Према његовим речима, књиге Ани Ерно не можемо назвати романима, више су новеле, а најбоље би било да се назову приповести. У Француској од двехиљадитих има статус живог класика. Њен опус заснован је на аутобиографији пре свега, али то није аутофикција налик оној кад писац седне и размишља о свом детињству а онда дописује неке епизоде.
„Ани Ерно је од осамдесетих била решена да пише аутобиографију али да то буде некако строжије него што би неки писац сео и написао. Прва књига тог усмерења је ‘Место под сунцем’ и за њу је добила награду ‘Ренодо’. Може се рећи да је признање за своје писање стекла мало касније него што је очекивала и да су јој тек двехиљадите донеле славу у Француској, а тек у последњој деценији је прешла границе Француске. Од 2010. све важније њене књиге су преведене на енглески и немачки језик и последњих неколико година је фигурирала као озбиљан кандидат за Нобела“.
Књига „Запоседнутост“ која би требало да се појави до Сајма књига посвећена је једном њеном бившем љубавнику, односно, више њеном понашању након што су се разишли. Она заправо описује како је запоседнута његовом новом женом, како стално замишља шта она ради с њим итд.
„Те њене књиге су кратке и имате утисак као да их је писала годинама, што и јесте. Она заиста почне да пише нешто деведесетих и онда то заврши 20 година касније и то буду књижице од 50 страна. Имате утисак да је њена публика састављена више од посвећеника“.
