О. Дарко Ђого: Руска култура – мјесто богочежње и искупљења

Ми можемо да будемо свети краљ Јован Владимир или Свети Сава или да их напустимо, да пригрлимо Његоша или да га редукцијом порекнемо – али ми никада не можемо остати индиферентни према завјетном избору Отаца

У препуној сали Друштва црногорско-руског пријатељства Свети Георгије у Никшићу, у суботу, 6. новембра је одржано предавање протојереја ставрофора и професора Богословског факултета у Фочи о. Дарка Ђога на тему „Руска култура-мјесто богочежње и искупљења“

„По многим ово је било једно од најбољих предавања у шест година постојања Друштва. Хвала оцу Дарку и мојим драгим пријатељима који су помогли да се ово вече одржи“, казао је директор Друштва Велимир Луле Касалица. 

Обраћање о. Дарка, преносимо у цјелини:

Пише: Дарко Ристов Ђого

Када је Евгеније Водоласкин објавио свој роман „Лавр“, сада већ модерни класик руске књижевности, поред солидне књижевне популарности, доживио је и једну за нас необичну и по много чему за савремену свјетску културу чудновату врсту славе: ону искупитељску.

Наиме, Водоласкину су на квартиру долазили људи којима је читање његовог „Лавра“ сасвим промијенило живот, дотакло их у толикој мјери да послије тог читалачког искуства они нису више могли остати исти људи, водити исти начин живота. Сасвим слична је и прича о Павлу Мамонову, глумцу и рок музичау кога и ми и познајемо кроз лик старца Анатолија из „Острва“: старице су хрлиле на његове потоње рок концерте желећи да узму благослов од старца Анатолија у часу док је, према свједочанству Павлове супруге Олге, „старац Анатолије“ тј Мамонов скакао по бини и пјевао „мува је извор заразе“.

Ово пробијање невидљивог театарског и филмског зида није, међутим, плод незнавености сеоских бабушки: ријетко ко је попут савремених Руса растао изложен свим дубоким и племенитим, али и плитким и пропагандистичким дометима филмске умјетности. Старице које су долазиле на Мамоновљеве концерте су претпостављале да глумац који је у стању да на тако снажан начин донесе Старца Анатолија и сам мора бити бар неким ликом своје душе – „старец“, облагодаћени монах, носитељ благослова. Још важније: те жене су вјеровале да данас благослова и благосиљања уопште има. Дакле, њима је, баш као и Водоласкиновим читаоцима, и даље блиска идеја о томе да се Бог може оваплотити на страницама књиге и на филмском платну и да то умјетничко богоовалоћење јесте залог промјене човјековог духовног стања и тиме: читавог његовог живота.
Поимање о једној иманентној потрази за искупљењем која проистиче из подразумијеваног, скривеног или бар на први поглед невидљивог присуства Бога унутар руске културе могла би се илустровати и поређењем два по много чему опозитна читалачка искуства. Прво, оно за руску и свјетску културу централно литерарно мјесто, било би оформљено око лика Соње Мармеладове из „Злочина и казне“ Ф. М. Достојевског.

Концепт „састрадалне љубави“ који је највећи литерата човјечанства унио кроз њен лик и данас изазива догматско-етичке контроверзе у руској теорији књижевности (бар у оној наглашено православној, попут М. М. Дуњајева, који настоји да некако верификује правовјерност или неправовјерност таквог посматрања ствари: расправа се у ширем контексту, ипак, чини незавршеном и незавршивом).

Да ли је у питању релативизација проституције или највећи могући степен жртвене љубави, такав да човјек зарад другога човјека даје више од живота: своје достојанство? На другом крају спектра када је у питању руска култура, али на првом када је у питању његова духовност стоји књига „Старац Силуан“: колекција мисли светогорског старца Силуана коју је приредио његов духовни син архимандрит Софроније Сахаров. У њој нам један мало „грамотни“ (писмени) али Духом Светим просветљени руско-светогорски старац казује свој унутрашњи живот. Пажљив и стидљив у казивању када је у питању деликатно питање људске тјелесности, Старац Силуан је потресан и експлицитан када нам говори о свом духовном искуству у које, осим периода благодатне просвјетљености и радосног богоприсуства спадају и мучни и тешко подносиви периоди богоостављености и прогонеће богочежње. Један детаљ, међутим, чини поређење са Достојевским нарочито занимљивим: Старац нам казује да га је на пут искупљења између осталог довело и искуство једне ноћи са извјесном дјевојком у његовом селу.

Тјелесност је код њега појмљена у холистичком метафизичком кључу свеукупности живота: он је ту ноћ доживио као апсолутни пад. Како је онда могуће да у једној култури у којој се рађају тако, чини се, сасвим супротстављени односи према човјековом етосу уопште можемо говорити о било каквој цјеловитости руске културе, па још о њеној Христочежњивости? Па опет: не само да можемо, већ и морамо јер, ма колико различити, па и супротстављени, имагинарна и за културу средишња Соња Мармеладова и стварни и за културу периферни Старац Силуан траже спасење: њихови животи нису ништа друго до бескрајна потрага за жртвеним искупљењем. Трагедија спасења и искупљења је ваздух који удишемо када год се нађемо на просторима руског духа, тамо гдје „Русью пахнетъ“, својеврстан амбијент који је могуће одгурнути од себе, али не и себе из њега.

Одговорити на питање од када, зашто и у којем све смислу је дошло до стапања хришћанског питања о вјечности и искупљењу са културом једног народа – оног руског – нити је могуће, нити би вјера у докучивост повезаности Христа и Русије одговарала неспорној недокучивости Богочовјековог Лика и лика Русије. Непостижимост, недокучивост… она није само нека тајанствена пројекција руског космичког пејзажа на пејзаж душе, нека мистичка паралела несаглдивости степе и степског Хришћанина.

Русија је континент по себи несводив ни на један крајолик, а лик Христов не назире се само у сунцу које се рађа изнад степе, већ и у муклој потресности брезове шуме, у дивљини тајге, у искричавој засњежености уралских вароши. Ако између крајолика земље и физиономије душе постоји нека веза, онда она у случају руске душе и није једна веза већ цјелосно мноштво крајоликā и христофанија у њима.
Можда су се Христос и Русија пронашли у бесконачном страдању и још бесконачнијој способности да се још више страда и састрадава? Да ли је Русија Христолика или је Христос русолик? Тешко је рећи. Но једна разлика између њих ипак постоји: Син Божији је прихватио све људско осим гријеха, док је Русија не само христолика и христочежњива, али и христогонитељна у својим најтамнијим данима. Када гледамо драму Велике седмице, она би нам била потпуно замислива и ако бисмо умјесто Јуде Искрариотског, Петра, Јакова, Јована, Пилата и синедриона, жена под крстом и војника Лонгина у нашем уму драму Гетсиманије и Голготе, као и радост Пасхе, смјестили у уралску варош, у степску станицу, на улице Петровграда, на палубу црноморског разарача. Сва та лица уједно траже Христа, али су у тренутку могући христогонотељи.

Опсесивност спасења у руској култури, у руској души, није само тиха богочежњивост Оптине већ истовремено, понекад у истом човјеку, карамазовска преданост страстима или она страст јача од Димитријевог разрвата – страст опијености умом Ивана Карамазова. Али руски ум може да занегира Христа, но и не да га поништи: он није у стању да започне од хипотезе „како би било да Христос никада није постојао?“ већ само од хипотезе „како да ја сравним своје рачуне са Христом?“ или чак „како да убијем Христа?“ У својим пакленим амбисима Рус може да пуца у Христа, да га разапне, да му суди, да га пљује, али никада није у стању да изгради метафизички систем у коме Христа неће бити: комсомолци су се борили против Христа до посљедњег издисаја Совјетског савеза, али се никада нису могли претварати да постоје изван Његовог присуства.

Христоприсуство утиснуто у руску културу које се појављује као чежња, глад, потрага, манијакална љубав, као борба за и против: све то није само повод да на романтичан начин доживљавамо руску културу: познавање Христа ставља људе, народе и културе у посебан однос „да нисам дошао и говорио им нисам говорио, не би гријеха имали“ (Јн 15,22). Свака православна култура, сваки језик, сваки народ од момента евангелизације налази се у посебном односу који више никада не може бити исти: наша, српска култура тако носи печат завјета и Жртве, она античка хеленска заиста је иманентно ологошена, а она савремена хеленска заиста наквашена двојединошћу туге и радости, меланхолије и животне веселости Леванта. Она румунска заувијек је остала култура побожног сељака презреног а преданог своме Христу „Думнезеу“. Руска култура је, пак, била и остала најамбивалентнија актуелизација пада и воздвижења у Христу. И управо зато тзв „русофилија“ није само пријатно, топло осјећање припадања једној моћној држави, језику, народу, култури: љубав према Русији боли и узнемирава, узрокује несаницу и трагични крај живота на попришту духовне или тјелесне борбе. Вољети Русију значи страдати и састрадавати, доживјети библијску истину о љубави која је јака као смрт на обострано апсолутан начин: осјећајући и апсолутност смрти и апсолутну апсолутност љубави.

Вољети Русију значи нестати на томе путу или се Русија и њен Христос никада нису вољели. Зато не постоји „умјерена“ или „селективна русофилија“: она може бити одмјерена и отмена, господска и ненаметљива, може бити понекад заиста тиха попут дјевојакче чежње за драгим на фронту или монашког ишчекивања почетка богослужења, али љубав ка Русији не може бити умјерена: нити зато што таква по својој природни није ни љубав, нити зато што таква по себи не може бити Русија. У свијету бескрајног штампања књига, у свијету духовне глади, продукције и потражње, умјереност у љубави према једној христочежњивој култури, према језику који и даље милују валамски и псковски старци, према књижевности послије које људи плачу и остављају своје до пола попијене боце вотке да би отишли у мир тврђавама опасаних манастира – умјереност према потресном доживљају Христа није врлина.

Неумјерени у конзумацији свијета, у конзумацији другог човјека, у конзумацији идеологија, ми постајемо апатични према спасењу и искупљењу. Хипертрофија космосом, преждераност свијетом око нас, рађа у нама осјећај презасићености стварношћу, али и неспособности да се из те ситости изађе. Зато руска култура и руски Христос нису тј. не смију бити само једном од понуда на тржишту вриједности, само један од Спаситеља које нуди савремени свијет. Истина: има много океанске жеђи за Христом управо у најбогатијим друштвима са највећом понудом материје, идеја, идеологија, идентитетā. Има много слутње – слутње да „све није овдје“ – тамо гдје је све овдашње понуђено и потрошено. Можда највећи трагичари данашњице јесу људи рођени у народима, језицима, културама, попут руске, хеленске или српске у којима је божански ерос и логос дат у оном своме које су одбацили.

Сви смо се сусрели са трагедијом новоруса, новохелена или новосрба: нарочито не може да нас не заболи блиједи и незаинтересовани поглед на мошти острошког светитеља људи којима би све у генима, у бакиним приповјеткама и ђедовим пјесмама требало да отвара хоризонт који се види са острошке стијене, из кијево-печерске лавре или онамо `намо, гдје молитва осваја рај. Али Христос се да сакрити од погледа, Његова месијанска тајна запрете се понекад у лутања и глади човјека који још није нашао себе. Непрекидна веш машина идентитетā којој смо се подвргли у ХХ вијеку у којој су наш лични, завичајни, национални, језички, културни, цивилизацијски, боготражитељски и вјечни идентитет препирани и изблијеђивани оставила је своје посљедице. Ако је питање о идентитету заправо питање „ко сам ја?“, онда је оно неодвојиво од питања „ко је мени Христос?“ или „како се мој језик, култура, народно памћење, завјетна свијест односе према Христу?“ Након вијекова постојања, изградње и разградње, руска култура и даље иије у стању да порекне свој зачетак, своје начело (у српском и руском смислу те ријечи) у есхатолошкој и космичкој опчињености још некрштених Руса Константинопољем и његовом литургијом.

Руси су још за Олеговог времена умало освојили Град, али је било потребно да Град освоји њих, да би се, након што су отомански коњи погазили његове светиње а један за другим падали Смедерево, Кључ, Нови, та иста литургија из Цркве Премудрости Божије наставила хиљадама километара сјеверо- источно, у московској руској земљи.
Ми нисмо одређени, али јесмо упућени нашим духовним поријеклом. Наше духовно поријекло увијек је избор који је један светитељ учинио окренувши се Христу у име цијелога народа коме је тај светитељ постао равноапостолни Отац. Рус може да постане Владимир прије крштења или Свети кнез Владимир Сунце Јарко након крштења.

Ми можемо да будемо свети краљ Јован Владимир или Свети Сава или да их напустимо, да пригрлимо Његоша или да га редукцијом порекнемо – али ми никада не можемо остати индиферентни према завјетном избору Отаца. Ако погледамо сва лутања руске културе, ако погледамо колико су данас многи од наше бивше сабраће-у-завјетном-избору љути на Светог Саву – јасно нам је да је жуљаво присуство Христа у Светој Русији и Небеској Србији, у руској и српској култури трајни залог да, докле год нас има, докле год се глагоља наша православна, словенска ријеч, пише Ћирилово писмо, докле год је наше цивилизације и наших култура – Христос ће бити ту да нас пита: „има ли ти смисла живот, брате и сатјелесниче мој?“ То Христово питање у свему је што кажемо, напишемо, мислимо, чак и када не желимо да га чујемо, чак и када га чујемо, али не желимо да се одазовемо. То је зов наше културе, православне, ћирилометодијевске, световладимирске и светосавске културе. И баш зато није и не може бити свеједно како говоримо и како пишемо, јер од начина на који се у нама зачиње слово и начину на који то зачето слово исписујемо на папиру – зависи наша судбина, биолошка, културна, народно-црквена. Ћирилица се не пише већ дише, рађа, порађа, препорађа или се гуши, занемарује, одумире у тишини и самоћи, попут заборављених родитеља на селу. Култура је цјелокупан живот и зато живот у христочежњивој култури подразумијева цијелога човјека, од такве „ситнице“ као што је свјесни љубавни однос који имамо према сваком писмену наше азбуке, и то сваком писмену свих наших азбука од Охрида до данас, према сваком писмену које су осветили Климент и Наум, Свети Нестор Љетописац и Свети Стефан Првовјенчани. Култура опет, има способност да препорађа и обнавља, да памти и чува, да регенерише и смислотвори, да благовјести да „и из нових фресака стара туга веје – није све пропало кад пропало све је“. Она нам даје да се наша безнађа и смрти преливају у наше животе, али да нас не сахране у бесмислу бесхристоликости и нехристочежњивости. Постоји у једној руској пјесми која се данас сматра народном – пјесми „Не для меня“ стих

Не для меня придёт весна:
Родные в храме соберутся.
«Христос воскресе» пропоют,
Но Пасха та не для меня.

Попут оне друге пјесме Рајка Петрова Нога, „Нека пада снијег, Господе“, ми овдје слутимо бескрајну тугу, близину смрти, својеврсну метафизичку безнадежност коју, чини се, ништа и нико не може да залијечи. Али докле год се зазива име Божије, докле год у нама и даље тиња сазнање да сњегови падају, Господе, Теби, да се кроз њих некако на крају ипак нађу мајчина туга велика и Божија рука, докле год слутимо да ће се радост Пасхе излити и када нас не буде више да са ове стране границе ми учествујемо у њој – докле год нисмо хладни и млаки, докле год смо у стању да у нама нађемо хришћанску алхемију којом се чемери обраћају у радости, „знам још се нисмо из људи исписали“ – јер док имамо бар једну икону и нашу молитву пред њом – и даље постојимо. Из ње, из остатка остатака културе може да се роди народ те културе ако је тај остатак – Божији удио међу људима.
Да ли смо онда већ спасени? Не постоје културе које аутоматски спасавају и оне које савршено пријече спасење: никога сама култура није спасила и никога погубила. Али то не значи да су све културе исте, да и оне у себи не носе апсолутно ништа, да се бесадржајна имена за понешто човјекове способности да уреде свијет око себе. Можда је за садашњицу то јерес (свака истина јесте за савременост – јерес!), па нас то не смије обесхрабити да кажемо: постоје ухристовљене културе и језици, такви који благовјесте Христа својом еуфонијом и својом вишезначношћу ријечи. Живјети у њима не значи бити спасен већ, бити упитан за спасење и упућен путевима који воде или ка Христу, или од њега, али никако више у позицију remoto Christo (као да Христа нема). И то не само да смо упитани и упућени за спасење своје – најмање за себе – јер тамо гдје је запитаност над собом, тамо гдје је гордост, тамо је, према Светом Максиму Исповједнику, скуп свих гријехова. Величанственост руске културе није у монументалности споменика већ у бескрајности жртве, у милионима христоликих војника којима данас имена не знамо, а који су голготским путем пошли под Ржевом, у милионским нечувеним и неописаним биткама и у милионским степским хумкама. Ако је култура колективна сублимација којом би читав један народ био позван да своје афективне силе преображава у оне племените, благородне, христочежњиве, онда данас не само да има различитих култура, већ постоје културе и анти-културе, постоје позиви на ерос према Богу и постоје пијаце физиолошке еротичности које себе називају културама. Живимо у времену-размеђу. Постоје културе покајања и културе демонске гордости, културе Христових ногу и културе Деницине побуне.

Културе Његошевог етоса и културе рушитеља Његошеве капеле.
Припадати једној култури може се и ван граница данашње државе која носи име те културе. Сви ми који руску културу, језик, народ, државу, доживљавамо као своје знамо да је руска култура увијек избор – за нас подједнако колико и за сваког рођеног Руса Избор између цареубица и тражитеља опроштаја од баћушке доброг цара, избор који са нама иде ма гдје живјели у том моменту. У писму од 25.12.1980. Његош, говорећи о себи, пише Вуку Стефановићу Караџићу да „једно су дуке европејски а друго без отачаства рашћерани Срби“. Иако је имао сваког разлога да бар он говори о своме отачаству као о комаду слободне српске земље,а по племенитости духа сигурно није заостајао за „дукама европејским“, Његош осјећа да је и он „без отачаства рашћерани Србин“. Он избјегава ограничење: наше Отачаство никада није ограничено и сводиво на оно што имамо, јер је наша христочежњива култура – наше Отачаство. Ми му припадамо или не припадамо. Ми се за њега боримо најприје у себи или га препуштамо слојевима туђости. Ми слутимо васељену која се зове Русь не другачијом већ истом слутњом којом очекујемо Христово пакипришествије. Христос, као мјера свих и свега, једина је мјера нашег Отачаства и наше културе. А знамо да је Он неограничен. Таква је, по Његовом дару, свака охристовљена култура.