НИКШИЋ: ОТВОРЕН АРТ КЛУБ „ПРВО ПИСМО“
Арт клуб „Прво писмо“ је једна свјежа прича, која планира да оживи све оно заборављено, али и да да неки свој печат у овом времену. Замисао самог пројекта је допринос култури на свеопште добро, а заснива се на афирмацији млађе популације, као и промовисању већ остварених, еминентних културних стваралаца из земље и региона.
Сама идеја подразумијева буђење и оживљање Духовног центра, као предивне књижаре у којој су се некада дешавали важни догађаји и преокрети за наше друштво. Идеја је потекла, по узору на многе свјетске центре, који управо у књижарама промовишу своја најбоља остварења, људе и град у коме живе.
У склопу Арт клуба „Прво писмо“ формиран је Књижевни клуб, који ће окупљати младе ствараоце и таленте, а такође у свом дјеловању планира фестивал поезије, духовне и књижевне вечери и промоције књига, дружење са пјесницима, као и низ занимљивих садржаја који су у плану.
Почео је са радом и наш портал, ФБ страница и инстаграм профил, који свакодневно објављују различите рубрике, осим поезије. Ту ћете моћи да читате о најактуелниј им дешавањима, поезију, афоризме, приче, интервјуе, гледати фотографије града. Такође је актуелан интернет конкурс за најљепшу пјесму, у чијем жирију су: академик МБ, пјесникиња ВК и књ. критичар РФ. Побједник ће бити награђен на фестивалу, који планирамо за мјесец октобар. Такође смо недавно гостујући на тргу објавили да смо установили награду „Косто Нинковић“, на шта смо посебно поносни.
Недавно смо, гостујући на тргу, наговијестили да смо установили награду „Косто Нинковић“, која ће се додјељивати у октобру на фестивалу. Никад га нијесам срела, како недавно рекох, Манастирском улицом рецимо, али срела сам га улицама његове поезије и сматрам да његово кратко али довољно важно стваралаштво и сам живот, завређују незаборав, што настојим и да докажем. А тек смо на почетку пута. Биће времена и за то. Иначе, „Прво писмо“ је Костова посљедња збирка поезије. Пробаћемо да наставимо, гдје је он стао.
ПРВО ПИСМО
Косту
знаш ли ко ти пише?
знаш ли, ко ти долази ноћу са свијећом да те буди
колико је остало још ненаписаних пјесама
колико је потребно животних формула
да се загребе суштина
пишем ти ово писмо
које си сам написао много раније
и дижем невидљиви споменик
мада ни Господа нико никад није видио
а дневно добија непознати број писама, мејлова, вибер порука
чега све не
нема ни липа, а све мирише на оно вријеме
кад је Вито лијечио плућа стиховима
и Дуго шверцовао афоризме раном зором
а Драган остао дијете, упркос лажима одраслих како више није жив
жив је Шобић, али тако дивно ћути
и ти си жив, иако си привремено пресељен у Небеску збирку
твоја невидљива мантија овим тргом још увијек шета
учитељу, научи ме како се пише поезија а да не остане само на земљи
и како постати, а не остати само човјек
у овом граду, који опрашта недјељом у цркви све, осим успјеха
гдје се бол слави као непроцјењиво благо
које нико никад није ископао до краја
шта ти је тај Арт клуб, питаћеш кад се сретнемо
знам да ћу ти рећи, то је склониште за оне који мисле
сигурна кућа за несигурне писце
болница за здраве и лудница за нормалне
то је азил за псе трагаче, који стално трагају за новом ријечју
то је тврђава у тврђави с изгубљеним кључем
и свјетлост у овом мраку свакаквога смисла
али као што сам знаш
ништа тако не поништава човјека, као сан који је издао
и ништа га не сахрањује, као ријеч коју није успио да роди
зато, шаљем ти писмо и мислим на ћирилици
не брини за овдје, све иде као препоручена пошта
па док други јуре новце и куну се у нове сатове
ја не вјерујем у вријеме и држим се Меше, који господски у лету добацује:
„Ништа немам осим уверења да сам частан, ако и то изгубим, бићу рушевина. „
Сава Радулович
