Нево, ријеко, огледало људскости: Како је Његош љубав према Русији претакао у стихове

Кад је Његош у Петрограду први пут изашао пред цара Николаја 1833. године, који беше необично висок, цар се зачуди његовом стасу, па ходећи му у сусрет повиче – Ви сте већи од мене! Само господ бог већи је од цара рускога – одговорио му je владика.

Касније, кад му је у разговору о помоћи Русије Црној Гори један од важних руских дворана казао да је Црна Гора „одвећ далеко од Русије“, Његош је као из топа узвратио: И сунце је далеко, али кад хоће оно топло грије.

Његош је први од црногорских владика завладичен од руских архијереја, и то у присуству самога цара у Петрограду. Овај чин високо је подигао углед Његошу у очима народа, а исто тако и у очима Турака и Аустрије.

Књиге за српске манастире

Са тог пута остало је и сведочанство – књига коју је Његош добио од цара Николаја са белешком: Милостиви подаро његовог царског императорског величанства Николаја Првог мени Петру Петровићу Његошу.

Та књига је део колекције Музеја књиге и путовања удружења „Адлигат“, а његов председник Виктор Лазић за Спутњик истиче да је то само једна у низу књига које је Његош донео из Русије за потребе српских манастира.

Његош је био фасциниран Русијом, додаје Лазић, напомињући да о томе пише и Алексеј Јелачић (1892-1941), српски историчар, публициста и новинар српско-руског порекла:
„Сам дочек у Петрограду био је изванредно леп и топао, и очарао је Његоша, као што га је уопште усхитио непосредан додир са великом словенском државом и сјајном словенском културном престоницом“.

Таквих дана више нећу видети

Владика Раде, напомиње, не имаше довољно речи да представи тај дочек и ту неописану усрдност браће Руса:

„Руски великаши са неописаном радошћу и са искреном братском љубављу провођаху ме у своје богате домове и носише ме на својим рукама. Таквијех веселијех данах више у животу видјет нећу. Ту ти бјеше и од овијех Србах који су се преселили у Русију и населили се у Малу Русију, кад их оно гоњаху ћесаровци под Маријом Терезијом. Међу овијема Србима било је и ђенерала, који се држаху поносито и јуначки, и не могаху се од мене одвојити. Не знам или је мене обузела већа радост, што тако дивне и честите Србе сретох у престоници силног Славенског Царства, или њих, који гледаху у мени младога Сираха из онијех сиромашнијех крша. То бијаху људи живи, ватрени, и поносити. Поглед и кретање те браће Срба опомињаше ме на старе србске банове и витезове, у којима ври србска крв, дише успомена славе и величине наше“.

Штампарија на Цетињу

Поред других повољних резултата, како пише Јелачић, Његош је донео из Русије у Црну Гору „штампадура“ (штампара), и слова, тако да је могао отворити прву у оно време српску штампарију на Цетињу у којој су 1836. штампане Вукове српске народне пословице.

Међу првим публикацијама које су изашле из ове штампарије била је збирка Његошевих песама „Пустињак Цетињски“ (1834), која је пуна реминисценција на Русију.

Позната уводна ода „Црногорац к свемогућему Богу“ сведочи о томе, колико се владика већ био добро упознао са руском књижевношћу, поименце са највећим претходником Пушкиновим, Ђержавином, чија га је ода „Богу“ и инспирисала у овом случају.

Остале оде имају више политички карактер – док се Русија диже и велича до небеса, Турска се извргава руглу.

Ода испевана на дан рођења цара Николаја

Цару Николају Првом Његош је посветио две оде, а једну завршава стиховима:
„Здрав Славјанах буди Царе!
Сви противни за те маре,
Брани ђецу, те Славјане,
Њине пршти све душмане!“
Прва ода испевана је „на дан рођења сверуског императора Николаја Првог“:
„О Славенство, штоно јеси
од постања славно, дично …
„Данас ти је дан рођења
Николаја, твога Марса,
твог Олимпа цара права.
Дан рођења пој Његова,
скачи у вис, торжествуји …“
Затим опева дела „прапотомка Романова“, па наставља:
„То све ради Цар Славјанах —
но, противни, Њему к ногам!
Више сваког ти се радуј,
о велико племе руско,
које римским крачеш краком
под управом Николаја; …“
и завршава стиховима:
„А ми, што смо браћа твоја
у планине црногорске,
те љубимо глас свободе,
у наша ће проста срца
бит паметник подигнути
заштитнику наших правах,
Николају Великоме,
и за вазда у њих стојат
чист и пламтећ искреношћу
како зраке сјајног сунца
у чистоме брилијанту.“
Његош поздравља и руске градове, руске реке:
„Нево р’јеко, огледало људства,
славом ти си извор огласила
виш’ но Дунај, Нил и Ефрат древни …
Горди Париз и Стамбол надмени
судбу су ти у руке давали …“

Клицање Москви

О Москви, коју владика није имао прилике да посети, каже:

„Ти си срце славенског племена …“

Много касније (1846), у једном писму „Царском друштву историје и старина руских“ у Москви, Његош је опет клицао: „Москва, мајка царева, почетак величине славенске — непобедива стена, о коју се скрхала величина европског народа. То је јединствени збор на свијету, а којем море празновати душе црногорске и откривати своју чистосрдачност! Пажња Москве неосењена је за владаоца шаке оног народа који је осуђен судбином на искушења, на жртву за православије и за чест имена народа, којег су четири стотине година гњавиле и изтребљавале иноплемене државе, а који је своје биће сачува, само са вјером и чешћу имена, и који је доживео блажену епоху у којој га се сетише цар и мајка славенске величине.“

Руска дипломатија у више наврата није била по вољи Његошевој, јер је интервенисала не само у спољашним него и унутрашњим односима Црне Горе те друга Његошева посета Петровграду 1837. није била угодна као прва.

Бог ће вратити православној Русији

У сусрету Његоша са царем било је, како наводи Јелачић, неколико непријатних тренутака, али то се не види из службеног опроштаја владике са царем:

„Господару најмилостивији! Дозволте, великодушни Владару и милосрдни покровитељу наш, да пред одласком мојим изјавим и име Црногорског Народа најживљу захвалност нашу за сва благођејанија која се на нас изливају. Ми осећамо сву њихову важност. Само Бог ће вратити православној Русији за оно што не оставља јединоверног и јединокрвног њој народа. Нама остаје само да употребимо све напоре наше да очувамо неокрњену част Словена, ка лози којих, великој и благосиљаној од Бога, имамо срећу припадати“.

Успомена на два путовања у Русију, поред животних потреба земље, изазивале су жељу код Његоша да још једном посети Русију, али није успео.

Дописивајући се стално са Русима, посвећујући им своје песме, шаљући у Русију своје књиге, добијајући и сам и марљиво читајући дела руске књижевности, владика је посветио своју знамениту збирку „Огледало Српско“ „сијени Александра Пушкина“.

Уз помоћ Русије, Цетињски манастир је постао седиште не само духовне већ и законодавне, судске и извршне власти.

Захваљујући руској помоћи, на Цетињу је 1834. отворена прва редовна троразредна основна школа и Књигопечатња, у којој је, 1835. штампан први календар црногорски „Грлица” (1835–1839), а потом и Српски буквар.