Нинослав Ранђеловић: Косово и Метохија

Какав је то сан био,

мој пријатељу,

сан који је трајао

скоро три деценије.

Сан да ће ова моја

браћа и сестре

одједном

ипак

отворити очи

и видети.

Да ће хтети

а онда и смети

да отворе очи.

Или да ће можда

њихово срце

некако да удари јаче

да залупа

што би се рекло.

И да их пробуди.

За сада ништа.

Моја браћа и сестре

се и даље кезе

и стењу

у том свом гушању

једних са другима.

А истина је ту видљива

и ван мог сна.

Истина лака,

једноставна.

Ето, погледаш ту

колевку како је

неки  (oни досадни као

пролив) зову

и видиш.

Али видети њу

ипак захтева

да се отворе очи,

да срце забубња.

И ту је тај проблем.

За моју браћу и сестре.

Посебно за оне што су писмени

и лепи.

И досадни као пролив.

Они што своје наде

дају другом.