Необична авантура православног иконописања у Норвешкој: Како је мајстор победио таштину вештине

Једна велика сликарска авантура, описана у монографији Данило Ивановић, реалност фантастичног у издању новосадског „Прометеја“, породила је необичан споредни резултат – популарност православног иконописања у Норвешкој, где за њега, пре Данила Ивановића, није било ни идеје, ни наруџбине. Захваљујући овом сликару магичног реализма, православно иконописање у Норвешкој стекло је своје редовне продајне изложбе у галеријама и целу генерацију нових иконописаца.

Грађански рат у БиХ „послао“ је, тада још младог фочанског академског сликара Данила Ивановића на тргове у Ослу да за храну и становање зарађује од портретисања намерника у пролазу. Пред божански надареним цртачем зачас су настајали редови оних који су желели да буду и верно насликани, и улепшани, што мајстору српског магичног реализма није представљало проблем. Као што се и сва врата отварају са улице, улично потретисање је Ивановићу отворило врата физичког опстанка у за њега непознатом свету севера Европе. По лепом времену портретисање на улици, по лошем магични реализам у атељеу, и бујна сликарска авантура ородила се са Норвешком.

Као и сваки обичан Србин на „привременом раду“, Ивановић је свраћао у Норвешку православну цркву, која служи литургију на норвешком и црквенословенском, на мелодији ближој Србима од мелодије у Грчкој православној цркви. Када су Срби оспособили један простор за богослужење, и Ивановић је, разуме се прешао тамо, са већином својих сународника.
„Овај Рус Ивановић“

„Е, ту ми се и пробудила потреба да насликам икону. Насликао сам је, као и неколико пута после, на платну, јер нисам имао дрвену подлогу. Покушавао сам на храстовом и липовом дрвету, све док нисам нашао столара стручног за ‘дрвену’ подршку иконописцу. Иконописање ме је прилично заокупило, па сам се нашао и у улози предавача иконописа на ликовној академији у Ослу. На заједничкој изложби икона са норвешким иконописцима у главној катедрали у Ослу, поводом обележавања три миленијума хришћанства, добио сам ласкаве похвале, а једна је гласила „овај Рус Ивановић је најбољи“.

Склоне праћењу тржишта, галерије су препознале Ивановићево иконописање као добар посао, па не пролази ни година без најмање једне изложбе његових икона. Неретко су га и цркве позивале у њима приређује изложбе икона поводом неких својих важних прослава.

„Норвежани икону доживљавају на различите начине“, каже Ивановић.

Једни јој прилазе са пијететом као реликвији, други је купују за неко „тихо ћоше“ у стану, како називају место где се моле. Трећи је купују јер је сада популарно да се икона поседује.

„Од мене су иконе откупљивале и војне базе, јер пилоти воле да се пред иконом помоле пре полетања. Сада су места за молитву организована на аеродромима и у болницама, а та места морају да имају икону. Али, шта год да је за Норвежане икона коју им продајем, иконописање је за мене сакрални посао преко кога учествујем у духовној традицији свог народа. Да, иконописање је за мене увек молитва преко које се држим, ма где да се налазим, за веру својих предака. Преко иконе коју створим траг мојих предака видљив је и овде, у туђем свету, на северу. О, биће тих трагова још много, јер је више од стотину мојих ученика у Норвешкој овладало православним иконописањем“, наводи Ивановић.

Православни теоретичари иконописања држе да икона снагу духовног зрачења добија самим чином освећења, што значи да се деловање иконе на посматрача не остварује искључиво посредством њених уметничких квалитета. Пред тим проблемом у неолибералној култури Ивановић се, каже, ухватио за речи Светога Саве, који је у ову материју први унео и појам иконочитања, ако се тако може разумети његов став да „онај који је помазан вером сматра да види (у икони – прим. Д.Д.) самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео“.

Речи Светога Саве односе се на икону Исуса Христа, али је безмало искључена сумња да се могу односити и на иконе других светитеља.

У Ивановићевом иконописању утицај теорије сведен је на тематику и материјал, то јест у мери која се не инати сликарским технолошким сазнањима. Све остало извире из његовог молитвеног стања и подсвесног наслеђа које су му наталожили вера, сликарско умеће и некакав рођак схимничког смиреноумља, то јест смиреноумље уметника, наменско смиреноумље ствараоца који ће, након иконописања, опет бити захваћен немирима и побунама естетске и духовне природе.

И сам Павле Флоренски каже да „канон никада није служио као сметња, и строги канонски облици у свим областима уметности увек су били само брус на коме су се ломили недаровити а изоштравали стварни таленти“. Своје изванредне цртачке могућности и велико технолошко искуство сликања Ивановић је позајмио иконописању, па сведени језик његових икона носи сигурност засновану на „резерви“ средстава која није употребљена, на уздржаности и контролисању вештине. Молитвена самоконтрола и неупотребљеност вишка вештине дају необичан резултат: извлаче у први план светлост не само из природно светлих већ и из природно тамних предела и ликова.

Небројено много икона током више од тридесет година иконописања је небројено много молитава, од којих се таложи смиреност поступка, умереност у бојењу, уздржаност у нарацији, обазривост у осећајности. Ивановић је на себи осетио неодрживост мантре да икона није икона док је свештеник не освешта, уверио се да она „ради“ без обзира на канонске „пропусте“ у њеном писању. Дух Свети се, изгледа, ни сам не држи процедуре иконописања, надвија се и над уметницима који су се „снашли“ и установили сопствени поступак и подлогу. Иако православни верник, није у прилици да освештава сваку икону како би је Дух Свети додирнуо.

Његов изнуђено трагалачки пут у иконописању вапи за ослобађањем од обавезе освештавања баш сваке иконе. Освештавање иконе у богослужбене сврхе – да, то се подразумева. Али његово искуство од неколико деценија сведочи о умешаности Духа Светога над сваким истинским поривом иконописања.

Врхунском цртачу, навикнутом да „хвата“ ликове, није баш лако да се суздржи, одрекне, да заборави стварна лица безбројних особа које је потретисао, и да слика лик који није лице, већ молитва, лик на коме Дух Свети, како каже Леонид Успенски у „Теологији иконе“, спаљује страсти и освећује лице које би, у супротном, садржавало одсеве страсти, путених снова, чежње, огорчености, ироније, пропадљивости.

Суочен са вероватноћом да ће, ако „спали страсти“, остати дужан својој омиљеној тематизацији женског акта, Ивановић је допустио извесне промене природног сликарског језика у иконописачки симболички, па његове представе жене, ма колико вукле ка еротском, имају молитвене позе и изразе. Али, прихватио је да остане дужан и другој страни, па његово иконописање „памти“ да се врхунски цртач „одрекао“ вештине и цртачког мајсторства. Упркос сведености ликова на архетипски образац бесполне љубави и смиреноумља, његова икона на видљив начин открива вештину иконописца, открива да се иконописац суздржао, да је победио „таштину вештине“.