ОД АМБИСА СВЕТ ДЕЛИ САМО КОРАК: ИНТЕРВЈУ – академик Душан Ковачевић, драмски писац и редитељ

ПОСЛЕДЊЕГ фестивалског дана награда „Дрво живота“ (за будуће филмове) на Кустендорфу уручена је синоћ нашем прослављеном драмском писцу и редитељу, академику Душану Ковачевићу.

На Мокру Гору стиже из Сокобање, која му је, такође, одала лепо признање: плато у центру града понео је Ковачевићево име, а његов филм „Није лоше бити човек“ отворио (после две деценије) реновирано здање биоскопа „Моравица“, чији ће простор послужити и за друге културне садржаје. И један и други догађај представљају част и повод за радост, а о награди на Кустендорфу, у разговору за „Вечерње новости“, каже:

– „Дрво живота“ двојако ми је значајно. Прво, додељује се за укупан рад, а ускоро ће педесет година откако се бавим филмом. Радио сам их, наравно, и на Академији као студент, али од 1975. настају моја професионална остварења. Награда има и леп, други део, а то је да је за – будућност.

Имате ли у плану неки нови филм?

– Човек који се бави овим послом стално о нечему размишља. Нешто и оствари, а од већине ствари одустане. Пошто је филм прилично скупа уметност, увек водите рачуна (осим ако нису велике продукције) шта пишете и да ли је могуће да се реализује. Ваше жеље су једно, реалност сасвим друго. Што се тиче мог рада, велики је знак питања кад би могло да се деси да опет снимам филм. Установило се, некако, да режирам сваких двадесет година!

„Балкански шпијун“ је био 1993. године, 2002. „Професионалац“, а пре две године „Није лоше бити човек“. У том случају, следећи би могао бити баш далека будућност, што значи да бих имао година колико моји јунаци из „Маратонаца“! И то ови старији Топаловићи. Лепо је да сам добио ово признање после најзначајнијих имена светске и домаће кинематографије, што се мој филмски рад одвијао паралелно са позоришним, па и зато што се тих неколико мојих филмова врти већ 30-40 година.

У међувремену, учествоваћете у остварењима других редитеља?

– Сигурно ћу написати један или два сценарија. Иначе, када сам предавао на Академији, баш овим поводом, говорио сам студентима драматургије да имају велику привилегију јер могу за само сто динара да напишу добру драму или сценарио.

Како мислите сто динара?

– Па, лепо: свеска кошта седамдесет и оловка тридесет. А ако напишу добро, може да буде веома озбиљно. С друге стране, уколико радите филм, потребно вам је сто хиљада евра само за припреме. Зато многи почну да се снимају, али се реализују тек после две-три године. Знам и неке случајеве да никад нису приведени крају… Филм је велика и лепа грана уметности, можда једна од тренутно најпопуларнијих. Од земље до земље зависи колико се у њу инвестира и улаже.

Пишете ли тренутно неки драмски текст?

– За писање изузетно је важно да имате добру причу и добро време за његову реализацију.

А под тим подразумевам добро расположење, концентрацију за стварање. Када је о позоришту реч, почео сам нешто да радим, ипак, тренутно нисам у прилици да текст завршим. Потребно ми је још неколико месеци, о том-потом. Шта је прича у нашем послу?

Кад сам једном питао Бату Стојковића да ли му је жао што нешто није одиграо, одговорио ми је: „Мислим да сам одиграо све оно што ми је било намењено. Оно што није било за мене, одиграли су неки други људи…“ Тако, ако се бавите писањем, написаћете све што вам је суђено да напишете. Нажалост, дешавало се да су многи писци одлазили пре времена, можда би тек створили велика дела.

Његош је умро са тридесет седам, Бранко Радичевић и цела генерација романтичара одлазила је још млађа, покошена туберкулозом …

– Узмимо, рецимо, пример Данила Киша. У једном тренутку био је у озбиљној номинацији за Нобелову награду. Напустио је овај свет са 52 године. Неки писци у тим годинама тек су почињали да пишу. Има и примера оних који су своја најбоља дела створили после шездесете. Можемо само претпоставити шта би било, а велика вероватноћа је да би написали још неке, веома добре књиге. И Киш, и Бора Пекић… Да не причам о генерацији писаца које сте поменули, 19. и прве половине 20. века. Нико од њих није напунио педесет година.

Нови писци имају и нову генерацију читалаца, мада је њихова пажња често површна и „краткорочна“ у складу са начином живота?

– На то питање могу двојако да одговорим. Прво, када је реч о електронским комуникацијама, као што вам је познато, у мом случају на ову тему немогуће је и разговарати – немам ништа што је „на струју“. Једноставно, тај велики паралалени свет у који су увучене младе генерације (знам и преко мојих унука) за мене не постоји. Ја сам човек деветнаестог века. Не пишем гушчјим пером, али сам близу тога. Пишем руком и купујем специјална пера и маркере, онда ми то други прекуцавају на компјутер. Ако је нешто за мене баш значајно, куцам на писаћој машини. Током године напишем можда сто, сто педесет страна. А и то је пуно. Напишите тридесет које ваљају и остају, ви сте нешто остварили. Добар пример је Лаза Лазаревић, који је оставио само неколико приповедака, али незаобилазних у српској литератури. Ето, и он је умро са четрдесет година…

Куда иде уметност у нашем нестабилном времену, постоји ли за њу будућност?

– У ситуацији када бесни рат у Украјини и када не можемо са сигурношћу ни да претпоставимо шта ће бити на јесен, живимо на ивици велике несреће. И као Европа, и као планета. Треба нам само један погрешан корак да одемо у провалију. И то сви знају. Ко је иоле нормалан и брине о свету, јасно му је да је тако. Сваким даном се сукоб у Украјини развија и поприма све веће, катастрофичне размере. У овом тренутку, преко педесет земаља укључено је у тај рат.

Све подсећа на позне тридесете године прошлог века?

– Имамо те уводе и у Првом и у Другом светском рату. Нису они почели одређеног дана.

Били су припремани, постојале су разне врсте сукоба уочи објављивања светског рата.

Нажалост, никад се ништа није научило из претходног искуства. Историја човечанства је историја ратовања. А између њих, проналазило се – ново оружје. Тако је било и са атомским. Апсурдна је чињеница да је баш оно, од Другог светског рата до наших дана, спречило трећи светски рат. Можда би се увелико десио, још од догађаја на Куби.

Одлучила је чињеница да у њему нико не може бити бити победник.

Да ли оно што је током инвазије у Заливу свиња било отрежњење, довољно „освешћено“ у нашем времену или ће се направити и последњи корак ка амбису?

– Молим Бога због генерација које тек треба да живе да ће се они који о томе одлучују призвати памети и схватити да судбина човечанства не може да зависи од двадесет људи. А у овом тренутку је тако. Јесу ли они председници земаља, представници корпорација или војне индустрије, није важно. Отприлике толико их седи и одлучује шта ће да уради. Као и са нама и овим питањем око Косова и будућности Србије. Одлучују људи који су тренутно моћни и у тој моћи често изгубе оријентацију за реалан живот. А реалан живот веома је једноставан. Сваки обичан и нормалан човек само жели да живи у миру, да га нико не угрожава. Ни физички ни психички. Ипак, кад се људи „одметну“ у сферу ђаволских послова – а рат је ђаволски посао – морају имати неке „паранормалне“ осећаје и потребе да би рат пожелели. Као што се, уосталом, од античких времена у еповима и опевало…

Ратовало се у потрази за златом и, евентуално, због неке жене. У питању је увек лична ствар или сујета. Александар Македонски слави се као велики освајач и борац за добра дела, а његова армија спалила је деветнаест градова да би саградила деветнаест Александрија.

Упркос томе, у историји је остао упамћен као освајач који је поштовао културе и идентитете покорених народа?

– Јесте, али је његова војска пре тога све прегазила. Постоји и писмо у коме описује како се осећа док гледа како гори један велики град у Палестини. Плаче и пише да му је жао, објашњавајући да је војска морала да се смири. А војска се смири када пљачка и има мотив да иде даље… Да Хитлер није нанео такав ужас јеврејском народу, већ би увелико имао споменике. Данас постоји „наполеон шницла“, „наполеон коњак“ и много Наполеонових споменика. Шта је радио? Спаљивао све на шта је наишао!

Ратни исход условљава и место војсковође у историји?

– И моћ сећања. Постоје народи који су потпуно нестали у рату. За многе се и не зна, као у оном филму „Апокалипто“, када долазе шпанске галије и почиње потпуно нова историја Америке.

Ми смо већ дуго у шах-мат позицији са Косовом. Каква је перспектива?

– Веома мала, из једноставног разлога: ми никада нећемо пристати да Косово буде проглашено за државу, а они од тога неће одустати. Наћи ће се, вероватно, неки правни модус да не буде ни једно ни друго речено. Као на вашарима, кад рекламирају неког да није „ни ово ни оно“. Није ништа, него дођите и видите шта је. У Србији, по Уставу и свему другом, не можеш се одрећи своје територије. Тако да овде не постоји нико за кога могу предвидети да може индивидуално то да одлучи. Не може. Морало би да дође до референдума, промене Устава и осталог. А овај доле пајац, испод признавања Косова – неће разговарати. Разговараће се о многим другим стварима. Ако ови са Запада буду озбиљни људи и схвате да је обичан живот важнији од било какве „високе“ политике, онда ће наћи некакав модалитет да тамо и Срби и Албанци живе у миру, пре свега. Јер, били смо на ивици рата. Не волим кад се неки шале с тим и причају да је све био перформанс. Знамо да није, јер имамо искуства из деведесетих година.

Мислите на ове последње догађаје на Косову?

– Довољно да психички лабилан човек има оружје, убије неколико људи, ето рата. Зато ће се вероватно наћи неки правни оквир који ће моћи да подмири и једну и другу страну.

Најважни су мир и животи. Уосталом, у последњих годину дана, од када је почео рат у Украјини, најчешћа помињана реч је – мир. Људи се ужасно боје. Јер, рат може да почне у поноћ једног обичног дана. Ви спавате и не знате да је почео. Кад је 1941. Београд бомбардован, наш генералштаб спремао се да иде на неку свадбу. Имали су половичне информације, док су авиони били већ у ваздуху. Тог 6. априла, у шест сати, почела је страшна несрећа, у којој смо изгубили милион и по људи.

ОТПЕВАЛИ СВОЈУ ПЕСМУ

ЗАШТО неки добри писци често остају само на једном делу?

– Има их пуно у историји светске драматургије који су написали само један, или највише два наслова. Објашњавам тиме да су „отпевали“ своју песму, ону која им је била суђена.

Свако има неку своју причу. Да ли је то срећа или бол, неки разлог што пише. Ако има инспирацију, снагу и вољу, напише комад. Ето, „Сирано де Бержерак“ скоро да је Ростанов инцидент. А реч је о једној од најлепших драма у укупној светској књижевности. Или Сервантесов „Дон Кихот“. После ова два наслова, не можете да набројите још нешто битно у биографијама њихових писаца. Али, ова два су врх светске литературе.