НОВИ ЖИВОТ СТАРЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: У ПОХВАЛУ ДРАГИШИ БОЈОВИЋУ

ПОВОД

Да ли је, у доба када је титоизам владао Србијом, и када је изгледало да ће свако ко друкчије каже ( јер „клевеће и лаже“ ) осетити песницу тоталитаризма, могао да слути да ће у овој земљи постојати Центар за црквене студије који је, баш ових дана, основао и три одељења: за светосавске и јустинолошке студије ( бави се изучавањем дела оца Јустина Поповића ), као и за хришћанску науку?

Наравно да није. Али, истина не може бити побеђена, а тране вредности духа и културе прецртане. Увек се нађу људи који наставе тамо где су континуитети прекинути, и свом народу понуде пут у будућност ка крилима светле прошлости.

Један од њих је и професор др Драгиша Бојовић, Косовац и Нишлија.

Драгиша Бојовић је град Светог цара Константина претворио у средиште једне драгоцене културне мисије – са сарадницима из  Србије и света 2001. основао је Центар за црквене студије, а затим Међународни центар за православне студије (2013) и Центар за византијско-словенске студије (2015). Покренуо је и часопис „Црквене студије“. Бојовић о томе каже:“Везу ова три центра најбоље илуструје слоган са корице каталога издања – Три центра – једна мисија. Уједињује их једна идеја и један задатак: научно истраживање и афирмација и кроз издаваштво православне духовности. Ова заједничка идеја често резултира и заједничким издањима“. Ту је и издавачка делатност, са преко седамдесет књига, међу којима су и „Осам векова СПЦ у Црној Гори“, „Мисао и мисија светог Јустина Поповића“ и „Источници српског средњег века“, непознато дело Григорија Божовића „Сава Немањић – први архиепископ и просветитељ Србије“, антологија српске поезије о Мајци Божјој „Радуј се, јер Те српска уста хвале“ самог Драгише Бојовића.

 

ШТА ЈЕ ТРАЖИО ВЛАДИМИР ВУЈИЋ?

 

У свом чувеном захтеву за ревизију историје наше књижевности, Владимир Вујић је, уочи Другог светског рата, тражио да ставимо прст на чело и не подражавамо западној историографији књижевних епоха:»Ми морамо имати и „средњи век“ и „ренесанс“ и „хуманизам“ и „просвећење“ и „романтизам“ и уопште све „изме“ Запада, који тамо могу и одговарати стварном развоју и неком одређеном гледишту, а за које се и не пита, имају ли у нас смисла и примене: јер једном слободнијом поделом, која би одговарала нашем тлу и развоју, ми бисмо „заостали за срећнијим цивилизованим Западом“, а то је „срамота».»

Зашто би, пита се Владимир Вујић, наш средњи век био мрачан, у складу са идеологијом просветитељства, кад је то доба највећег полета наше државе и културе? Вујић  наставља:“Дух те прве епохе наше књижевности носи све одлике једног религиозног схватања света и живота које је владало људима; не можемо ми сада, из перспективе ,,новијег“ времена, говорити о том животу и схватању на један омаловажавајући начин. Ако је спасење душе било прва брига оних људи, а наша није, то не значи да се ми као „модерне“ судије морамо односити према оном духу. Према томе, не може бити речи о „мрачном средњевековљу“ него једну епоху треба сагледати у оном што је она духовно стварно и била.»

Реч је о светлом веку, наравно.

 

КО ЈЕ ИШАО ТРАГОМ ВУЈИЋЕВИМ?

 

Трагом Вујићевог налога после рата ишли су великани српске књижевности и културе: између осталих, Милан Кашанин, Димитрије Богдановић, Радмила Маринковић, Ђорђе Трифуновић. У наше дане, тим путем иде др Драгиша Бојовић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу. У једној полемици, чији је зачетник из „бошњачког“ Сарајева покушао да Савино Житије Светог Симеона прочита у оном кључу по коме је Његош „позивар на геноцид“, Драгиша Бојовић је нагласио:“На примеру Савиног Житија потпуно се препознаје и суштина средњовековне књижевности, којa се огледа у представљању јунака чији живот може послужити као пример моралног и духовног преображаја и напредова ња у врлинама. Анагошки смисао уметничког дела није карактеристика само средњовековног текста, али у том тексту посебно долази до изражаја. Српска средњовекова књижевност, и по поетици и по оствареним уметничким дометима, припада европској књижевности тог времена.“ Бојовић је додао:“Смисао византијске естетике, из које се рађа естетика српских житија, у духовној је наслади, у естетици невидљивог, која се приказује и преко видљивих ствари.“

Тајно ( и трајно ) језгро наше културе.

 

 

ДРАГИША БОЈОВИЋ КАО ПЕДАГОГ

 

Трудећи се да своје студенте упозна са суштином српске „прве књижевности“, Бојовић им нуди да обраде и овакве теме:“Библијски феномен богонадахнућа и стваралаштва; Богонадахнуће у старим српским текстовима. Идеја “Новог Израиља“ Мотив доброг пастира. Симболика крста. Симболика победничког боја. Јеванђељски образац и српски јунак. Стари текст и обликовање нове идеје Типологија љубави. Љубав у Светом писму. Свети Оци о љубави. Богољубље и братољубље Љубав у хагиографској књижевности. Свети Сава и љубав. Слово љубве Деспота Стефана Лазаревића. Љубав према отачаству. Плач и љубав. Чудо као пројављење љубави Божје. Љубав и светлост.“ На том трагу су мастер и докторски радови којима је он ментор.

Само је списак ових тема довољан да се види да је Драгиша Бојовић достојан наследник Димитрија Богдановића, који је о настави старе српске књижевности рекао:„Главни циљ наставе старе српске књижевности морао би да буде, бар по нашем схватању, успостављање историјске везе – а то значи, пре све га, историјске свести – младих генерација са средњовековном културом српског народа као специфичним остварењем византијско-европске и уопште европске цивилизације. То значи да је ова настава двоструко у служби хуманистичког образовања: као средство за упознавање и откривање свога цивилизацијског, европског идентитета, на првом месту, а потом као спознаја свога националног идентитета, ради формирања и неговања пуне националне свести у њеном хуманистичком, европском и, у крај- њем резултату наднационалном виду. Национална свест, како се мени чини, не почива на ономе што раздваја, не састоји се у самодовољној, солистичкој самосвести; она је, супротно томе, свест о своме зрелом и равноправном учешћу у животу и култури једне цивилизације и једне заједнице народа каква је у нашем случају европска, а у новија времена и светска заједница”.

Истински космполитизам је у самосвојености која се отвара ка другима. Тим путем као педагог корача професор др Драгиша Бојовић.

 

НЕУМОРНО ДАЉЕ

 

У једном интервјуу, Драгиша Бојовић је јасно ставио до знања шта га, као хришћанског интелектуалца, мотивише:“Често смо склони да се изјашњавамо о Цркви имајући у виду само оно што нам се показује као јавно и видљиво. При томе често узимамо најгоре примере, који нас најчешће и доводе до искушења. Домети јерархије нису увек исти, нити је само јерархија Црква. Поред критичког односа који је био иманентан и самоме Светоме Сави, морамо гајити и дух есхатолошког оптимизма. Загледани у слабости других, често нисмо у стању да видимо своје. Дубоко верујем да није потребно мноштво да се сачува Савина црква, саборност свакако укључујем. Потребно је нешто друго, помало заборављено, а то је подвиг. Где може бити подвига? Најпре у нашим манастирима, ако га нема у дворовима. Сигуран сам да управо тамо живи црква Светог Саве. Често цитирам једну Савину мисао из његове прве архијерејске беседе. Она и данас може бити критеријум доследности светосавском духу. Та мисао бриљантно разграничава одговорност од неодговорности, реч од муцања, став од притворности. Она се потпуно обрачунава са компромисом и фарисејством. Та мисао јасно одређује улогу пастира и јасно диференцира пастира и најамника. Изнад свега истиче бригу архијереја за народ, а не за политичку елиту. Та мисао гласи: „Од сада ми није лепо ћутати, нити да гледајући ми своје ствари будем најамник а не истинити пастир.“ Свети Сава се јасно одредио. Знао је да најамник не може сачувати стадо. Ни данас најамници не могу сачувати народ.“

У студији „Једина светлост која се није срела са тамом: Богословски допринос професора Драгише Бојовића“ Ивице Живковића дата је темељена слика овог подвижника наше културе. Пишући о књизи, др Богољуб Шијаковић истиче:“Професор  Бојовић  нас  својим  дјелом  подсјећа  и  опомиње  да  идентитет  подразумијева  свијест  о  темељним  вриједностима  једног  народа  у  историји.  То  је нарочито  важно  у  данашњем  времену  заборава  и манипулације  идентитетом,  па  није  случајно што је његов ужи научни труд посвећен теологији љубави и софиологији, као што и његову животну праксу карактерише љубав и брига према свом роду. Идентитет је интегритет, а интегритет Драгише Бојовића видљив је и у његовом јавном дјелању које карактерише  слобода  и  одговорност.“

Није то мала похвала.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у „Печату“ 29. априла 2022. године