НИКОЛА ПЕЈАКОВИЋ: Следи доба несреће, неморала и глади

Николу Кољу Пејаковића дуго знамо као глумца, позоришног редитеља, сценаристу, музичара… Он је уметник и стваралац чија свака реч, било да је у питању животна филозофија, каква духовита дигресија, или, можда, псовка која се покраде, има тежину и разлог зашто је изговорена.

У једном интервју сте рекли “ми смо намргођена, умишљена, горда група аматера која бауља на зачељу цивилизацијске колоне народа. И уместо да се бавимо суштином, ми узмишљамо топлу воду и хватамо мрвице са немачког и америчког стола, а они нам се смеју”. Шта је по Вама суштина којом би се требали бавити?

Треба се вратити себи. Пронаћи шта је то што ми можемо да производимо, да видимо шта имамо ту, око нас, да средимо, обојимо, уредимо, опегламо, умијемо; да наше душе оплеменимо, да средимо образовање, да имамо поштене уџбенике, учитеље, да средимо државу, да системски решимо све, да урадимо оно што је цивилизован свет урадио прије 100 година. Онда можемо да се бавимо другима и да молимо неког за паре, за помоћ и слично…

Да ли су глумци “извођачи уметничких дела” како је то духовито рекао Зоран Радмиловић и да напуштањем Академије постаје мали привредник који креће у потеру за спонзорима и парама?

Нисам сигуран да је то тако… Глумци, који се одлуче да буду и продуценти и желе нешто више: више пара, посла итд. они улазе у ту трку за спонзорима и парама, али ја знам много квалитетних глумаца који раде свој посао и живе као сав нормалан свет, од плате и хонорара. Како изабереш, тако ће ти и бити.

Да ли то што глумац постаје “ловац на новац” од њега ствара рањиву особу која је спремна на разне компромисе у борби за своју личну егзистенцију?

Уметници су увијек тражили мецене и богате мецене су увијек били ту, око уметника. Код нас, ови нови богаташи су, у ствари, сиромаси који су се домогли пара за кратко вријеме и не схватају појам меценства, већ троше паре на свој луксуз и на глупости.

Да ли финансијска беда производи моралну?

Врло често.

Зашто се домаћи аутори не баве реалношћу у којој живимо, иако живимо у времену које би требало бити веома инспиративно за умјетнике?

Свако се бави оним чим хоће… Нису уметници историчари или социјални радници да описују околности у којима се живи, то јест, да морају тиме да се баве. Пре бих рекао да има мало правих професионалаца, мало идеја, мало квалитетних аутора. Ово је време духовне изгибије, али свако је време било такво, чини ми се…

Какав је наш однос према знању, мудрости и духовности?

Површан. Али, опет кажем, свако време је исто. Само се понекад, силом или несрећом, народ мало освести или утера у памет, па онда неко време изгледа као време просперитета, мира и памети. Чим се људи опусте и крену они да нешто мудрују, забораве на Бога, дођу и несреће, неморал и глад. Ускоро нас чека то доба.

Колико су глумци, генерално умјетници, допринијели таквом стању – кога су свјесни, а не чине ништа да га промјене?

Не верујем у револуције, нити у еволуције, верујем само у унутрашње промене, у прилазак Богу, у обожење, у преумљење. Ми смо будале, све док то не престанемо да будемо. А престајемо онда кад се мирно предамо Богу. Све до тад, ми смо само умишљена, егоистична стока ситног зуба која бауља по хоризонтали; иде у кино, позориште, роштиља, слави, пискара, иде по кладионицама, туче се, псује оговара, паметује и, укратко, серуцка по свему и свачему.

Достојевски се полако враћа у моду, иако упућени кажу да из ње никада није ни излазио, а најупућенији да то никада није ни био. Па, ипак, може ли љепота спасити свијет, и ако може, шта је љепота?

Лепота је – пролазна.

Ронили сте по дну, сметлишту порока, страсти и наопаке логике, где се ђаво и демони играју, тамо где човјеку није мјесто. Шта је била Ваша сламка спаса помоћу које сте изронили са дна?

Вера.