О делу Владимира Умељића

Познати јавни говорник и борац за правду и истину о Србима, цењени историограф, православни филозоф и књижевник Владимир Умељић дели овогодишњу награду „Јанко Веселиновић” за најбољи историјски роман године са Миленом Галић Кесеровић. Награду додељују Удружење књижевника Србије и Општина Богатић

Ово је повод да мој текст, објављен у априлу ове године у српском часопису Сан који излази у Торонту, обогатим овом важном новошћу. Текст је објављен поводом изласка из штампе романа Вучји месец изнад куће Чарнојевића, који је управо награђен.

Пред полетање из Немачке у Београд, Владимир Умељић је стигао само да ми наведе имена (вероватно не сва) наших важних историчара и академика од којих је примио честитке: проф. др Негослава Остојића (директор УН универзитета за мир), проф. др Слободана Антонића, проф. др Љиљане Чолић, проф. др Мила Ломпара, Владимира Димитријевића, Зорана Колунџије, проф. др Дарка Танасковића, проф. др Милоша Ковића…

Посебно цитирам речи академика Василија Крестића: „Примите моје искрене честитке поводом награде којом сте одликовани. Нисам знао да се Ви озбиљно бавите и књижевношћу. Мислио сам да Вам је основна преокупација наша најновија историја у којој сте заорали дубоку бразду”. Дакле, до сада веома познати и признати тумач српске голготе у двадесетом веку (Јасеновац и остала стратишта) улази на велика врата и у српску књижевност. Нашем лауреату посебно много значи Спомен-плакета, захвалница коју му је доделило Удружење жртава Јасеновца и њихових потомака.

Роман Вучји месец изнад куће Чарнојевића је монументална хроника на 700 страна о судбини српске породице са Косова и Метохије, а обухвата период од Велике сеобе Чарнојевића, преко Првог и Другог светског рата, па све до последњих ратова на територији бивше Југославије деведесетих година прошлог века. Сам аутор ме је веома заинтересовао за свој роман тумачењем његовог завршног дела: „Назовимо, дакле, овај запис и прилогом хроници Чарнојевића, аналогно мешовитим, тј. прелазним формама између играног и документарног филма, „књижевно-документарним” сведочанством времена, зашто да не? Јер шта је једна хроника ако не то?” Приказ награђеног романа захтева посебну пажњу и посебан простор не само мог пера већ и пера других аутора.

У овом тексту настојаћу да у главним цртама представим Владимира Умељића као знаменитог Србина, истакнутог у српској и светској јавности како по свом књижевном и филозофском делу (његова значајна остварења осим на српском објављена су и на немачком језику) тако и по својим  наступима у јавности против неправде нанете Србима. Његов учинак – како јавни наступи тако и радови у писменој форми: есеји, протестна писма, филозофско-религиозни текстови, књижевна остварења и сл. – не само по свом садржају већ и по свом обиму захтева читаву студију. Довољно је навести да само за портал Емира Кустурице „Искра” већ две године редовно шаље своје прилоге (укупно их је послао сто тринаест).

Богата биографија

Владимира Умељића упознала сам преко зналачки написаних геополитичких текстова који су од прошле године стизали и на моју имејл адресу. Многи од тих текстова су делови обимних студија на тему Јасеновца, Косова и Метохије, Европе и Балкана, немачке ревизије српске историје, Српске православне цркве на ветрометини историје и политике и др. Била сам веома радознала да сазнам изворе и разлоге дубоког, аутентичног, изгарајућег, уз то врло студиозног опредељења Владимира Умељића за изучавање узрока и последица страдања српског народа како у прошлости тако и данас. И као што се могло очекивати, успостављена интернет веза брзо се претворила у интензивно сарадничко дописивање. Његова богата стваралачка биографија дала је одговор на моју запитаност шта једног рођеног Београђанина (година рођења: 1951), који скоро четири деценије живи у Немачкој, мотивише да пише бројне есеје, студије и књиге на тако озбиљне и актуелне теме.

Приоритет у строгој селекцији објављених дела Владимира Умељића свакако припада његовим есејима и студијама о Јасеновцу и другим јамама. Из тог домена наводимо његову студију о усташком геноциду, која је настала као дисертација на немачком језику, на Гете (Goethe) универзитету, 1994. године. Књига је објављена у више немачких научних публикација на тему геноцида, а на располагању је у универзитетским библиотекама широм света. Умељић је члан Међународне комисије за истину о Јасеновцу, Бања Лука. Из исте области важан је научни есеј Етика и власт над дефиницијама, објављен у немачком научном часопису Kultursoziologie (Leipzig, 2006), у коме средствима и методологијама језичке филозофије, историје, социјалне психологије, политикологије, теологије, а на примеру општег феномена геноцида, истражује укорењеност свих партикуларних духовних наука у филозофији језика, од Платонове класичне језичке парадигме, па до нашег времена.

Резултат даљег истраживања у тој области јесте научна студија Теорија дефиционизма и феномен геноцида – Етика и власт над дефиницијама (око 430 страна, на српском и енглеском), на примеру геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима, а тежиште је Србоцид 1941–1945 у НДХ. То је покушај да се на примеру свих великих геноцида у европском 20. веку, допринесе расветљавању овог стравичног феномена. Студија је објављена у Београду 2010.

Најпознатији светски корифеј језичке филозофије Ноам Чомски показао је интересовање за ову нову социјалну теорију, изјавом да сам никада није дошао на тако занимљиву идеју и да ће покушати – упркос поодмаклом животном добу и не баш добром здрављу – „да ради на тај начин”.

Проф. др Јелена Гускова, директор Центра за новију балканску историју Руске академије наука, оценила је оригиналност и вредност ове теорије следећим речима: „Пажљиво сам прочитала Вашу студију и могу да кажем да је она врло важан допринос науци: теорији (филозофија) и пракси (историја) феномена геноцида, што до сада још нико није радио”.

Највиши представник Руске православне цркве у Немачкој, господин Марко, архиепископ берлински и немачки, написао је: „Имао сам могућност да прочитам Вашу књигу. Ово је заиста једно важно и драгоцено истраживање… Дозвољавате ли да објавимо неке изводе у нашем епархијском гласнику Вјесник?”

Студију о теорији дефиционизма две невладине организације из области културе (из Београда и Лондона) номиновале су за алтернативну Нобелову награду 2011. Шведска фондација „Right Livelihood Award”, пошто се упознала са садржајем књиге, номинацију је прихватила и аутора уврстила у званичне кандидате.

Студију Балкански гамбит Ватикана: „чудесно” умножавање Хрвата и „чудесно” ишчезавање Срба западно од Дрине од половине 19. века, у издању „Катене мунди” (2018), важно је споменути и због Владимировог присног пријатељства с духовним оцем оснивача покрета „Двери” Предрагом Драгићем Кијуком, који су својој издавачкој кући, једној од најугледнијих у Србији, дали име „Catena mundi” – по капиталном делу „највећег српског ума” (како са пијететом говоримо сви о Пеђи Кијуку).

Крајем јануара навршило се десет година од упокојења Предрага Драгића Кијука. Освануо је, вероватно међу првима, пригодан текст у „Искри” (са Фејсбука) Владимира Умељића, под насловом: „Како је, добри мој куме, у Царству небеском? Сећање на Пеђу Кијука”. Тај текст заслужује посебну пажњу. Благо његовим читаоцима, посебно нама који смо Пеђу познавали… Прочитајте текст на Фејсбуку, његовог аутора доживећете као да га целог живота познајете.

Поглед ми се залепио за крај писма и руке јуре по диркама компјутера:

Када ми је твој драги син Ранко оне зиме пре десет година јавио: „Тата више није међу нама”, одмах смо сели у авион и дошли на опроштај у Београд. Снег је вејао, ноге су упадале у сметове, видик је био врло ограничен.

После опроштаја смо поседели у твојој кући, први пут без тебе, твоја Драгана, деца, брат, пар најближих… Када смо се потом упутили ка таксију, који ће нас одвести на аеродром, време је било исто – снег је вејао, ноге су упадале у сметове, видик је био врло ограничен.

Знам, и знам да и ти знаш, да сам те видео како идеш пред нама, повремено се осврћеш и питаш са смешком на уснама: „Идеш ли, роде?”. Одговорио сам: „Идем, идем…” И обојица смо знали да је то било једно излишно питање, као и ово моје – како је, добри мој куме, у Царству небеском?

Идем, роде, идем. До поновног сусрета.

Јавни ангажман

Владимир Умељић био је запажен и по свом личном ангажману у напорима српске дијаспоре да се српско име опере и одбрани од неправде која још траје. Само за време НАТО агресије на нашу земљу наступио је двадесет три пута на радио и телевизијским програмима Немачке, Швајцарске и Белгије, аргументовано бранећи српски национални интерес. Позиван је као говорник у име српских црквених организација, Светског сабора Срба и Конгреса српског уједињења (Serbian Unity Congress) у многе светске метрополе (Париз, Брисел, Берлин, Химелстир, Сент Андреја, Чикаго и др.). Учествовао је редовно у српским демонстрацијама против НАТО агресије и другим поводима.

Треба указати и на стално присуство Владимира Умељића у савременим националним и црквеним часописима, као и на познатим интернет сајтовима: Словенски весник, Искра, Двери, Видовдан, Стање ствари, Нови Стандард и др. Он реагује брзином муње на горуће националне и светске проблеме благовременим слањем својих протестних текстова на адресе публикација и сајтова који то, срећом, од њега и очекују. Један од свежијих примера јесте Владимиров изванредан текст „Српски скупштинари и резолуција о Јасеновцу” (кад у Скупштини Србије није изгласана резолуција о Јасеновцу на предлог госпође Смиље Тишме, последњег преживелог сужња Јасеновца), објављен у Словенском веснику, у Краљеву.

Један од најскоријих јавних патриотских ангажмана Владимира Умељића је Декларација о србоциду хрватске државе 1941–1945 и логору смрти Јасеновац. Уз велики број потписа јавних личности из Србије и расејања, налази се и мој потпис.

Борац за правду

Платио је скупу цену за своје протестне говоре, у одбрану Срба, на немачкој телевизији и на масовним демонстрацијама. У периоду од осам година (1992–2000) изречена му је забрана бављења својом професијом, па је морао да затвори своју стоматолошку клинику и пријави банкротство. А баш у то време, поред својих породичних обавеза, издржавао је шесторо ратних сирочади из Републике Српске Крајине и Републике Српске. Бити борац за правду подразумева животну борбеност и сналажљивост. Са великим поносом Владимир воли да нагласи успешно вођење свог новог бизниса – ресторана брзе хране са свежим домаћим лепињама и вегетаријанским пљескавицама по рецепту монаха из Хиландара.

„Чаша грчи иште чашу меда” – ова животна мудрост, из пера Његошевог, укомпонована је у право време у животну партитуру Владимира Умељића. Баш на врхунцу националне и личне драме (НАТО бомбардовање и губљење бизниса) он упознаје своју другу супругу, Немицу Кармен, с којом је веома срећан. Њих двоје су сродне душе, по осећању и бризи за друге људе. Кармен је дипломирала социологију и етнологију у Немачкој. Више година је провела у Џакарти да би на лицу места изучавала индонежански језик и књижевност. А по повратку у Немачку слала је новчану помоћ у Џакарту за напуштену децу, без родитеља и дома. Саградила је и једну већу кућу за њих, као уточиште, прихватилиште. Последњих десет година води једну организацију за помоћ деци с ретким обољењима.

Владимирова супруга Немица заслужује нашу пажњу и због чињенице да је удајом за Србина прешла у православну веру. Следећа епизода је прави зачин за наш српски менталитет: пред Црквом Светог Марка у Београду, у којој је обављено венчање, поред одабране елите познатих личности из културног и јавног живота Србије, због саме чињенице да је венчани кум био великан српске књижевности и филозофије, покојни Предраг Драгић Кијук, већ спомињан у овом тексту, било је много фоторепортера. Младу су салетели питањима фоторепортери франкфуртских Вести:

„Венчавате се у Србији и прешли сте у православље, мора да много волите свог мужа и његову земљу. Шта вам је до сада показао од ње?”

„Само београдске кафане”, лаконски је одговорила Кармен. И они су тако и објавили.

„Бог ми је указао милост, да имам спокојан породични живот, са мојом драгом супругом Кармен и моје троје деце.”

У таквом спокојству и Божијем миру, Владимир наставља:

„У мојој архиви су бројне захвалнице које смо Кармен и ја добили за нашу хуманитарну помоћ. А на зидовима мога бироа, поред Албанске споменице и Обилићевих медаља мог деде, потпуковника Српске и Југословенске краљеве војске, налазе се и писмени изрази захвалности српских царских лаври Хиландара (епитроп, отац Митрофан) и Студенице (игуман, архимандрит Јулијан) за указану помоћ. По благослову Српске православне цркве ја иконопишем. Од 2005. сам имао четири самосталне изложбе икона и слика…”

Пребогата стваралачка биографија може само да припада Србину – становнику планете чија је порука национална и планетарна:

„У актуелној политичкој ситуацији, како глобално тако и локално, остаје нам пре свега остављање добрих трагова из злог времена. Истовремено, уздам се у Бога, Зло (са великим З) ће проћи, доћи ће неки људи бољи од свих нас и треба им оставити што више добрих трагова, пре свега писане речи.”

 

Катарина Костић је српска песникиња, књижевница и хроничар. Објавила је 15 књига поезије, прозе, путописа и есеја, међу којима се издвајају „Девети амерички круг“ и „Писма с ћириличним кодом“. Оснивач је и дугогодишњи председник „Српско-канадског књижевног друштва Десанка Максимовић“. Живи и ствара у Торонту. Екскслузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард