НЕПОБЕДИВА СНАГА РУСКЕ КУЛТУРЕ: Промоција зборника „А ви тако волите Достојевског?“ који је приредио Желидраг Никчевић

У КЊИЗИ се налазе текстови понајбољих руских писаца и интелектуалаца. Они пишу као врхунски професионалци. Желео сам да покажем српским читаоцима шта се дешава in vivo.

Колумне сакупљене у овој књизи показују како се може постати врхунски писац и патриота. Дивне су. Био сам срећан као да сам их сам написао. Многи нам говоре да смо се описменили у фебруару, као да не знамо шта се догађало претходних осам година. Руски писци из различитих углова сагледавају ситуацију, снагом свог стила сведоче о култури руског народа. А, та култура је непобедива.

Ово је синоћ у Галерији „Прогрес“, на представљању зборника „А ви тако волите Достојевског?“, издања наше куће, рекао приређивач и преводилац Желидраг Никчевић.

Реч је о својеврсном зборнику колумни савремених руских писаца, филозофа и интелектуалаца. Оне су објављиване у руским новинама од фебруара, када је кулминирао сукоб у Украјини и, по речима приређивача, драгоцена су помоћ да боље схватимо нимало једноставну ситуацију.

Уредница издавачког сектора „Новости“ Јелена Јововић нагласила је да је наслов књиге преузет из колумне славног писца Захара Прилепина.

На бројне изазове руски писци и интелектуалци, међу којима су уз Прилепина и Герман Садулајев, Лав Пирогов, Анатолиј Васерман, Андреј Ткачов, Марина Хакимова Гацемајер, Борис Мјачин, Олга Андрејевна, Марија Захарова…, одговарају брзо и бриљантно, тумачећи судбину, политику и обавезе своје земље. Иако различитих политичких уверења, сложни су да постоји дуг према отаџбини. Залажу се за одбрану руског духа, културе и језика, а у потезима украјинске власти виде опасност.

– Желидраг је показао ентузијазам преводећи ове текстове. Био сам фасцинирам њима.

Нисам имао тежи посао него док сам писао предговор, зато што овакве текстове могу писати само Руси. Само неко из такве културе и специфичног односа према свету може тако да пише – рекао је на промоцији књиге Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник Компаније „Новости“.

Он је додао да се пробуђена и препорођена Русија суочила са западним светом, који довршава процес потпуне ревизије историје.

– Руски народ и његова држава и култура сврстани су на гору страну света и проглашени највећим светским злом. Све жртве пале за победу добра у Европи проглашене су нехуманим завојевачима. Светом су овладале потпуне инверзије и порицања очигледног.

Суочени са оваквом ситуацијом, Русија, а посебно ови руски интелектуалци, немају више потребу да се правдају пред било киме, нити да одмеравају по туђинским и тобоже либералним и неолибералним, правим или лажним критеријумима своје добро, успехе и неуспехе.

Вучелић истиче да владе и јавно мњење на Западу у Русији виде само енергенте и бескрајни „неправедно“ заузети простор који би јој требало одузети када на том путу не би стајала моћна и снажна војска Русије:

– Западне владе не показују да уопште мисле о „дану после“ оружаног сукоба, у који се све дубље увлаче, нема ни једног јединог мировног плана нити сличног покушаја. Зато се на евроазијском и просторима на другим континентима помаља не тешка конкуренција већ постојећем безумљу него права и велика алтернатива коју је још увек тешко потпуно схватити и уобличити, али која охрабрује и искушава.

Вучелић је нагласио да је Запад покушавао да своју отворену вишевековну мржњу према Русији – царској, бољшевичкој, путиновској – прикрије извлачећи из ње огромне материјалне добити.

– Ширена је бестидна пропагандна причa како се НАТО на Украјину агресивно војно не шири него брине о универзалној безбедности и миру у свету – казао је Вучелић. – Не боре се против Русије и руског народа него против Путиновог недемократског режима, који угрожава демократски уређену Украјину, којом, иначе, владају банални и брутални и јавно декларисани нацисти и фашисти из либералног шињела. И да скратимо: онда су све маске пале и Запад се препустио тоталној распомамљеноj русофобији. Сопствени „отказ културе“ се складно спојио са забраном свих руских класика и руске културе уопште.

Судбина руске културе је, како је рекао Вучелић, неодвојива од судбине руске државе, чак и тамо где јој се супротставља.

– Рат мајдановских украјинских нациста против руског народа у Донбасу, и не само у њему, траје пуних осам година. У њему је побијено више од 18.000 цивила. А, руска специјална војна операција у Украјини траје тек нешто више од шест месеци. Прошло је пуних осам година терора званичног Кијева који нико на Западу није хтео да види. Тачније, здушно су то помагали и подстицали. А, и овде код нас је тек понеко нешто хтео да зна и сазна о томе. За невољу, и у Москви је било скоро исто тако. Дакле, текстови који се налазе у овој књизи почивају на релативно дугом искуству, а не само на оном од последњих шест месеци. То је важно, чини ми се, због тога да се разуме да ово нису ствараоци који се намах одазивају на неки догађај или јубилеј, па пишу пригодне текстове или поруке подршке. Треба имати на уму да овде приказан начин размишљања руских интелектуалаца није званичан, нити високопозициониран у престоничким културним структурама. Али, свакако је чињеница да ови сјајни текстови творе нови дух преломног времена – казао је Вучелић.

Промоција зборника Желидрага Никчевића изазвала је велику пажњу Београђана, а међу пристунима у Галерији „Прогрес“ били су професор др Мило Ломпар и Љубинка Милинчић, главна и одговорна уредница „Спутњика Србија“.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ И НА „КУСТЕНДОРФУ“

Иако је било најављено да ће на промоцији зборника говорити и наш славни редитељ и писац Емир Кустурица, он је оправдано изостао због заказаног концерта у Будимпешти. Али, по Вучелићевим речима, професор Кустурица ће ово вредно издање компаније „Новости“ представити на наредном „Кустендорфу“ на Мећавнику.

САБЛАЗАН САМОПОНИЖАВАЊА

ВУЧЕЛИЋ је цитирао Игора Караулова: „Саблазан самопонижавања дуго је прогањала образоване Русе, од грађанина кантона УРИ до совјетских интелектуалаца који су се заљубили у Пољску и балтичке државе, до снова постсовјетске средње класе да се преселе у миран европски град са лепим крововима. Сад се под тим крововима веселе украјинске избеглице, док се Русима показују врата. И то је дивно, јер се иза ових врата налази завичајни простор који чезне за радницима и ствараоцима.“