Никад нисам био тужнији: Како је Америка одбила глас Јевтушенка против бомбардовања Србије

Када је 1999. године почело НАТО бомбардовање СР Југославије, велики руски песник Евгеније Јевтушенко написао је текст који је однео у Њујорк тајмс са жељом да америчкој јавности укаже на неправду која се наноси малој балканској држави. Његов текст је одбијен, што је за песника, како је говорио, било најтужније и најбедније осећање у животу.

„Јевтушенко је одмах, чим је кренуло бомбардовање Србије, написао велики текст, који је желео да објави у Њујорк тајмсу. Одбили су га, уз образложење да не зна праву истину. Рекао је да се никада није тужније и бедније осећао. Јевтушенко је увек био на страни малих земаља, а Србе је доживљавао као браћу исте крви, вере и културе“, каже у разговору за Спутњик песников пријатељ, новинар и писац Горан Лазовић.

Свет без граница Евгенија Јевтушенка

У Москви је недавно приказан документарни филм „Свет без граница Евгенија Јевтушенка“, руског редитеља Александра Јакова, који је с Дарјом Сидоровом и косценариста овог остварења. У плану је да филм ускоро буде приказан и у Београду, а датум премијере зависи од епидемиолошке ситуације.

Горан Лазовић је Јевтушенков саговорник у овом филму, у којем му песник прича и о Србији, о неправди која јој је нанета током НАТО бомбардовања, као и о уметницима с којима се овде дружио – Добрици Ћосићу, Оскару Давичу, Емиру Кустурици.

Јевтушенко је у Србију радо долазио, наступао је на књижевим вечерима, једне године је гостовао и на ФЕСТ-у, а посебно је, како каже Горан Лазовић, волео да разговара с обичним људима, да одлази на пијацу и да слуша њихове приче.

„У Београду ме је увек питао за Љубу Тадића, који га је учио српским псовкама. Говорио је да је Љуба Тадић одличан глумац, али да постоји само један бољи од њега, велики Валентин Гафт“, сећа се Лазовић.

Јевтушенко поред Путина и руског патријарха

Снимање документарца о Евгенију Јевтушенку почело је 2013. године, а Горана Лазовића као саговорника изабрао је сам песник. Њих двојица су се упознали пре тридесетак година, у време док је Лазовић био студент, преко заједничког пријатеља, још једног великог руског песника Андреја Вознесенског.

Лазовић је често боравио у Јевтушенковој кући у подмосковском Переделкину, у којој је и снимљен документарни филм.

„Филм је сниман прилично дуго. Јевтушенко је био више одсутан него присутан у Москви, већ је био болестан, ампутирали су му ногу, а онда су уследили и други здравствени проблеми, тако да је све рађено на махове. Један Божић сам провео код њега у Переделкину и тада смо причали о томе како треба снимити тај филм. Редитељ није био захтеван према нама, јер је увек говорио да филм посвећује баби и деди који су обожавали Јевтушенка. У њиховим собама у Сибиру поред Путинове и патријархове слике постоји и слика Јевтушенка“, прича Горан Лазовић.

Миљеник Путина, Лукашенка, браће Кастро
Евгеније Јевтушенко био је човек бурне биографије, обишао је 112 земаља на готово свим континентима, дружио се с политичарима, великим уметницима, песницима, писцима и сликарима, а своју поезију је казивао пред 200.000 људи. Дела су му преведена на 70 језика, а његове збирке поезије су објављиване у милионским тиражима, што је данас готово незамисливо за једног песника.

„Поред песничке, имао је и естрадну црту. Умео је да казује своју поезију. У поетским темама је увек био на страни правде, малог човека. Умео је да продре у душу и срце малог човека, настављајући на неки начин традицију Јесењина и Мајаковског, али у савременој форми. Пратио је друштвену и културну климу у бившем Совјетском Савезу и у садашњој Русији. Био је, кажу, један од најбољих професора, пошто је предавао историју руске поезије и филм на америчком универзитету. Студенти су га просто обожавали. Бавио се и политиком. Једноставно је био човек који је све стизао, у његовом телу био је заробљен дух вечитог младића“, истиче наш саговорник.

Ипак, Јевтушенко, како истиче наш саговорник, није марио за популарност, једноставно је живео с њом, навикнут на то да, где год да дође, бива дочекан раширених руку.

„У Белорусији, код Лукашенка, био је дочекан као рок звезда. Путин га је обожавао, волели су га глумци. Једноставно, био је човек који се потписивао душом. Не могу заборавити сцене његове сахране. Ишао сам на његов гроб у Переделкину, тамо су свеже руже које сваког јутра или дана освићу тамо, као и његове књиге. Русија је кроз његов стих, кроз све оно што је радио, попримила баш оно због чега је ми волимо – топлину, ширину, дужину, лепоту“, наводи Горан Лазовић.

Живот као поезија

Јевтушенко није само писао поезију, него је и проживљавао, посебно у односу према женама, од којих је, како је често говорио, највише научио. Посебно је био везан за мајку, за тетку и за своје супруге. Упознавање с једном од њих, Машом, која је песника пратила до његове смрти, као да је „преписано“ из филмског сценарија.

„Причали смо једном приликом о прелепој Карелији, и Пјетрозаводску, који је 14 сати возом удаљен од Москве и сат и по од Северног пола. Након једне књижевне вечери у том граду Јевтушенко је потписивао своје књиге. Његови поштоваоци су направили дугачак ред и он није стизао да људе погледа у очи, него их је гледао у руке. Одједном су се, како је испричао, појавиле две лепе, нежне руке, он је подигао поглед према очима и угледао жену у коју се заљубио истог часа. Била је то Маша, која га је збуњено погледала и рекла: Мама воли Вас, а ја волим Окуџаву. После шест месеци Маша је постала Јевтушенкова жена“, прича Горан Лазовић.

Постојала је у песниковом животу и једна Милена из Србије, у коју је био заљубљен и за којом је дуго трагао. Живот је поново удесио филмски заплет, па се Милена огласила на дан када је објављено да је Јевтушенко умро.

„Када су ми јавили тужну вест, ја сам је објавио и тада ми се јавила та Милена. Послала ми је своју фотографију с Јевтушенком. Рекла ми је да је знала да је он тражи, али се позвала на његове стихове ‘Нећу ништа на пола’, објаснивши да није желела да му се јавља, знајући какав је, односно да неће припадати само њој. ‘Он је јуче умро, а ја данас удајем кћерку’, рекла ми је. То је поезија, живот је написао“, констатује наш саговорник.

Како је Јевтушенко од куће направио музеј

Кућа Евгенија Јевтушенка, односно његов спомен-музеј у Переделкину, посебна је и по томе што има на десетине слика, портрета и дела познатих уметника који су се дружили с песником и даровали му своје радове.

„Њему су другови били Пикасо, Шагал и други велики сликари. У Јевтушенковој кући у Переделкину се, на пример, налази штап Марка Твена. Поред слика, ту су и бројне скулптуре и поклони геолога, минерали названи по Јевтушенку, као и фотографије планете која носи његово име. Ту су, наравно, плакати с његових бројних наступа, а на једном зиду је стална поставка фотографија које је посветио својим Сибиркама“, прича Горан Лазовић.

Планета Јевтушенко

У издању „Србоарта“ ускоро ће бити објављена и књига „Планета Јевтушенко“, која садржи разговоре Горана Лазовића с Евгенијем Јевтушенком. У књизи ће бити објављено и неколико Јевтушенкових рукописних песама, разгледнице и писма које је размењивао с београдским писцем и новинаром, као и бројне фотографије са заједничких наступа.

„Причао ми је о Фелинију, о Мерилин Монро, која га је једном пољубила у врат, па три дана није хтео да се окупа после тога, причао ми је о Марлен Дитрих, о својим дружевима с Жан-Полом Сартром и Симон де Бовоар, о свом сукобу с Бродским. Предговор је написао Малиша Станојевић с Филолошког факултета у Београду, један од сјајних познавалаца руске поезије, а књигу је ликовно обогатила велика Ирина Власова“, каже Лазовић.