НЕНАДМАШНИ ХРОНИЧАР ЕПОХЕ: Иво Андрић – писац, нобеловац, дипломата…

Српски књижевник и нобеловац Иво Андрић /1892-1975/, члан Српске академије наука и уметности, бриљантан стилиста и приповједач, рођен је на данашњи дан 1892. године.

Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, у којем је докторирао историју 1892. године са тезом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“.

У Првом свјетском рату хапшен је и интерниран због припадности покрету „Млада Босна“, а између два свјетска рата био амбасадор Краљевине Југославије у Берлину.

У младости је писао пјесме које су објављене у збиркама: „Екс понто“, „Немири“ и „Лирика“. Приповједач снажне имагинације и изузетан познавалац Босне, одликовао се ванредном чистотом језика и брушеним стилом, префињеним психолошким анализама, дубоким понирањем у проблеме егзистенције и умијећем да магијом ријечи дочара људску и друштвену панораму минулих вијекова.

Користећи народна предања, легенде, историјску фактографију, богатство маште и осјећања свијета подигао је монументалну књижевну грађевину.

Андрићеви романи су: „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“, „Госпођица“, „Проклета авлија“ и „Омер-паша Латас“ /недовршен/. Написао је збирке приповједака: „Немирна година“, „Жеђ“, „Јелена, жена које нема“, „Знакови“, „Деца“ и „Кућа на осами“, те путописе и скице „Стазе, лица, предели“. Позната је и његова медитативна проза: „Знакови поред пута“, „Есеји, критике, чланци “ и „Свеске“.

Андрић припада књижевним класицима 20. вијека као изузетан стилиста и хроничар судбина људи на овим просторима.

Иво Андрић се за живота недвосмислено изјашњавао као Србин.

Приликом изучавања грађе из Андрићевог живота и стваралаштва за докторску дисертацију, пронађена су два важна документа који свједоче о његовом националном опредјељењу – Андрићева лична карта и војна књижица.

У личној карти издатој 15. јуна 1951. године у Београду, у рубрику „народност“ књижевни великан је уписао – „српска“.

Мјесец дана касније, 19. јула, у војној књижици за „народност“ унио је – „Србин“.

И прије тога, у неким документима Андрић је својом руком на мјесто за националност написао „српска“.

Такав потпис се налази и у вјенчаном листу из септембра 1958. године, када се у општини Стари град вјенчао са Милицом Бабић, сликарком и позоришном костимографкињом, која је била његова дугогодишња љубав.

Иво Андрић, један од највећих европских писаца 20. вијека, умро је 1975. године у Београду. /крај/нт