НИЧИЈА ШЋЕР – САВА РАДУЛОВИЋ

Као неко ко носи мушко име, мислим да сам оправдала своју «мушку оловку» и одрадила већ војни рок, за који ме још првог дана упозорио професор на факултету – да се због имена чувам да ме не позову да служим. И одслужила сам задњих десет година, као у заробљеништву, собзиром на то да немам запослење и да је мој једини посао био оловка. Али као што савјетују пјесници, само никад не смијем престати да пишем. Достојевски је своја најбоља дјела писао на робији, а ја сам своја са слободе, која се можда не разликује много од његове тамнице. И тако из заробљеништва доносим збирку поезије „Пјесмом те ћутим“ (рецензенти: Обрад Ненезић и Душан Говедарица), роман „Талик“ (рецензенти: проф. др Ратко Божовић и Вања Ковачевић) и сценарио за дугометражни филм „Бездан“. За роман «Талик» добила сам недавно награду «Мирко Бањевић», мада и даље сматрам да су награде без посла казне. Такође роман преводим на руски језик, па периодично излази на једном руском сајту. У припреми је и нова збирка поезије, која ће носити наслов «Ничија шћер», а за рецензенте сам бирала два оца књижевности: Матију Бећковића и Милутина Мићовића, два узора и два наследника Његошевске мисли.

Изузетна ми је част, што је и Матија прихватио да напише нешто о мојој поезији, што је уједно и велики задатак за све моје будуће пјесме.

Збирка је за сада конципирана тако да има три циклуса: Писмо шћери, Манита на оца и Освојићу те, ко им матер и знатно се разликује од прве, има тај неки урбани ритам и свјежији израз.

 

НИЧИЈА ШЋЕР

ја сам ничија шћер
немам родитеље буржује
ни рођаке што су се снашли
сигурне везе што отварају сва врата
задригле љубавнике
шаптаче
ја сам политички инвалид
дух који хода
немам новце да купим срећу
не жалим
мене радује снијег
улица живка николића
један блуз бар ноћу
јабуке кад порумене
радује ме
мој отац с поцијепаном лијевом ципелом
и мајка са шалом из деведесетих
хладна дневна пуна топлих људи
не треба човјек да остари
па да схвати
како је некада ништа све
и колико смо само имали среће
да немамо ништа

 

CV

зовем се пјесник
јер другога имена немам
у мојој биографији и нема других података
осим пјесама
мојим венама тече мастило
ни година рођења није моја
све ми је некако писано
живим тако ненаметљиво
као у туђој пјесми
по занимању сам -човјек
мада такви ником не требају
зато је моја радна књижица празна
и срце пуно
ја радим за небеску плату
ову овдје нека троше они који имају име
кад ме питају за брачно стање
увијек кажем
имам неког ко ме несигурно воли
јер
моје име је пјесник
јер другога имена немам
чак и да га измислим
нико ми не би повјеровао

 

МАТИЈИН ЗАПИС:

 

ШЋЕР ПОЕЗИЈЕ

Некад се изненадна појава даровитих песника попут Саве Радуловић поздрављала речима: „Запамтите ово име!“ И додавало да долазе са „неочекиване стране“ и „изничу тамо где нису сејани.“

Те и такве речи су ми падале на ум читајући руковет стихова „НИЧИЈА ШЋЕР“ Саве Радуловић.

Сава није славни Он него Она и није чувена река него песникиња за коју сам први пут чуо. Потписује се са Савва што сам први пут видео уверен да ће се за њу тек чути и та два „в“ тек видети. А већ се из ових стихова види да она није НИЧИЈА него рођена ШЋЕР ПОЕЗИЈЕ.

Кад сам већ почео речима којима се некада поздрављало рађање нових звезда на песничком небу да тако и завршим:

Родила мајка!

 

МИЛУТИНОВ ЗАПИС:

Сава Радуловић, ако би се изразили метафором, у овом је свијету срна међу зверовима. Срна која дрхти док проналази свој путић, путељке овом земљом и испод ових звијезда, увијек под нечијим нишаном, – тако то она осјећа.

Андрић је негдје употријебио метафору за те осјетљиве душе- да су као јасика чије лишће трепери и кад нема нигдје вјетра. Оне трепере зато што постоје, што осјећају тајну постојања. Ето, Саву бих могао смјестити у такву метафору. Она трепери, ја кажем дрхти, али то треперење душе и дрхтање је дјеловање поезије, и на крају то дрхтање и треперење је трепет духа који је гони на подвиг самосазнања оживљавајући њем коријен из кога се рађају истинске ријечи живота, ријечи које су доживљене цијелим животом. Зато, овако њежно биће, срна у зверињаку, има живу и чврсту ријеч, има метафоричну ријеч, има сложену и моћну ријеч и то њој даје с друге стране оно што је најважније, – постојаност, храброст, увјерљивост и обнављајућу креативност у животу.

Видјели сте, чим проговори она постане чврста. Ријетко је да се са неким тако десило, – да већ на самом почетку, са првим књигама, сусретнемо се са оствареним писцем, писцем који нема мрље почетништва, писцем који има изграђен литерарни свијет, своју прерађену ријеч, своју метафорику…