Немерни, а не случајни, Србин или „Константин: Kњига о Винаверу“ Бранислава Станковића

Застаћемо у Грачаници, цркви која се налази на ивици Косова поља, али не верујем да ћете је разумети, јер је она за нас Србе нешто посебно, а ви странци то никако не можете схватити. За вас је све то исувише тешко, ми смо прегруби и предубоки за вашу префињеност и плиткоћу. Зато су многе књиге написане о нама у иностранству увредљиво неистините.

Станислав Винавер Ребеки Вест

Ја сам из Шапца, рекао је Константин, и ја сам почела да слушам јер све његове најбоље приче почињу тим речима. У Шапцу смо сви ми били прави људи. Није било много људи који су говорили на исти начин и изгледали исто, као што је случај у Паризу, Лондону или Берлину. Сви смо ми били различити појединци.

Станислав Винавер, опет Ребеки Вест

Пише: Владимир Димитријевић

БРАНИСЛАВ О СТАНИСЛАВУ

Бранислав Станковић, трудољубиви историчар и одликовани заточник  музеологије из Шапца, својим радом дао је доказ да су наше локалне историје холограмске, и да се у сваком нашем завичају, као у капи воде, одражава историја Српства као целине. Станковић је, пишући о страдањима Шапца у Првом и Другом светском рату, од аустроугарских злочинаца до комуниста, настојао да покаже колико је наша стварност основана на светлој крви оних који су, носећи Србију на плећима, стављали главу у темељ будућности. И Станковић је увек сведочио да је култура памћење, и да је, како рече Миодраг Павловић, једина нада да се победи у рату који сећање брише научена пјесан предака. Крећући се и у ширину, дошао је, са Александром Нинковић Ташић и до повести о пријатељству два незаобилазна стуба нашег националног храма – Владике Николаја и Михаила Пупина ( „Звонари слободе“ ), а Хрвате подсетио да братоубиство не може бити „тисућљетна култура“ ( „Хрватима с љубављу“ ). У својој новој књизи „Константин/ Књига о Винаверу – Српство као судбина“, направио је синтезу завичајног и свесрпског, шабачког и универзалног, тамошњег и овдашњег, нашег само ако је и свечовечанско.

У уводу књиге, Станковић пише о Србима који нису имали српске крви. Ту су Вајферт и Сондермајери, Станислав Краков и Ђорђе Себастијан Рош, Рибникари и Толингер. У Србију су долазили као у земљу слободе и демократије, у којој нема места за кнут и ломачу.

Па онда Станковић прелази на Шабац, Винаверов град, и води нас у онај Рабаџијски шор, у који се, из Пољске, његов отац, први српски рендгенолог, доселио, са својом супругом Ружом, пијанисткињом, и где је Станиславу умрла сестрица Мјећа, што јој је своју прву књигу песама даривао као надгробно знамење.

Па нам Станковић слика херојство Станислављевих родитеља и његово у ослободилачким ратовима 1912-1918.  Ту нас, да не задремамо у фактографији, Бане Станковић подсећа на историју комитске борбе за Стару Србију, на Лазара Кујунџића, учитеља – комиту из Велике Хоче, и на чињеницу да је Винавер, ученик Поенкареа и Бергсона и Ванде Ландовски, у исти мах и један од 1300 каплара, био човек у коме струји комитска крв изнад сваке крви, јер је жртвена.

Па нам ево и Страхиње Бана, Нушићевог сина, који је био друг Винаверов, и који је, пред смрт у близини Дунава, својој вереници написао:“Једна баба, која важи у целој околини као необично видовита, прорекла је пре неки дан да ће кроз кратко време бити у близини Градишта једна од најстрашнијих битака на нашем фронту и да ћемо у тој борби победити ми Срби. Ако буде било суђено да ја паднем у тој прореченој битци, нека ти не буде жао.  Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, тебе.“
Па албанска Голгота, коју пролази са свима осталима, па писање у крфском „Забавнику“, где, у стиховима, подиже споменик Немањи.

НА ПУТУ СА ВИНАВЕРОМ

Видимо, вођени поузданим Станковићем, Винавера и у Русији, под крвавим сенкама бољшевика, о чему ће писати у својој књизи „Руске поворке“. Синовац једног од вођа кадета у Фебруарској револуцији, био је у Русији, по задатку своје отаџбине, баш кад се револуција одвијала. Иако је био против бољшевичког терора, он није волео ни покрет белих, сматрајући их реакционарима који би да, без икакве рефлексије, успоставе стари поредак.

Ипак, у књизи „Руске поворке“ Винавер је јасан, јер је, као и његови Срби, слободар:“Ја бољшевике мрзим из све душе што су увели монопол на слободу, на идеале, на социјализам, на бунт – и створили своје крваво и фантастично царство на најстрашнијој, најужаснијој лажи: да је бунт, да је револт, да је пролетерска диктатура, да је баш социјализам – она карикатура, онај њихов крвави ужас, који данас истребљује стотине хиљада људи.“

И додавао је, иако је био за демократску револуцију из фебруара 1917:„Сва је Совјетска Русија данас једно ужасно острво Лењина, Троцкога, Горкога, Петерса, Лациса, Дјержинскога. Под њиховим страшним тестерама и ножевима ствара се, насилно, крваво, дивљачки свирепо, неки нов, будући човек. Но, зверови су почели да се буне, и ускоро ће можда фана¬тични и учени вршилац крвавих опита да буде дивљачки премлаћен од стране сопствених зверова.“

Колико год се бољшевици трудили да препороде Русију, оно што је крвљу почело, не може добро оконачти: „Ја морам само да нагласим, да сви ти напори, ма колико били велики, и сјајни, и дивни, не могу дати ни десети део онога што би пружао обичан живот, када би био могућ у слободним условима, када су људи сити, када се може набавити, без икаквих напора, хартија и писаљка, када се могу ку¬пити жице за виолину, када се може лако и просто доћи до нота, књига и уџбеника. Свега тога код бољшевика нема…“
Као истински српски родољуб, Винавер ће касније уочити последице револуције у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Тада  тврди да су многи Хрвати постајали бољшевици да би могли да мрзе Србе које је Коминтерна прогласила хегемоним народом.

ПОВРАТАК У ДОВРАТАК

Па повратак у отаџбину, заноси и пркоси авангарде, библиотека „Албатрос“ и учење о ритму и космосу у врењу, и пародије и пантологије, и подсмеси и осмеси, и новинарство, бунтовно против неправедног поретка који је настао у новој држави, и сусрети са великанима, попут Рабиндраната Тагоре, и дипломатија, и књиге, књиге, браћо, али и звона и прапорци, и труд да се објаве сва важна дела наше књижевности, а нарочито чудесни Момчило Настасијевић, кога неуморни пантологичар проглашава свецем српског језика.

И велика химна свом поколењу, дечацима из 1300 каплара, који су својом крвљу отворили прозоре на палати наше историје, нове, високе, прозоре, при самом кубету, и кроз које је у нас ушла светлост невечерња, да свагда траје. Саставио је Винавер књигу о њима, и написао збирку чудесних песама, „Ратни другови“, да их овековечи.

Па Други светски рат, и логор у Немачкој, где је српски официр Винавер пркосио Хитлеру.

Па повратак у Титославију, у којој је стално на удару идеолошких комесара, што му замерају непокорност и штрчање, оно величанствено, шабачко и париско и свечовечанско штрчање против комунистичког једноумља и глувила. И химна Лази Костићу, ономе што је препевао космичке буре и сунцима засуо студени васељенске.

Рад до смрти, смрт од рада – и непредах до непредаха.

НА САХРАНИ СРБИНА, ГРАЂАНИНА СВЕТА

Милан Јовановић Стоимировић, учено закерало моћног стила, штошта замера Винаверу: те био је аљкав, те био је алав, те био је неодмерен, и траћио је, улудо, таленат на трице и кучине. Али, кад му је дошао на сахрану, све је схватио:“Када сам отишао на његов погреб, нисам знао по коме ће ритуалу он бити сахрањен: Као Јеврејин, као атеиста, као протестант или као religionslos. Изненадио сам се кад сам видео крстачу, три православна попа и наше српско опело. Али ме је још више изненадило (и гануло!) кад сам чуо да је он славио Ђурђевдан, да је код куће био у свему Србин и да је децу подигао у томе култу. Сузе су ми пошле на очи кад сам видео да га у цркву уноси и један од његових синова, онако како то чине и синови сељака у Шумадији. Али, најзад, то све није ни мало чудно, јер је већ Аврам Винавер, отац му, пригрлио Србију као отаџбину. Сам Ст. Винавер није никад имао друге отаџбине до Србије. Ако је он понекад исмевао по нешто наше и изазивао замерку да то чини као „неосетљиви Јеврејин”, то му је замерано на памет. Он се толико саживео с нама и био толико наш, да нема никаквог спора о томе да је био Србин од главе до пете. И то шабачки Србин, са свима манама Мачванина и Шапчанина са Камичка! Да није било тако, да се он осећао као Јеврејин и као космополит, то јест као „интернационална природа”, он би могао десет пута од 1930. да напусти Југославију и да живи од свога пера у Паризу, у Швајцарској или у Америци, где би својим даром и својим пером могао можда и боље да храни себе и своју породицу, него у нашој средини. Да је он био Јеврејин по менталитету, он би свакако би и шпекулант, правио би каријеру, имао кућу, женио се богато (и то Јеврејком), па би имао и пара и другачијих веза у животу, него што их је имао на нашој калдрми, живећи као боем.

Они који су мрзели Винавера обично нису узимали у процену те његове особине и те околности. Они су их превиђали или заборављали, па су заборављали и то да је Винавер као војник часно испунио своју дужност према отаџбини и да је као новинар за ових последњих тридесет и пет година исто тако часно држао музичку и позоришну рубрику, као што је био и један од најспособнијих наших културних хроничара. Многу су дали мање од њега, а више од њега узели, управо више добили од средине и друштва у којима су делали. А он нам је дао и два сина, који су добра деца и који настављају да носе једно познато и чувено име!…“

Тако, баш тако: Винавер постаде једно познато и чувено име!

ОПЕТ ТАЈ ШАБАЦ

Винавер је, да опет и опет нагласимо и то, био Шапчанин. А то је дух, начин мишљења, живот живи. Говорио је сам песник:“То је најсвеснији крај, они говоре најлепшим српским језиком, они мисле најконцизнијим српским изразом, они умеју најраздраганије да се радују, а најдуховитије се смеју. И њихова песма била је некада ненадмашна. Данас је мало посрнула, као и њихове извозничке куће. Истина, ми проведосмо целу ноћ са Цицварићима, који су нам певали старе шабачке песме, баладе које иду искључиво уз вино и пијанство и које не може да разуме трезна глава.“

И у предавању „Шабац и његова традиција“ поменуо је: „Ја сам много путовао, ја сам много гледао и ја сам не једног него свакога човека волео. Волео сам га као поприште безбројних нерешених сукоба и безбројних усхита, који надмашују свакога појединца: у човеку осећао сам нешто веће, што га кад кад надмашава, кад кад смањује, кад кад повећава до звезда. Ја сам  се у људима много разочаравао. Све је то необично болно. Али верујте и све је то слатко. Компликације живота, неразумевање и разумевање, стварају од живота непрекидну музику, која нам не да да одбацимо живот као нешто прекратко, крње и глухо. Ми сви, Шапчани, волимо живот и волимо човека. Можда многи Шапчани воле живот, што даје могућности, толике могућности среће, задовољства и друштвености. Воле га као велико обећање. Ја сам га волео и када би ме разочарао.“

Дух Шапца је дух борбе, непредаха, непристајња, јунаштва и страдалништва, али и чапкунства, задевања, чивијаштва. Зато је Винавер, по повратку из рата, док је из Русије ишао преко Цариграда, док је воз стајао у Софији,  са својим војницима  изашао, отишао до цркве Свете Недеље и одао почасти, војничке и витешке, свом и нашем претку, краљу Милутину. Док су се Бугари освестили, Винавер је већ, у возу са саборцима, био у Нишу.

ЧИВИЈАШ КОД ГЕБЕЛСА

Тај и такав, Србин и Јеврејин из Шапца, умео је и да кине у прави час, баш у Берлину, под брк фиреру, о чему је наш славни новинар, Предраг Милојевић, оставио трага:„Код Гебелса су често одржаване конференције за штампу увек праћене богатим послужењем. На једној таквој конференцији нашао сам се заједно са Винавером који је такође био позван у својству дописника `Времена`, а антисемитизам је у почетку још био у обландама због лошег утиска који је правио на странце. Стајали смо тако у полукругу пред Гебелсом док нам је он крупним речима објашњавао ватрену мирољубивост Хитлера коју је `фирер` баш тада формулисао у најновијим предлозима западним силама за успостављање `трајног мира` у Европи. Тада се усред Гебелсове речи Винавер наједном заценио и два-три пута громогласно кинуо. Онда је лежерно извукао марамицу из џепа и раширио је, завукао у њу свој замашни нос и ушмркивао се што је гласније могао. За тренутак је настало мало комешање а неки су се подругљиво смешкали… Позиве за конференције и пријеме код Гебелса више није добијао. Колегијалности ради уложио сам протест код Лудвига Волфа, шефа одељења стране штампе које се тада још налазило у Министарству спољних послова. Волф, отмен и конзервативан Немац, није био нациста. Он је добро познавао Винавера и мени је рекао у поверењу: `Кажу да нервира министра. Боље да не иде на те састанке`, и резигнирано је одмахнуо руком.“
Винавер је кинуо, Гебелса је, у ништавило ка коме је призивао Европу, однео вихор историје.

ОД ДЕСЕТЕРЦА КА ВИЗАНТИЈИ

Неки су, некад, мислили да је Винавер пуко спадало, које се шегачи и са нашом освештаном, пре свега десетерачком, традицијом. Али није било тако – Винавер је знао све мере нашег десетерца, и све његове узмахе и подвиге, само је знао да се десетерачки даље не може. Патријархат у Срба, и то је знао Винавер, био је веома снажно уткан у нас, као својеврсни систем вредности привредних, друштвених, моралних, па и естетских. Индивидуалност човекова у таквом ткању била је потиснута, а покојни су управљали живима кроз обичајност. У тмурно доба, када је народ могао опстати само одан заједничким циљевима, патријархална обичајност имала је вредност Мојсијевих плоча. Народне песме, Његош и Марко Миљанов били су врхунци достигнутог у традиционалној култури. Али већ у доба Филипа Вишњића, када десетерац достигне свој зенит, „десетерачка” култура, под утицајем европских струјања и доситејевског рационализма, почиње да уступа место нечем новом и другачијем. И мора се и даље и дубље. Треба пловити ка Византији, како би рекао Виљем Батлер Јејтс.

И Винавер је сведочио:“Ми смо тада осетили да је потребно ухватити везу са Византијом. Ја сам држао да је Византија потребна да бисмо осетили кроз њу и њоме стари српски начин и да бисмо обновили традицију језика коју је претргао Вук. Мислио сам да Византија као израђенија, може да послужи и као мерило за наша одступања од ње – јер сама прошлост изгледала ми је сама по себи лишена тачнога мерила пошто није дошла до једнога свога одређенога стила. Зато ми је изгледало да ће се не само византијски утицај, него и оно где Византија није могла да утиче, осетити баш у упоређењу са Византијом, док без тога упоређења ми не бисмо знали шта је изворно, а шта је случајно. Данас имам истинску љубав за Византију, али мање верујем у њену пресудну улогу.“

Виловита Византија, Винаверова Византија остала је у наслеђе великим српским песницима и мудрацима да је, у другој половини 20. века, уздигну у нашу трајну баштину. И они су то радили, од Миодрага Павловића до Ивана В. Лалића, и сада је, у песми и мишљењу, заувек, са нама. А Винавер је започео. Да се не заборави.

КОМУНИСТИ ПРОТИВ ВИНАВЕРА

Пре рата, кад је комунизам надирао у таласима, Винавер се противставио дводимензионалној идеологији која је потирала сваку вишесмисленост културе. Био је и против стаљиниста, доследних следбеника социјалистичког реализма, али и против „великих комбинатора“, попут Марка Ристића, који је настојао да комбинује марксизам и фројдизам, у име џепарошких привиђења „светлије будућности“ и квазиониричне утопије. Био је против њихове лажне катихезе у име праве слободе мишљења, али и у име сећања на своје ратне другове, које су Титови измећари међу Србима погрдно звали „солунаши“.

Зато му агитпроповска интелигенција није праштала – нарочито су напали његову књигу „Ратни другови“, која се појавила баш уочи Другог светског рата, када су стаљинисти трубили у трубе лажног пацифизма.

Богдан Пешић, млади комуниста, 1940. писао је о Винаверовој збирци, баш у доба када је постојао пакт Рибентроп – Молотов, и када су србијански комунисти тврдили да рат хоће Енглеска и Француска, а да је Стаљин, у снеци пакта, миротворац:“У овим ратним данима – кад рат није него рат за рат – […] појављују се књижевно–културно–политички утопљеници (који су то увек били) и вампирски лутају опасни још по малу децу јер их се матори већ одавно не плаше. Плови по нашим српским, ’увек српским’, рекама трошна, свеже обојадисана (црвено, плаво, бело), окићена и наоружана старим ’дебанжовцима’ дереглија ’Српски Глас’ поносна као разарач и сумануто бије у звоно (још са ’Делиграда’) и зове све, ама баш све, велике Србе да се спасу (од чега? од кога?) на њену палубу. Пружају утопљеници руке, хватају се и овог пута за сламку и само за сламку. Пуна је већ палуба утопљеника и Дереглија креће даље и сабласно звони а из мрачне воде утопљенички грца повампирени Станислав Винавер и држи у рукама билету Ратни другови…“

Тако је Винавер проглашен за вампира!

У СПОМЕН НА РАТНЕ ДРУГОВЕ

У разговору са потписником ових редова, професор др Надежда Винавер, супруга Констатинова и снаха Станислављева, о свекровом родољубљу рекла је:“Родољубиви заноси и пркоси Винаверови суштински су повезани и с његовим учешћем у балканским ратовима и Првом светском рату које је потресно преточио у песме збирке Ратни другови. Зашто су га пре рата наши левичари нападали због поменуте књиге? Критика (левичарска, како бисте ви казали) несамилосно је пропратила појаву ове књиге, подло напала подсећања на изгинуле ратнике у Првом светском рату, а песника (који нуди своју „вампирску билету“) прогласила за јавну опасност, а он је, како ће написати у књизи Скопски ђачки батаљон, носио удивљење, поштовање и љубав за своје другове, и током више од двадесет година није престао да жели да остави поетски помен о њима.

Драгоцену књигу о Скопском ђачком батаљону Винавер ће уредити заједно са Страхињом Дамњановићем: она садржи историју тог батаљона, записе учесника, многа сећања, велики поменик (појединачни текстови о погинулим друговима, реконструисане биографије њих сто двадесет) и известан број потресних последњих писама бораца родитељима, браћи и сестрама при поласку на фронт (где су сви изгинули). Штампање књиге о ђачком батаљону је завршено уочи немачког априлског бомбардовања Београда 1941. и пошто је зграда штампарије погођена бомбом, сматрало се да је цео тираж страдао. А заправо је реч о срећној случајности: један носач са колицима примио је више књига да их следећих дана однесе на дате адресе, па су ти примерци сачувани. Идентично издање је поновљено 1969. године (Београд, издање Удружења 1300 каплара).“

Немачке бомбе пале су на књиге оних који су страдали у борби против пангерманства. Али, како рече Михаил Булгаков, „рукописи не горе!“

ШТА ЈЕ СМЕТАЛО КОМУНИСТИМА?

Винавер је устао у одбрану својих покојних другова у часу када је општи заборав насрнуо на њихову светлу успомену. Чим се књига појавила, комунисти међу Србима су је дочекали на нож. Нимало случајно, тврдила је Надежда Винавер:“Када се пред Други светски рат поверовало да је много успомена избачено из реалног сећања људи, године 1939. појављује се Винаверова књига сећања и захвалности ратним друговима. Један Србин кроатокумуниста, громогласник, године 1940. „насрнуо је на Винавера и његове недужне стихове, из свих Коминтерниних антисрпских топова који у Србији нису ућуткани ни дан-данас“ написао је познати српски песник, а ситуација у којој ће се наћи Винаверово дело 65 година после његове смрти то потврђује.
Критичар громогласник је у листу Млада култура с почетка 1940. објавио критику сасвим негативну по песничко дело о палим војницима, опасну по аутора, али та критика је нешто много више и горе јер показује колико страшну, толико и тужну чињеницу: она је звоно за узбуну Србији, она је као урлајући вапај брода у опасности. Видело се тада да у Србији нема ни моралног ни законског оквира који би спречио да неки критичар у исто појмовно поље доведе сећање на младе ратнике изгинуле у одбрани сопствене земље и вампире (вукодлаке, речено српски), да нападне „повампиреног песника“ који лута, а те ратнике, своје другове, враћа из заборава усудивши се и у песме да их стави. Отуд критика без трунке пијетета, отуд повреда обичаја у српском народу да се пред смрћу застане и мртвом зажели покој.

Немилосрдна режимска школа успела је, почев од 1944, да код многих Срба развије осећање кривице зато што су Срби и они ће, оптерећени грехом свог порекла, а понеки и постиђени родољубљем и храброшћу својих очева и дедова у српским (и европским) ослободилачким ратовима, пристајати да буду народ без народности и вере, без историје, без поноса. Зато се данас враћа могућност кроатокомунистичких процена српских жртава у Другом светском рату.“

Комунисти су увек били ревизионисти – не историје своје утопије, него историје српског народа, са свим њеним узношењима и пробојима ка надсветовној светлости.

ПРОТИВ ИДЕОЛОГИЗАЦИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Винавер, каже Надежда, никад није падао у баналност идеологизације књижевности. Увек је био одан уметности као истини ка којој се стреми искреношћу свог бића. Тако је било и са „Ратним друговима“:“Винавер није морао да се бори против фикције: он се увек држао својих разлога у књижевном изражавању. Настала као спомен на ову херојску и трагичну епопеју, Винаверова књига није историја већ је књижевни текст, недвосмислен, чист као чиста суза. Иако изграђено и на филозофском искуству пишчевом и на искуству народа, скромног, навикнутог на трпљење, ово дело се може разумети само као књижевност – мимеза смрти у трену историјског бездана. Винавер није мешао политику с књижевном инспирацијом, а идеја буквалног преслика догађаја у књижевном делу и очекивања да оно служи као дословно сведочанство из кога ће се извлачити закључци широког спектра било му је страно – многе своје странице он ће посветити управо одбрани књижевности. Ни на једном месту он није тражио закономерности и зато се све опеване личности издижу изнад условљености догађања. Они умиру сами, са својим бићем.

Дирљиве и строге, пуне народне мудрости и узвишене филозофске речитости, тихе сете и храбре оданости, ове песме остају увек српско искуство.“
Српско песничко искуство. Јер, како рече Хелдерлин, оно што остаје утемељују песници.

ВОДИЧ ВИНАВЕР

Огромна је улога Станислава Винавера у начину на који је Ребека Вест схватила Југославију и место Срба у њој. Од тога је настала књига „Црно јагње и сиви соко“, једно од набољих сведочења неког странца о нама. Надежда Винавер каже:“И тако је пред други долазак Ребеке Вест у Југославију 1936. године, Винавер њој написао врло дугачко писмо у коме ју је детаљно обавестио шта ће јој све показати у Југославији. Задивљује његово познавање историје и обичаја свих крајева земље. Породица има копију тог писма, а оригинал се налази у Конгресној библиотеци у Вашингтону у изложбеном одељку посвећеном Ребеки Вест. О томе ми је говорио Слободан Јовановић, преводилац, некадашњи вишегодишњи уредник часописа Мостови. Винавер је снажно деловао на Ребеку Вест: штиво њене књиге је исцрпно, свеобухватно, с детаљима живота из свих крајева земље. Ту налазимо анализу широких историјских оквира, перспективу народа на којима су различите културе и вере оставиле трагове. Многи детаљи у књизи, стални наводи Константинових речи показују, ипак, да је Вестова стално подстрекавана да на одређен начин ствари доводи у везу, да за своје закључке тражи убедљиве доказе, да проналази корелације у целом словенском свету, у култовима о чијем пореклу би њој било тешко да донесе суд. Из тог великог интересовања и великог наука о свету, различитог од сопственог, поникло је пријатељство Ребеке Вест према Србима.

Због тога не треба да се питамо како је једна тврда Енглескиња постала и остала просрпски оријентисана. Да подсетимо да је одмах по завршетку Другог светског рата Ребека Вест у британској штампи жестоко нападала Черчила због његовог решавања српске политичке ситуације; Черчил је тад наметнуо забрану објављивања књига Ребеке Вест у двогодишњем периоду.

Винавер је на примерима учио Вестову нашем разумевању и својим опредељењем определио и Вестову. Можда је стога пре пролога својој књизи она навела реченицу из књиге Жана Коктоа Витезови округлог стола: „Тражим праву срећу, праву љубав, праву земљу у којој се сунце смењује с месецом, у којој су годишња доба правилно распоређена, где право дрвеће доноси праве плодове, где праве рибе настањују праве реке, а праве птице небо, где се испод правог снега помаља право цвеће, где је свака судбина права, права, истинска. Доста ми је ове туробне светлости, ових неплодних поља, без дана, без ноћи, где преживљавају дивље незасите звери, где закони природе не важе више.““
Тако каже Надежда Винавер.

ПОВЛАШЋЕНИ ПРОСТОРИ СТАШЕ СРБИНА

Повлашћени простор у Ребекином путопису је, пре свега, Македонија, где среће све о чему је сањала као о бекству из свог западног лавиринта: од мушкараца спремних да погину у четовању, преко жена које, по нагону, везу византијски вез, до човека магијске моћи – епископа Николаја Велимировића, који столује у Охриду.

Македонија је, за Ребеку Вест, живи живот, оно што је Запад трајно изгубио. Ана Селић истиче:“Она је место где је очувано првобитно, прекрасно стање света који је у складу са сопственом природом и природом око себе, које је очувало знање о претходном времену, коме је јасно како настаје живот, у чему се састоји љубав и каква је цена херојства. На том месту где су се људи смејали смрти у лице – “сваком метку, осим оном који прође кроз срце“ – где су се жене радовале Ускрсу као празнику сталне победе живота, “живог над распетим Христом“, где је очувана она драгоцена, права традиција Европе на свом врхунцу, заробљена, “као мува у ћилибару“, турском окупацијом, лежи једина нада за људски род. Уметност Македоније, њених жена које, како се лате игле, инстинктивно везу византијски, персијски бод славећи величанственост и лепоту онако како њихова црква слави Бога, стварно је благо истинитог живљења. Њен живот је прожет и болом и радошћу – баш како тврди Вилијам Блејк, омиљени песник и сликар Ребеке Вест – радошћу тим већом што је још један дан прошао у миру, и уз пуно знање да је тек драгоцени предах.“

Живот у непредаху – то је славио Винавер.

КОНСТАНТИНОВЕ КОНСТАНТЕ

Одушевљење Ребеке Вест Македонијом потицало је, опет, од Винавера, који је, јер је књига изашла у доба рата, кад је Станислав био у ропству, назван Константин. У својој књизи „Скопски ђачки батаљон”, он је описивао сопствени занос нашим народом у Старој  и његовом песмом:„Волим Стару Србију. Волим Македонију. Волим Шар-планину… Волим кисело млеко. Лепша ми је Шар-планина него Цермат. Волим мост на Вардару. Жалим што у Србији немамо сто Вардара, и сто мостова преко Вардара. Волим овдашњу ношњу. Ћуте, некако испијени, у себе окренути. Али је песма божанствена. Па нека ћуте још више, нека се не троше и не раскивају у празне речи да би песма била још дубља. Том песмом Вардар тече. Све до мора. Свака песма овде улива се у бездан. Наше реке, богзна да ли и стижу у море? Сава! Ах, не! Страшно их волим кад се насмеше! – То је за њих велики напор./…/Певале су наше служавке по цео дан, и занатлије, и ништа није ишло без песме, чак се ни малтер није лепио. Али та песма није свечана, она је помоћ при раду, она је и гласно мишљење кад се бојимо да ћутимо. Овде је песма нешто више, чудесније. Код нас је свакидашња. Да не истрошимо, да не потрошимо ову песму, једнако се њоме поносећи и китећи? За тиху и отегнуту песму наших сељака, без икакве горчине, без осећаја за време, без поенте, можда треба сести на воловска кола, на дугачку греду, и тако путовати седам година, и не свршити песму гласно, него је у себи нечујно наставити.“

Тој песми заветан, Винавер је дошао до нас. Књига Шапчанина о Шапчанину, Бранислава о Станиславу, прави је допринос матерњој мелодији, каквом ју је знао и звао Момчило Настасијевић. Јер, ако човек не зна одакле је, вели песник „Седам лирских кругова“, и почне да путује по свету, на чију мелодију задрхти, те је мајке син.
Читајмо књигу о, како би рекао Зоран Ћирјаковић, намерном, а не случајном, Србину, читајмо књигу о Станиславу Винаверу. И србујмо, али паметно, али мудро, али светосавски, али свечовечански, али винаверовски, онако како би наш Сташа волео, да бисмо, као и он, на крају који је почетак, могли да запевамо:

Изгурасмо, издурасмо,
Изргцасмо, испливасмо,
Испетљасмо, искичмасмо,
Где год цара старa знасмо,
Сваком образ осветласмо. –
Све од себе собом дасмо
Ограшјима облистасмо:
Одагнасмо, огрејасмо,
Као сунце просијасмо:
Одолесмо, отрајасмо.

Остале колумне Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.

Извор: Правда