НЕПРИКОСНОВЕНИ КЊИЖЕВНИ СУДИЈА: На данашњи дан, 15. маја 1914. године, умро је Јован Скерлић

Неприкосновени књижевни судија, критичар и историчар књижевности, и неуморни национални радник Јован Скерлић је критичком мишљу снажно обележио читаву једну епоху, сажетије и духовитије од својих савременика изразио културне потребе свога времена, учинивши да се огромна већина његових критика нађе у самим темељима потоње критичке мисли.

    Тек када главни књижевни радници доврше своје развијање и даду своја дефинитивна дела, када се могадне гледати на данашњу књижевну производњу из извесне историјске перспективе, тек тада ће се моћи поуздано и одређено говорити шта је данашња српска књижевност- записао је Јован Скерлић у Историји нове српске књижевности – књиге – тумача комплексних владајућих жанровских модела кроз различите развојне периоде, првенствено у сфери националног буђења.

      „Скерлић је литературу сагледавао из перспективе националног бића. Он говори о човеку, али мисли на нацију. Књиге нису испити духа, његов покушај продора у дубину, у висину; оне су типично просветитељски, мобилизатор националне свести. Скерлиће је, како пише Радомир Константиновић – националист а не филозоф, човек државе а не артист. Филозофија, уметност су наднационални: они могу да пођу од нације, али као и наша епика, никад не завршавају у њој. Они одводе у свет који не зна за разлике наше доње историје, у свет који их поништава, и припрема нас за велики, свељудски препород. (… ) Скерлић се бојао уметности (оне, која ће да атрофира наше националне инстикте, националну нашу свест), дакле, он је осећао уметност. А да га подсетимо, брижну нашу сенку, тај гневни дух, да су војници – ђаци у балканским ратовима, и у првом светском рату, у рововима на Солунском фронту, читали руске романе, да су у телећацима многих мртваца, наших јадних, страшних мртваца, и на Крфу, пронађени касније, заједно с конзервама, збирке декадентних песама. (… ) једног дана када се буде писала морална историја Србије, Скерлић ће бити њено посебно поглавље. Уосталом, зар изван моралне суштине његове може да се разуме ова енергија која нам је оставила у наслеђе моћни таленат за синтезу, смисао за емпиријски доживљај, мржњу на метафизику, страх од унутрашњег пакла човековог, јаку реч, смелост да се устане против освештаних вредности и да се открива занемарено?“

        Скерлићев став у питању књижевне критике «осцилује између два крајња мишљења. По једноме, она је тачна наука као и све друге науке, по другоме, она је само једна префињена и дилетантска уметност. Но да ли истина неће бити између потпуног одрицања и апсолутнога тврђења, имеђу анархије и тираније закона? Били се могло, ако не утврдити,а оно бар наговестити и оцртати нешто друго?

   

Тражи се слободан дух

 

Изгледа да може. У уметности, уопште има две ствари: ствар талента и укуса, ствар чињенице и заната. Таленат, геније не да се научити: ни најдогматичнија реторика нити је дала рецепт, нити је у стању да га да, како човек може постати Шекспир, Гете или Виктор Иго.

  Да се једно дело добро оцени треба добро да се разуме, да се схвати основна идеја, да се, тако рећи, продре у суштину његову. Критичар треба да има интелектуалну несебичност, спсообност да се удвоји, да поред свога рођенога живота живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање лепога, но и широка, гипка интелигенција, вазда отворена наразличнијим схватањима, протејска способност да се непрестанпо може мењати. Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.

      Јован Скерлић рођен је 8. августа 1877. у Београду, од оца Милоша, пореклом из краја у коме је Карађорђе почео своју борбу са Турцима и мајке Персиде, Војвођанке.

     Прву београдску гимназију уписује 1887. Први рад Срби из осталих српских крајева у Првом устанку објављује под псеудонимом 1892. године. Годину касније приступа социјалистичком покрету, упознаје Васу Пелагића. Прве радове сатиричног и социјалног карактера објављује у Шаљивчини, Геџи, Делу, Звезди и ондашњим социјалистичким листовима. Историјско-филолошки одсек Велике школе уписује 1895; две године касније опредељује се за литерарно-лингвистички одсек код професора Богдана Поповића. Дипломира са одличним успехом, 1899. и започиње приправнички стаж у гимназији у Београду. Хапсе га поводом атентата на краља Милана, а годину дана касније отпуштен је из службе из политичких разлога. Докторира са тезом: Јавно мишљење у Француској према политичкој и социјалистичкој поезији од 1830 – 1848.

  Школујући се у Женеви и Паризу, он потпада под утицај свога професора Жоржа Ренара и француског трибуна Жана Жореса. Али вративши се у земљу 1894. прилази умеренијој политичкој струји, и то тзв, фракцији млађих радикала, Самостално-радикалној странци. То је допуштало Скерлићу да задржи све оно што има, по вредности у његовим ранијим политичким идеалима, али му је у исто време допуштало да испољи и своје велико национално осећање.

     Враћа се у земљу где бива изабран за доцента на Великој школи. Већ 1902. поново је отпуштен из службе и постављен за суплента зајечарске гимназије. Даје оставку и посвећује се књижевној критици и публицистици. Поново бива изабран за доцента. Одлази на студијски боравак у Минхен и Париз. Ванредни професор Београдског универзитета и уредник «Српског књижевног гласника» постаје 1905. 1910. изабран је за дописног члана Српске академије. За народног посланика изабран је 1912.

      Полазећи на пут у Праг, 23. априла 1914. на предавање о Његошу, Скерлић је једном пријатељу рекао:

«Никад се нисам осећао тако здраво и оран као сад. Усред највећег здравља, на неколико недеља пред почетак светског рата, 27. априла потужио се на болове, имао је акутну некрозу панкреаса, а већ 15. маја ујутру био је мртав.

 

Утицај на књижевност и национални живот

 

  Са катедре и из редакције «Српског књижевног гласника» Скерлић снажно утиче не само на књижевност, него уопште на цео национални живот. Он даје правац јавном мишљењу не само у Србији, него у њега упиру очи и по осталим, тада још неослобођеним крајевима Југославије. Захваљујући Скерлићу и тадашњој интелектуалној елити на Београдском универзитету и око «Српског књижевног гласника», Београд постаје поред политичког и културно средиште Југословена.

    Приказе, студије и огледе о писцима, приказе књига, политичке чланке, фељтоне, шет књижевно-историјских монографија, од којих четири имају капиталан значај, Јаков Игњатовић (1901), Омладина и њена књижевност (1906), Српска књижевност у XVIII веку (1909), Светозар Марковић (1910), Писци и књиге (студије, критике и прикази сакупљени у девет књига), као и национално најзначајније дело – Историја српске књижевности (1914).

Написао је и неколико приповедака и активно преводио француску поезију.

  Скерлићеве оцене и процене (али и пресуде изречене песницима модернистима Дису, Пандуровићу), остале су незаобилазан путоказ у сагледавању и валоризацији историје српске књижевности.

Обухвативши најзначајнија имена српске, античке, европске и светске књижевности, научне и критичке мисли, Скерлић је успео да сачини свеобухватни књижевни портрет векова (Доситеј, Вук, Даничић, Сима Милутиновић, потом романтичари: Радичевић, Милица Србкиња, Змај, Костић, Ђура Јакшић…); реалисти: Стерија, Игњатовић, Војислав Илић, Глишић, Лазаревић, Светолик Ранковић, Сремац); али и европски песници и мислиоци: Бајрон, Балзак, Сент – Бев, Стендал, Иполит Тен, Тургењев, Толстој Достојевски, Плеханов, Пушкин, Милтон, Њекрасов, Ниче, Шели, Шекспир, Шопенхауер… ).

       Скерлић је високо ценио Његоша, који је за њега представљао симбол национално-етичког идеала, који је он сматрао великом покретачком снагом у борби за национално ослобођење Срба и Јужних Словена. Све оно што је у књижевности могло допринети снажењу националне свести Скерлић је свесрдно поздрављао и подржавао.

 

О Дучићу, Дису, Пандуровићу…

 

    Пишући о Дучићу износи следећу оцену:

«Српска поезија имала је већих мислилаца, на пример, Јована Поповића (1806-1856) и црногорског владику Петра петровића Његоша (1813-1851); плоднијих и свестранијих песника, као Змаја Јована Јовановића (1813-1851), најпопуларнијег нашег писца; имала је таквих песника који снажније понесу, дирну, какав је Ђура Јакшић (1832-1878); још префињенијих и привлачнијих, као што је Војислав Илић. Али највећи мајстор у савременој српској поезији остаје, и поред свега, несумњиво Јован Дучић.

О Ракићу: «био је један од првих и најкрупнијих међу онима који су облагородили српски књижевни језик и у лепоти проширили и подигли српску душу.» Одушевљавао се Шантићем и Вељком Петровићем и њиховом родољубивом поезијом.

   О Дису:

«Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте: горко осећање унутрашње аномалије и промашене судбине»; разнородан израз сујете која је изнад осредње, манија за аутобиографијом, склоност да се истичу најситније црте свог дневног живота, непрестано посматрање самог себе, обртање најмањих ствари у читаве епопеје: вољење «мрачних и страшних слика»; потреба за средствима за раздраживање (оргије, полна љубав, и тако даље); «опсесија речи», у својој духовној немоћи и у нереду идеја.»

Песник од талента, можда најбољи у целом свом нараштају ( …) ваљало је одлучно, у интересу и оних који пишу и оних који читају, устати против једне бесмислене и ружне моде, која бесни у нашој књижевносати, против једне књижевне заразе, која је на Западу давно прешла и која тек сада код нас почиње косити своје жртве.»

    Године 1912. пишући поново о Пандуровићу он се мири с његовом тешком и мистичном поезијом. У том тренутку Скерлић «с пригушеном тугом и са горким задовољством чита књигу меланхолије живота…» и тужно и сасвим немоћно изјављује:

     «…Цео је живот плима и осека, клаћење шеталице радости до бола, фаталан пут од колевеке до гроба и један кратак будан сан у вечитим смењивањима дана и ноћи…»

„Кад се све узме у обзир, не само Скерлићеве засебно објављене оцене, но и његова Историја српске књижевности,уочена као низ књижевних судова, остаје упркос свему споменик правога суда и критичке проницљивости. Напор ка правди и танкој и тачној оцени, о коме сведоче безбројне ствари у Историји, могао је учинити само човек калибра Скерлићева. (…) Његовој Историји нове српске књижевности, као скоро свакој књизи, могле би се учинити извесне замерке, али се те замерке не би тицале његових књижевних оцена. Оне су у његовим списима тачне у тако великом броју, на њих је утрошено толико танког посматрања, оне су редиговане са таквом стилистичком маестријом и прецизношћу, да ће за човека од посла остати увек предмет најискренијег и великог уважавања – истиче Богдан Поповић, Скерлићев ученик.

„Доста црта критичарског лика Скерлићевог могу се извући из његове слике србијанских врлина. Он је критичар књижевним менталне и духовне грађе која је израсла из природе његовог завичајног тла. Његова личност је храст са жилама традиције слободољубиве, бистре, духовно снажне и мужевне Шумадије. У Скерлићевој личности је склоп оних врлина које даје у слици Србије“ – изрази похвале су које је изрекао Велибор Глигорић.

Надмоћном критичком мисли, бритком речју и у хвали и у покуди, Јован Скерлић је за непуних тридесет седам година учинио више за српску књижевност и културу него читаве институције.

Он сам постао је институција.