НИЈЕ СВАКИ ДАН СУЂЕЊЕ ПЕСНИКУ: ПИСМО ГОЈКУ ЂОГУ

За блажену бесмислену реч помолићу се у совјетској ноћи

                                        Осип Мандељштам

Трвдо теме рве се са стропом

                                        Тин Ујевић

Све је у фуснотама

                                        Гинтер Андерс  

Поштовани Песниче,

Пишем Вам ово писмо, настојећи да дођем до оних осећања  која ме, и даље, на почетку шесте деценије живота, чине не само читаоцем и љубитељем, него и примаоцем инфузије зване поезија. Наравно да је ово патетично. Пренаглашавам, крећем путем јаких речи, можда покушавајући да се вратим у почетну ситуацију, у младост из које се све одмотава, као клупче вуненог конца, почесто црног; у тој младости песништво ми је заиста деловало као нека врста мислене и осећајне инфузије. А можда и не пренаглашавам? Поезија је, у то сам сигуран, нама, Србима, „народу многих почетака“ ( израз владике Николаја ) најбоље богословље које имамо, и историософија, и сазирање праобразаца што нам, из основних дубина, допиру до свести. Ништа нам, чини ми се, не иде тако као песништво, пламичак – савезник на путу ка битију.                                              Данас сам, много више него пре, уверен да, како рече Осип Мандељштам у песми „Tristia“, „потка нашег живота је ретка,/ радости тренут оскудна је сен,/ све старо се понавља од почетка,/ и сладак само познања је трен“.                                    А песништво је познање. Гносеологија по преимућству.               И, наравно, где је поезија, ту је и етика, управо онако како ју је Хајдегер одређивао: умеће одржавања жилишта, обделавања обитавалишта. Етика је, по речи мудрог Жарка Видовића, завичајна обичајност, која је Вас, поштовани Песниче, навела да се, како својевремено рекосте, више бојите завичајног гумна него Брозовог и, касније, Хашког (а камоли другосрбијанског, аутошовинистичког) суда.  Све је, наравно, из завичаја, смислом окађеног предела нашег порекла, где, по први пут, срећемо и вишње и ближње. Херцеговина нам, одавно, даје песнике и приповедаче који и славе Бога и жестоко се споре са Њим, па се ипак, после свих мегдана Јаковљевих, враћају Источнику. Како рече Дучић, они знају Његову клицу чудну и у нашем добру и у тами што нас од добра одваја. Вишњи се у човеку, као небеса у бунару, огледа; и где да одемо од тог одраза? Јер Божји одраз у нама је – образ. Зато вода све може да опере, до црна образа.                   Преко мене је прошло много штива, и убеђивали су ме, бар неки од професионалних нихилиста маскираних у критичаре, да се, данас и овде, празан текст огледа у шупљем тексту, да је текст, као и човек ( по објави Мишела Фукоа), мртва кућа, кроз чије разваљене зидове дувају ветрови непобедивог ништавила. Али ја таквима нисам могао веровати. Зато што сам, у свом раном читалаштву, имао искуство мислених поистовећења са онима који су своју жеђ за слободном речју плаћали главом и концлогорима. Због тога, и данас, сматрам да Гумиљовљева поезија добија додатни ореол зато што је први муж Ане Ахматове стрељан као бели; да су Јесењин, Волошин, Мајаковски драгоцени због патњи тзв. „сапутника револуције“, и да су Бога тражили чак и кад су лудовали у име бољшевичког преврата; да код Хармса није ништа апсурдно, јер је и њега одвело као што је, из Хармсових причица, одводило несрећне хомункулусе (пођу, застану, нестану иза црног застора совјетске стварности); да је Цветајева дигла руку на себе јер су је убијали преко мужа, кћери и сестре, али су је највише убили пошто јој нису дозволили да своје песме настани у Русији. И Булгаков, чији рукописи не горе; и Пастернак ( „Проћи живот није поље прећи“)…А ту је био и Јосиф Бродски, наравно: ко ће суђење Бродском заборавити?[1]                                             Ако се томе дода заповест, коју млад примих, да се не сме живети у лажи – заповест Божја, па Солжењицинова (исповедника из „мрака са пет крака“ који се молио Вишњем да га исцели од тешког тумора, добијеног после ГУЛАГа, да би могао да опише оно што је видео) – и данас не могу да верујем да речи које улећу у кошнице књишких корица и опчињавају слух слушалаца не служе ничему, осим да описују како смо, ето, немоћни, како нема ни Логоса ни логике, и како треба да се помиримо с моћницима овога света, само ако су спремни да дају нешто у кешу за нашу постмодерну, поставанагарду, постперформансе, постеље поспаних савести.[2]                                                                  Кад сам, у седмом или осмом разреду основне школе, прионуо уз поезију Стевана Раичковића, иако сам знао да је човек жив и да пише, изгледало ми је, и именом које је носио, и песмама које сам читао, да је тај одавно прешао у вечност, попут, рецимо, Милана Ракића, и да читам класика, коме више нема места међу нама, овдашњима, јер га је поезија однела у висине. О Вама ( кога не само да сам, тада, читао, и не само да сам, касније, о прочитаном писао, и с ким сам, још касније, разговарао ) – од оног времена, када сам, као гимназијалац, ревносно листао „Књижевне новине“ и „Књижевну реч“, које су ме училе дисању с оне стране трошних идеолошких решетака, мислио сам, и мислим: Гојко Ђого је међу нама, а отишао је, још онда, међу класике. Јер,  Ви нисте били ( нити сте, нити ћете бити) само песник ( ма колико да је Ваша поезија, сама по себи, незаобилазна у антологијама српског песништва), него јесте и бићете оличење морала једног, упркос свему, славног доба, када нас је реч водила ка буђењу из титотопијског мамурлука, и када је било могуће робијати због речи.[3]

Робијати због песме!

Метак испаљен у Григорија Божовића и Нику Бартуловића, преображен у удбашки надзор над Ћопићем, свезан у чвор на Миљковићевом конопцу, метак који је кружио око главе многих, преобразио се, у време оно (Ваше), у час онај (Ваш), у црни каирос бесудног суда после кога је почело да светлуца на обзорју. Тај метак је, сасвим легитимно, улетео у Вашу утробу и претворио се у робијашки чир на желуцу.                                                              Зар је то мало? Зар је мало било разобличити Титову Земљу Дембелију као прави, ординарни комунизам, за који су евролевичари са Корчуле, „марксисовци – праксисовци“ тврдили да је у питању „социјализам са људским лицем“, у чему су их подржавали амерички стратези „несврстаности“, тако насушно потребне у хладноратовском обрачуну са совјетским блоком? Зар је мало било – собом, својим одласком у затвор – разобличити караказанске и тамновилајетске операције против слободе и словесности, које су се вешто скривале од јавности, али су истински утицале на људске животе и послања?[4]                                            Наши су књижевници умели да робијају, углавном због својих политичких ставова, а Ви сте робијању дали песнички ореол.[5] Да се прича и приповеда док је српске поезије и Срба као таквих, „генетских надреалиста“, како рекосте.[6]

Сећали смо се, поводом Вашег случаја, Осипа Мандељштама, кога се, у оно време, кад смо се трезнили од идеолошких опијености, први сетио Јовица Аћин, па је, у трезвено – будилачком тексту „Ко се боји поезије“, подсетио читаоце на час кад су „код Мандељштамових почели да свраћају различити доушници“ с циљем да протумаче његове стихове. Кад је Надежда питала свог супруга:„Шта ћемо ако у свему буду изналазили скривени смисао“, чула је његов одговор:“Чудићемо се“.[7]

Чудом смо се чудили, а мамурлук је нестајао.

Није вредело у бесудној земљи што је, у доба кад су Вас хајкали вешти и добро плаћени хајкачи, Александар Петров  указивао на многозначност песничког исказа, на немогућност да се поезија сведе на огољеност дневнополитичког утилитаризма:„Модерна поезија владарима нити подноси хвалоспеве нити им подмеће ругалице. Она им најчешће и не спомиње имена. У Ђоговом медведу да се наслутити слика и прилика Стаљина, као и у ћесару лик Фрање Јосифа. Али то су ипак само досетке.“[8]

И, наравно, није вредело што сте Ви сами рекли бесудницима:“Како да реч штакор или медвед може да асоцира на Јосипа Броза када је његовом имену наш народ увек придавао позитивне атрибуте? Нека јавни тужилац и они што су моје стихове тако прочитали, најпре преиспитају своје савести.“                                                                               Говорили сте, у име вишедимензионалности песништва, у име „блажене бесмислене речи“ Мандељштамове, да „нама не требају сладуњави језик благослова, поеме по наруџби, нити сатира ако није из шињела Домановићева. Бранећи своју поезију, ја желим да браним наше друштво, да се супротставим сваком утилитаризму који би хтео да поезију изнесе на пазар као идеологију.“[9]

И отишли сте, после свега, на робију.                                       Изашли сте са робије, историја се усковитлала, изгледало је – биће слободе за све, и за нас и за цео свет. Али, пошто је Империја  умислила да је наступио Фукујамин „крај историје“, свет је, неспреман да тај крај призна, а немоћан да обузда Империју, постао робијашница. Глобус на коме робијамо под будним оком Великог Брата.                                   A на робији несразмерено велики број Ваших сународника. Међу њима и генерал Ратко Младић, који је бранио свој народ у тзв. „ратовима за југословенско наслеђе“. И он се нашао на суду злонамерних читалаца. Суду који чита историјске догађаје као што је Титов суд читао Ваше песме. Кад је пресудило ( да, „пресудило“, онако безлично, „БиХ безлично“ ) Младићу, генерал им је рекао да је оно што су протумачили кад су Срби у питању пука лаж. И опсовао их је. Јер, како Ви рекосте, тај Запад, који презире част и задату реч ( Ширак је такву реч дао Младићу, а Холбрук Радовану Караџићу, обећавајући да их неће гонити) и не заслужује ништа друго до презира и псовке. Они који су потпалили рат у Босни, „Олујом“ прогнали Србе из Хрватске, подржали ОВК терористе и окупирали Свету Земљу Лазареву, уждили српске куће и манастире – ти исти су основали Хашки суд, да би на њему „прочитали“ српску историју од Светог Саве до данас као историју злочина, онако како је немачки тумач поезије Рајнхард Лауер тумачио песме о вуковима из пера Васка Попе, Рајка Петрова Нога и Вас, Песниче  ( чим, рече Лауер, певају о вуцима, крволочнии су ти српски песници ).[10]

Додуше, били сте у рату: због тога сте и  данас прокажени јер сте, можда, заборавили да

ШТО МОЖЕ ЈОВА, НЕ МОЖЕ  БОВА ( БРАНИСЛАВ НУШИЋ )                                                                                        Свој ратни ангажман, у друштву Моме Капора и Рајка Петрова Нога, описали сте овако:“Лутали смо по ратишту, од Дрине до  Новог и Бихаћа, од Попова до Бакрачуше код Невесиња, од Бенковца и Крупе до Врлике и Драговића у Далмацији, често пратећи товаре хране, одеће, лекова, цигара; носили смо дарове, а наш народ и војска, и политичко руководство, волели су и да нас виде, да смо са њима и уз њих.

Имали смо и у Београду наш мали фронт трећепозиваца, Удружење Срба из БиХ и Матицу Срба са непрежаљеним Браном Црнчевићем. То је био паралелни Црвени крст.

С ким би писац могао да буде у то несрећно време ако не са својим народом? Тамо је страдало више од тридесет хиљада бораца и цивила.  Да сам се измакао или било шта друго радио, кајао бих се.“[11]                                                                 И то звучи логично – бити са својим народом кад му је најтеже.                                                                                             Због тога сте Ви и Ваши ратни другови оптужени да сте љубитељи геноцида и надахнитељи злодела.[12]                                  Да поновимо оно што рече незаобилазни Бен Акиба:“Што може Јова, не може Бова“. Да, да, наравно: другим писцима се, у свету оваквом какав је, такве примедбе не стављају.                                                                                  Тако биограф пише о једном песнику ( и биограф и песник су сународници ):„На неким предстражама свирао је стојећи, уз војника са батеријском лампом која му је лице тек овлаш осветљавала. Често би се са Левијем и осталима једноставно возио дуж борбених линија, заустављајући се сваки пут када би угледали шачицу војника које би потом обрадовали са неколико песама. Није било неуобичајено да током песме војници одушевљено тапшу, сачекају њен завршетак, испале неколико плотуна ка невидљивим египатским војницима, а затим поново седну да одслушају следећу. /…/ Рат је, „рекао је једном новинару годину дана касније, „прелеп. То је једна од ретких прилика које вам се пружају у животу да дате све од себе. Толико је сведен у погледу понашања и става, сваки најмањи покрет је прецизан, сваки напор максималан. Нико не губи време. Свако осећа одговорност према свом сабрату. Осећај заједништва, сличности, братства и посвећености, у рату су такви какве не можете искусити у савременом градском животу.“/…/Стварна егзистенцијална криза – опстанак једне нације био је доведен у питање – створила је метафоричку егзистенцијалну кризу са којом се јако дуго борио, оном која је у срцу савременог искуства и тим лакша да се разуме““[13]

Што је могао песник и певач Леонард Коен ( јер, о њему је реч) за време рата између Израела и Египта ( и то је, кад се гледа из перспективе оданости свом народу, логично), и што је његовим љубитељима било јасно седамдесетих година прошлог века, то се не прешта Херцеговцима Ђогу, Ногу и Капору, Вашем рођаку и саплеменику, који су своје тренутке сапатње имали двадесетак година после Коена, када су се Срби трезнили од Запада. По ко зна који пут у својој историји.[14]

Али, Вас, наравно, баш брига што вас Лауер & компанија не разумеју. Ви знате судбу и све што нас чека, без леденице страха у грудима. И остаје дивно то што у етичкој биографији наше епохе могу да стоје, чврсто и непомериво, овакве речи једног песника:“У јесен 1980. предао сам “Просвети” рукопис “Вунених времена”, као и остали писци, таква је онда била издавачка пракса. Књига се појавила крајем априла, спаљена је 25. маја, а ја сам ухапшен 29. маја 1981. Суђење пред Окружним судом у Београду трајало је пет дана, 2, 3. и 8. јула и настављено 16. и 17. септембра 1981. Осуђен сам на две године затвора због кривичног дела “непријатељске пропаганде”, извршеног “целом књигом”, а посебно са шест песама. Врховни суд Србије преиначио је пресуду и, за кривично дело “повреде угледа СФРЈ”, извршено са четири песме: “Овидије у Томима”, “Балада о ћесаревој глави”, “Светилиште оца Црнбога” и “Звер над зверовима”, 16. фебруара 1982, осудио ме на годину дана. “Службени гласник” је пре осам година, у два велика тома, на 1.700 страна, објавио сва документа, извештаје и коментаре овог “случаја”, до којих сам ја могао доћи, па онај кога ова крими повест занима, може тамо завирити.“[15]                 Битку сте своју водили, и победно прославили ослобођење стиха; али, рат се није завршио. Глобални титоизам корача у чизмама од седам миља. И црно је, опет, за слободну реч: кад су донедавном америчком председнику, кога 0,666% глобалних владара – мрзитеља сиротиње и обичних, свагдашњих страдалника, планетарних лицемера који левичарске идеје користе само да би усули маглу у умове робова – нису волели због изолационизма, конзервативизма и приче „Учинимо Америку поново великом“ цензурисали објаве на Интернету, каква је тек наша судбина? Како ћемо ми слободно проговорити?

А морамо да говоримо – да не бисмо постали авети у виртуелном простору потоњих илузија.                                         Ипак и ипак – као што Ви нисте ћутали, и данас има оних који не ћуте. Они, иако нису песници по призиву језичке стихије, постају песници слободе као свечовечанске побуне. Сетимо се Едварда Сноудена или Џулијана Асанжа, кога, у тамници, кући необичној, полако припремају за смрт.[16]                         И опет одјекује Солжењициново:“Не живети у лажи“. И опет је слободна реч јача од плаћених медија, вештачке интелигенције, планетарне лажи…Опет је узбудљиво – реч се не да везати.

А Ви сте, међу нама, почињали.

Хвала Вам због тога.                                                                                            Срдачно,

Владимир Димитријевић

Текст је објављен у зборнику Академије наука и умјетности Републике Српске посвећеном песнику и академику Гојку Ђогу

 

[1] Била би велика брука да се српска поезија под комунизмом не би имала похвалити једним судским процесом какав је Ваш, као што су у Русији могли да се похвале суђењем Јеосифу Бродском коме се судило у фебруару и марту 1964. године, коме је у улици Устаничкој, у рејону Ђержинског ( оснивача ЧЕКЕ ) судила другарица Савељева, када је Бродски рекао да пише стихове и преводи, а Савељева му указала на то да не сме да се наслања на зидове, и да мора да гледа право у њу. Оптужен за „паразитизам“ јер није запослен Бродски је стајао на позицији да је песништво посао. А онда Савељева:“А ко је то утврдио, да ли сте песник? Ко Вас је класификовао као песника?

Бродски: Нико. А ко ме класификовао у роду људском?

Судиница: А да ли сте студирали ово?

Бродски: Шта?

Судиница: Да постанете песник? Нисте покушали завршити школу за то, где се учи…

Бродски: Нисам мислио да се то постиже образовањем.

Судиница: А шта је то?

Бродски: Ја мислим да је то… (збуњен)… од Бога…“

А онда стиже пресуда:Усмерити Бродског на судско-психијатријску експертизу, пре него што се постави питање болује ли Бродски од неких менталних болести и спречава ли га та болест за рад у удаљеним подручјима на принудном раду. С обзиром на то да се из историје болести види да се Бродски удаљио са хоспитализације, предлажем одељењу станице милиције број 18 да га одавде упути на судско-психијатријске експертизе.

Судиница: Да ли имате питања?

Бродски: Имам, молим вас за папир и оловку да ми се дозволе у ћелији.

Судиница: То можете питати шефа полиције.

Бродски: Ја сам питао, он је одбио. Ја питам за папир и оловку.

Судиница (попуштајући): Добро.

Бродски: Хвала.

Када су сви изашли из суднице, у ходницима и на степеницама видео се велики број људи, посебно младих.

Судиница: Колико је народа! Нисам мислила да ће се окупити толико људи!

Из гомиле: Није сваки дан суђење песнику!

Судиница: А ми и даље — песник или није!

По мишљењу браниоца Топорове 3. Н, судиница Савељева је требало да ослободи Бродског из притвора, да други дан он сам оде у наведену психијатријску болницу на испитивање, али га је судиница Савељева оставила у притвору, па је на клинику био послат под пратњом.[1]

 

[2] Сведок ГУЛАГ-а је тражио од сваког ко живи да не глуми немоћника, јер је истина оружје, јаче од многих других којима човек располаже:“Рећи ће нам: та шта може књижевност против немилосрдне навале нескривеног насиља? А не заборавимо да насиље не живи само нити је способно да живи само: неизоставно је сплетено с лажи. Међу њима постоји најсроднија, најприроднија дубока веза. Насиље се нема чиме прикрити осим лажи, а лаж се нема чиме одржати осим насиљем. Свако ко једном насиље прогласи за своју методу, неумољиво мора изабрати лаж за своје начело. Рађајући се, насиље делује отворено и чак се собом поноси. Но чим ојача, устали се, осећа разређеност ваздуха око себе и не може даље опстајати другачије неголи замагљујући се у лаж, прикривајући се њеном слаткоречивошћу. Оно неће више стално, неће обавезно, непосредно запушавати уста, чешће ће од поданика захтевати само да лажи положе заклетву, само да саучествују у лажи. И прост корак простог неустрашивог човек: не учествовати у лажи, не подржавати лажне радње! Па нека то долази у свет и чак царује светом – али не кроз мене. Писцима и уметницима је доступно и оно веће: да победе лаж! Заиста је у борби с лажи уметност увек побеђивала, увек побеђује! – видљиво, за сваког непобитно! Против много тога на свету лаж може истрајати – али само не против уметности. А чим лаж буде расплинута – одвратно ће се разоткрити голотиња насиља – и оно ће се занемоћало срозати.                Ето зашто, пријатељи, мислим да смо способни да помогнемо свету у његово усијано доба. Не изговарати се голорукошћу, не препуштати се лагодном животу – већ кренути у бој!У руском језику су омиљене пословице о истини. Оне упорно изражавају поприлично и тегобно народно искуство, а понекад запањујуће:ЈЕДНА ИСТИНИТА РЕЧ ЦЕО СВЕТ ПРЕТЕЖЕ. Ето, на таквим привидно фантастичном кршењу закона очувања масе и енергије заснована је и моја сопствена делатност, и мој позив писцима читавог света.“ ( Александар Солжењицин, Не живети у лажи, Катена Мунди, Београд, 2020, 84) И Ви сте Солжењицинов налог прихватили, и понели га са собом на робију.

[3] Колико су наши књижевници допринели борби за демократизацију Србије, може се читати у књизи Зорана Аврамовића „Књижевници и политика у српској култури 1804-2014: Лепа душа и Јанусово лице политике“ ( Православна реч, Нови Сад, 2016 ). У њој је Аврамовић истакао да су писци у Титовом шареном кавезу размицали просторе слободе како су и колико могли: Бранко Ћопић је, сатиром, насрнуо на лажну реторику социјалне једнакости, показујући да је стварност, одмах после рата, сведочила о настанку „нове класе“; Михаило Михајлов, професор књижевности, због огледала стављеног пред лице совјетске стварности, званог „Московско лето“, робијао од 1966. до 1970. године; Драгослав Михаиловић је, драмом „Кад су цветале тикве“, довео под сумњу „најбољи од свих могућих светова“, па је доживео и осуде и забране; Добрица Ћосић је покренуо питање живота Срба на Косову и Метохији, а затим нападан због свог рада у Српској књижевној задрузи; Иван Ивановић је био на ивици суђења због романа „Црвени краљ“; Ђорђе Ј. Јанић избачен је из Једанаесте београдске гимназије, где је предавао књижевност, због текста „Бог у поезији Момчила Настасијевића“; Војислав Лубарда је, због „Гордог посртања“ и сличних литерарних непокорности, морао из Сарајева у Београд; Јован Радуловић је остракизован због драме „Голубњача“, која је тематизовала усташке злочине над Србима у НДХ; „Нож“ Вука Драшковића нападнут је као рат против „братства и јединства“; „Источнице“ Љубомира Симовића проглашене су рехабилитацију четништва; „Књига о Милутину“ Данка Поповића је била „великосрпска завереничка“ прича…Ако се томе дода утамничење Драгољуба Игњатовића, Милана Младеновића од Лужице, као и робијање Момчила Селића, који је Тита као фараона проказао још 1979, уз јавну делатност Матије Бећковића, Михиза, Борислава Пекића ( коме су, као старом антикомунистичком робијашу, и пасош одузимали ), Данило Киш са „Гробницом за Бориса Давидовича“, Милован Данојлић са „Муком са речима“ – добија се још потпунија слика борбе против цензуре и за истинска људска права, којих нема без неспутаног мишљења и изражавања… Удружење књижевника Србије бранило је уметничке слободе и права стваралаца не само у Србији, него и широм СФРЈ. Трибине у Француској седам учиниле су ову адресу суштинским простором за дијалошка сучељавања и трагање за демократским друштвом…

 

[4] Лаж о „социјализму са људским лицем“ у СФРЈ имала је своје орвеловске димензије баш у срцу Титовог „Твин Пикса“, у СР БиХ. Како је то описао Рајко Петров Ного, Ваш  песнички сабрат и састрадалник ( њему, додуше, нису судили, али су га у Сарај`ву, онако службено, претукли ): „Ама није залуду Андрић писао да се у Босни сваки драм њежности душом плаћа. Код толиких лопова и битанги који су овој земљи о глави радили и раде, нас су – по шумама и горама наше земље поносне – снимали, прислушкивали и шпијали, а онда нам душу на памук вадили, саслушавали и понижавали. Чланове партије нарочито. Да су наивни, да ће једном увидјети како су та два београдска емисара (Стеван Раичковић и Матија Бећковић, нап. В.Д.) дошла да изврше анексију. Знају ли они да су то српски пјесници. Знају ли они шта је Београд. И тако даље и томе слично. А пошто ја нисам био члан партије, мене су замијенили са једним криминалцем на кога сам им личио! Превентивно. Е кад већ ни батине ни разговори не дадоше резултате, почеше привиђења. Да смо у босанским шумама спремали конгрес. Да нас на Сињајевини чекају Ђилас и Ћосић… И што ћу вам дуљит лакрдију, ја се богами уживјех у ту ствар, па пун неке аветне висине из охолости прегазих Дрину и као прекаљени конспиративац овдје спремих тајни реферат о парадигми нашег изгона, тј. ’Епитаф за М. С.’ ( Мешу Селимовића, нап.В.Д.), који је баш тих јулских дана, бог да му душу прости, преминуо…” (Сузе и соколари, Београд, 2003, стр. 164–166).

[5] Баш тако, због поезије:“Осуђен сам за кривично дело извршено уметничким, књижевним делом. А не за било какву политичку делатност. Суђено је, практично, поезији. Нисам слутио шта ме може снаћи. Помишљао сам да може бити некаквих политичких оптужби, да будем нападнут од дежурних критичара и колумниста, да то буде предмет партијске дискусије, можда и да останем без посла, али да ме изведу на суд и стрпају у затвор због књиге песама, што се готово читав век, после Нушићева „Два раба“, ником није догодило, то би заиста било апсурдно“.( Гојко Ђого, Земљани пут/ Беседе, расправе, разговори, Српска књижевна задруга, Српско књижевно друштво „Слово љубве“, Београд – Бар, 2020,144)

[6] Песник се поистовећује са својим народом, српским, не по крви и тлу, него по духу који тај народ архетипски носи. Песник је направио лични избор, а онда се испоставило да је то и избор његовог народа: тражити надреално у реалном. Јер, као што је показао Бранко Миљковић“ у „Боланом Дојчину“стварно, које влада, не мора бити и истинито. Надреализам је – устати против стварног које влада да би се служило истинитом. То се јасно види из Ваше беседе приликом доделе награде „Печат времена“ 2019. године, када сте се, као и много пута у свом животу и стваралаштву, определили за оно што је Андрић, беседећи о Његошевом „Нека буде што бити не може“, назвао „позитвним нихилизмом“:“Из те искошене, ишчашене перспективе, поезија, на посебан начин, посведочује и оно што се око нас збива, веродостојније од повести. Песник није свилопреља. Ко се мири са постојећим, напред се одриче сваког озбиљнијег стваралачког искорака. Само они што су веровали да може бити што бити не може помицали су границе сазнања и умећа, узлетали до стваралачких врхунаца и бивали превратници који су пресудно утицали на развитак цивилизације. И светска и српска историја то уверљиво потврђују. Без оних што су трагали за немогућим, земља би још увек била плоча или лопта око које се сунце врти, у нашим домовима би уместо сијалице светлеле лојанице, турски паша би столовао на Калемегдану. Сва велика дела су настала у судару са реалношћу. Ето и зашто, у прилици, подсећам на ово добро знана историјска и поетичка начела. Наша је реалност: двадесетогодишњи крсташки рат против Срба и Србије, окупација Косова и Метохије, хашка инквизиција, нова школа за преумљење српске „хајдучке“ свести, чију школарину сами плаћамо, нови неолиберални кодекс људских и грађанских права за господаре и слуге, нови катехизис међународног права – једне од највећих лажи нашег доба… Такву реалност утврђују сила и насиље. А наша историја и поезија казују да Срби силу не воле. Зато ми ни данас ту апсурдну реалност не можемо и не смемо усвојити, ма колико нас плашили црни пророци, туђи и домаћи. Срби су, као и њихови песници, генетски надреалисти. Оно епско, херојско начело да је ,,тирјанству стати ногом за врат (…) људска дужност најсветија“ ни у овом малодушном и бездушном веку ми нисмо заборавили.“( Гојко Ђого, Земљани пут, 12-13)

 

[7] Бела књига – 1984: обрачун са „културном контра-револуцијом“ у СФРЈ/ приредили Коста Николић, Срђан Цветковић, Ђоко Трипковић, Службени гласник, Институт за савремену историју, Београд,2010. на електронској адреси:  https://kupdf.net/download/bela-knjiga-1984pdf_5af6b639e2b6f52944654053_pdf (приступљено 21. 1. 2021. године )

[8] Исто

[9] Исто

[10] Борис Булатовић, Оклеветана књижевност/ Идеолошки аспекти у критичком сагледавању српске књижевности и културе крајем 20. и почетком 21. века, Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад, 2017, 341

[11] Гојко Ђого, Земљани пут/, 117

[12] https://balkans.aljazeera.net/opinions/2018/9/4/kao-da-pisci-ne-mogu-biti-ljubitelji-ratnih-zlocina-i-genocida; https://balkans.aljazeera.net/opinions/2019/8/3/pjesnici-koji-su-pisali-tudom-krvlju

[13] Liel Leibovitz, Leonard Cohen/ Muzika, iskupljenje, život, Dereta, Beograd, 2014, 129-130

[14] Капор је свим својим бићем био наш “западњак“ док му Запад није срушио снове тако што је ударио на нашу беду и сиротињу у име „људских права и демократије“. А онда је, макар у Капоровим књигама, добио по носу, о чему пише Драган Хамовић:“Капорова изазивачки отворена апологија борбе својих „рођака у Херцеговини“ и другим српским крајевима – одбојна и нејасна толиким моралним арбитрима – може се тек појмити ако се имају на уму размере најпогрднијег империјалног, балканистичког дискурса током ратних деведесетих – поглавито изрученог на Србе – дабоме, ни одвише праве, али ни одвише криве. Ради дистанце према интерпретацији догађаја, боље је опет призвати речи Бугарке на универзитетском раду у Сједињеним Државама, историчарке Марије Тодорове: „Постоји, наравно, и прикривена иронија у томе како се вође прочишћених друштава Западне Европе, педесет година после најгорег спектакла у њиховој историји, ужасавају и бомбардују бивше Југословене (и речима и у пракси, безбедно сакривени иза америчког вођства) захтевима да очувају ‘етничку шароликост’, не би ли сачували етнографски музеј за потребе мултикултурализма у једном ћошку Европе, и то пошто су и сами дали зелено светло за супротан процес.“ ( Имагинарни Балкан, стр. 352.) На такву, сувише грубу иронију и сам „проблематични“ Капор одговара иронијом и разним спорадичним цинизмима, али и репортерским подастирањем пред читаоце читавог корпуса фактографије из оба доживљена рата, података највећма пребрисаних из глобалне и регионалне јавне сфере. Ако је међу поменутом грађом утканом у Капорову ратну прозу и било неких, за друге ратне стране, непријатних увида из старије и скоре прошлости, ако је хотимице уносио читљиву политичку тенденцију, његове „прозе у униформи“ опет остају комплексна и узбудљива књижевна остварења, глас игнорисане и жигосане српске стране у нежељеном рату, глас противан налозима политичке коректности – тог подмуклог коректива слободе мисли и права на аутентичну различитост. Дискриминаторни дискурс о Србима, очуване „замрзнуте слике“ од пре сто година, оснажен у току глобално режираног распада државне творевине у коју су Срби реално понајвише уложили, не предвиђа ни саму могућност расправе изван задатих оквира – па стога и студије књижевности, све огољеније, примењују стратегију „знања као продужетка моћи“(Драган Хамовић: Момо тражи Капора, http://dirikum.org.rs/14/1/Momo%20traži%20Kapora%2C%20D.%20Hamović.pdf, Интернету приступљено 21. 1. 2021)

[15] Гојко Ђого, Земљани пут, 124-125

[16] Пишући о Едварду Сноудену, који је, као бивши агент америчке Агенције за националну безбедност, обелоданио како Империја прати и прислушкује сваког човека на планети, Станко Церовић је уочио да је побуна савести кључна побуна човекова – и некад и данас. А та побуна је апофатичка, непојамна, као што је, по Његошу, човек највиша човекова тајна:“Кад би се могло открити одакле долази тај порив, гдје је легло из кога излази звијер рањене савјести, давно би се све власти овога свијета сложиле да зачепе ту рупу, зацементирају је на вјеки вјекова, па да коначно живимо послушни и захвални коме треба.“ ( Станко Церовић: Едвард Сноуден, дисидент, Модерна времена: Часопис за културу, друштвена питања, поуку и забаву, Београд, број 1, мај 2016, 8) По Церовићевом мишљењу, побуна побуњенику и друштву не доноси некакву материјалну корист, али враћа осећање смисла и подмлађује живот:“Морална побуна као ова Сноуденова је велика управо зато што ничему не служи. Ни њему, ни друштву. Она је сама себи циљ. Тада изгледа да је човјек постао оно што треба да буде. Са потпуном сигурношћу се може рећи, јер то потврђују сва искуства, да ће човјек који је ово урадио, ма шта касније у животу радио, на самртничкој постељи бити задовољан само због овога чина“ ( Исто,23)