читавог живота. Тако сам у Црвенокосу богињу… додала увиде из радова мојих претходних књига (Од Цариграда до Будима, када почињем истраживање матријархалне подлоге у српској лирској песми и балади), као и из моје докторске дисертације – укључујући први пут усмени материјал српских народних песама из Славоније и Војне Крајине добрим делом и до данас необјављен и непознат, из Архива САНУ, а којих нема код Вука. Такође, морам напоменути мој омиљени фах – баладу – важан огранак изучавања тек пред крај 20. века у односу на фаворизовану епику – а у којој је управо жена главна јунакиња, као чуварка старих знања, или рецимо, у породичним баладама жена која чини преступ, прекршај неке патријархалне норме, што је често и главни мотив песме. Њих посматрам, према детерминисаним улогама у патријархату као: мајку, сестру и невесту, и кроз те најстарије матријархалне обредне прежитке (неке сам баладе већ спомињала – сестра жртвује сина за брата, бог ником дужан не остаје, походе мртвог брата), ми видимо изванредну старост, али и виталну очуваност те насилне смене једног система другим и у нашој народној песми. Како то тумачимо? Ни Словени, па тако ни Срби, нису дошли на испражљен простор на Балкану, већ је ту већ постојало (барем и делимично) староседелачко (неолитско) становништво, где су се путем амалгамисања спојили стари култови и нови језик (словенски, српски) који је посепено надвладао и усисао у себе и сва претходна религиозна знања, али и песничке представе (мотиве), који су, наравно, могли бити и аутохтони, донети са собом, управо кроз “словенски матријархат” из сеоба.

Каква је права улога слепих гусларки у традицијама нашег десетерачког певања?

С правом сте споменули те генијалне, а готово непознате слепе певачице, које јесу заслужиле да се нађу у другом делу наслова моје књиге. Пробајте да издвојите њихов репертоар најважнијих, некад и најлепших песама из Вукових књига – он би био осетно сиромашнији. Наравно, и Вук је у духу свога доба, фаворизовао само своје (мушке) певаче, који јесу сви одреда сјајни, они имају своја имена и презимена, за разлику од слепих певачица, којима се често бележи само име, некад ни то (Слепа из Гргуреваца). Ипак, задужиле су нас неумрлим делима, у којима се сагледава, не само та генеза и фасцинантно путовање, рецимо, косовских мотива – од приморја до Јадра и Срема, него управо те старе култичке представе и веровања (о свецу на десном рамену, о царевом стајању на крсној слави, о редоследу седења и огрешењу о старе родитеље – о чему дивно пише Веселин Чајкановић). Колико су оне етички и естетски увеличале и улепшале јунаке Косовске битке, или например карактер Марка Краљевића: само одузмите ону милост, благост и заштиту нејачи и праштање Марка Краљевића из његове карактеризације које су му управо подариле ове жене, па ћете видети колико би он уметнички био осиромашенији и једнодимензионалнији, суровији, као епски јунак и тип. Такође, овде имамо и јединствену појаву једног лика – Косовске девојке – у чак три различите епске песме, које ја приписујем веома одговорно, једној певачици – Слепици из Гргуреваца. Она у три фазе опева и слика сву трагедију жена након Косовске битке, управо кроз овај лик: када Косовка девојка у истоименој песми, иде на разбојиште, у сјају своје одежде са култичким предметима (хлеб, црвено вино, у златном кондиру), да тражи свог вереника, девера и кума. У другој песми “Мусић Стефан”, када се враћа очајна – и среће закаснелог витеза – Мусића Стефана (јер је обред прелаза – свадба – ако се не изврши био за жену гори и од смрти, као уосталом, и останак кнежеве клетве на витезу), и најзад, у трећој песми “Марко Краљевић укида свадбарину”, где је Косовка девојка већ историјски угрожена и изложена ономе што ће нажалост, хришћанске жене да чека вековима – похоти турских освајача. Да би избегла црног Арапина и његово право прве брачне ноћи, њена патња је изванредно ликовно дочарана: већ је сва поседела, молећи Марка да је спасе, а он чини (барем у песми) први пут ону свету заштиту нејачи и освету над насилником, убијајући га, јер је посегао на женску част његове “посестриме”, са чувеним стиховима у поенти: “Ој давори, ти Косово равно / Шта си јутрос дочекало тужно / Да Арапи сад по теби суде…”. То су велики тренуци српске народне поезије, а као што видимо, испевале су их управо ове бриљантне жене-певачице. Иако је о њима пуно писано и расправљано, почев од посебне књиге Владана Недића (Вукови певачи), овде их све консултујем, да бих само додала, или довела у питање, неке раније (погрешне) ставове по питању ауторства неких песама ових певачица и ревидирала њихов репертоар.

Најпознатије мајке наше епике су Мајка Југовића и Мајка Јевросима. Мајци Југовића погинуло је девет синова у Косовском боју, и она успева да издржи сав бол и да подржи своје снахе које су остале без мужева. Од Мајке Јевросиме у народној песми „Урош и Мрњавчевићи“ у изреку је ушла највећа поука српском народу:“Сине Марко, једини у мајке, не била ти моја рана клета, немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу“. Хасанагиница умире од туге за децом. Главни епитет за супругу у народној поезији је „верна“. Истичу се ликови кнегиње Милице, која оплакује судбину свог мужа, браће и народа у Косовском циклусу. Ту је, како рекосмо, и Косовка девојка, видарка и мученица. „Јелица, госпођа разумна“ из песме „Смрт војводе Пријезде“ спремна је да погине са својим супругом у одбрани слободе. Анђелија из „Диобе Јакшића“, која мири завађену браћу, Дмитра и Богдана. Ту је и лик жене из песме „Јетрвица, адамско колено“ која показује велико милосрђе према туђем детету, негујући га као своје. Додуше, жена може бити и зла, као „куја Видосава“, која издаје војводу Момчила. Алил Вукашин се ожени Момчиловом сестром Јевросимом, и „Марко се метну на ујака, на ујака, војводу Момчила“. Као хришћански, наш народ каже:“И Бог има мајку“. Очито је да је жена у нашој народној поезији надасве племенита, а да је мајка носилац свештених моралних вредности. Каква су Ваша запажања?

Средњовековне владарке, опеване и у нашој епици, биле су посебно задовољство да их овде издвојим и сагледам у једном новом кључу – као носиоце те матријархалне улоге, Велике Мајке. Поштоване и у историографским списима (за књегињу Милицу, Константин Филозоф ће рећи “ваистину мужаствена жена”), у тим неповољним и преломним историјским (не)околностима, оне су искорацима у “мушком забрану” (политика, дипломатија, управљања добрима, тј. спасавања земаља од потпуног ропства и пропасти), и својим поступцима успевале да се изборе, пре свега за своје потомство, односно, синове (што је праоблик оног првог матријархалног божанског пара: мајка- божански син / владар). И народна песма их тако памти, фрагментарно царицу Јелену (Роксанду), жену цара Душана, која јесте била његов истински сарадник и саветодавац (борећи се након његове смрти за престо свог сина, цара Уроша), а много више књегињу (царицу) Милицу, која у једном часу преузима кормило државе након Косовског боја, и тешком дипломатијом (жртвујући и најмлађу ћерку Оливеру), одлажући пропаст српске државе, све док њен син, деспот Стефан, није стасао да управља Србијом, и чак је у једном часу уздигне до завидног привредног и политичког угледа (деспотовина), а у уметности (у сликарству и књижевности) потпуно приближи ренесанси. Књегиња Милица (у монаштву Еуфросина) тад је мирно могла да се замонаши и склопи очи, а тај однос мајка саветодавац-син владар, је у народној песми са овог историјског пара, по свој прилици усменом контаминацијом, пренет на чувени епски пар: мајку Јевросиму-Марка Краљевића. Деспотица Ирина /Јерина/, та трагична мајка и владарка, уочи саме пропасти српске средњовековне државе, најгоре је прошла у српској епској песми. У овој књизи детаљно разматрам генезу, како је дошло до тога, мада је о томе већ писала и Љиљана Пешикан-Љуштановић. Ирина Кантакузина Бранковић, мајка петоро деце, од којих су јој два сина ослепљена, а ћерка Мара предата у харем (а она под неразјашњеним околностима умрла на Руднику, са усменим предањем да је отрована од стране најмлађег сина и престолонаследника Лазара Бранковића), сасвим другачије је представљена у нашој епици, у којој је, у овом случају преовладала изразита епска мизогинија у њиховој карактеризацији – да су жене за све криве – од пораза на Косову (свађа две Лазареве кћери) до пропасти српске државе, падом Смедерева (проклета Јерина). Треба нешто напоменути и о веома присутним епским паровима: ујак-сестрић у нашим епским песамама. И у овом се види матријархални прежитак, када је ујак био најважнији мушки сродник за сестру и њену децу (што се кроз бројне примере “авункулата” може видети и код Гаспаринија). Тако и код нас функционишу, како сте приметили, епски парови: сестрић Марко Краљевић, чији је ујак “на кога се турио” чувени и митски војвода Момчило; епски пар Јанко (ујак) и Секула (сестрић), и неки други, што су све матријархални прежици из гинекократског друштва.

Где смо данас? Колико су истине, које сте открили Вашим драгоценим истраживањима, присутне у савременој српској књижевности?

Одговор на ово Ваше питање садржај је трећег дела моје књиге под насловом “Матријархални прежици у саавременој култури и књижевности”, који сам посветила неким феноменима, попут Ребеке Вест, ауторке можда највећег (и најлепшег) путописа о нама, који, наравно, не мора да се сагледава само у матријархалном кључу, до неких сасвим заборављених књижевница између два светска рата, а које то не заслужују (Љубице Радоичић, Љубице Попадић и Марице Вујковић ). Посебан рад сам посветила тој архетипској побуњеној јунакињи против сопствене (грађанске) класе и феномену, потпуно прећутаног романа “Једноспратне куће” Љубице Радоичић, изашлог на поливни прошлог века, као неке врсте наше форсајтовске саге, и литературе које се не бисмо смели тако олако одрицати. Овде сам посветила пажњу и материнском принципу “између две идеологије” оличеном у лику Дијане Будисављевић, у сјајној студији Наташе Матаушић где је са откривањем свих “тамних места” а поводом њеног јединственог подвига у спасавању српске деце након успостављања НД Хрватске 1941, али и својеврсног заборава после рата, остварен јединствен портрет као прототип активирања женског принципа хуманости и емпатије изнад свих идеологија и времена, хуманистички усмереног на спасавае потомства по сваку цену – што је основни делокруг Велике Мајке. Најзад, овде сам обрадила и једну изузетно значајну збирку “Калопера Пера”, коју је наш велики песник и академик Милосав Тешић посветио управо – женском принципу кроз српску историју (од лирске народне песме до јунакиња, уметница и владарки српске историје). Пажњу сам посветила и сјајној студији колегинице Јелене Арсенијевић, која је докторирала на тези о делима савремених светских писаца Вонгара и нобеловца, ле Клезиоа – чији је заједничко језгро – управо матријархални или женски принцип, перманентно уништаван као древна култура домородачких народа, кроз колонијалне праксе западног, белог човека на свих пет континената, и више од четири века, о чему пишу ова два велика књижевника (треба нагласити да је Вонгар псеудоним Србина, Сретена Божића). Овде уствари, уочавамо, на најширем плану ту завршницу судара два у потпуности опречна цивилизацијска (религијска, класна и родна) система – мушког рационализма и позитивизма, прагматичности, насиља, профита и тржишта (са обавезном робовласничком експлоатацијом), речју (пост)колонијалног империјализма, због којег су уништени читави (матријархални) народи (Аборџини, Индијанци), а до геноцида као идеологије, само је корак, што се нажалост, дешавало већ у 19. веку, да би кулминирало у 20. веку. (И тим аспектом од Хитлера и НДХ 1941-1945 до бомбардовања Србије 1999, бави се ова изванредна књига). Куда нас води ова “мушка памет”, та опседнутост Запада да све уреди, контролише и подреди свом начину виђења живота, та својеврсна инверзија цивилизације, као цивилизација смрти, ратова, загађења природе и профита по сваку цену (са постколонијалном праксом чији врхунац представља постклонијални ум – међу потчињеним државицама и народима), тренутно најдаља и најсупротнија од првобитног матријархата, видно је управо ових дана, чему смо заједнички сведоци.

ПРОШИРЕНА ВЕРЗИЈА ИНТЕРВЈУА ОБЈАВЉЕНОГ У „ПЕЧАТУ“11. И 17. АПРИЛА 2024. ГОДИНЕ