НЕБОЈША ЉУБИШИЋ, ГЛУМАЦ: У односу на ове данас, некадашња Ибарска магистрала ми изгледа као Миланска скала

У данашњој Србији уметношћу се сматра само оно што је довољно комерцијално. Поред уметника који живе за црвене тепихе и награде, постоје уметници који живе за уметност. Таквих данас није остало много, а ако неки и постоји, онда обично није довољно медијски експониран.

Сви мисле да је живот глумца лак и да се брзо стиже до славе због које многи и улазе у тај свет. Међутим, животи глумаца су веома тешки, као и услови рада, а слава, бар за оне праве, али медијски непропраћене, увек остаје негде горе недостижна, али на сву срећу и небитна.

Један од таквих уметника, слободно могу рећи, великог калибра, а којег имам срећу назвати својим пријатељем јесте и глумац Небојша Љубишић. У питању је глумац, музичар, а у последње време видим и песник. У прилог томе какав је глумац у питању говори и чињеница да њега редитељи терају са проба тврдећи да он ту нема шта да тражи јер им је већ код прве сцене јасно да ће он своју улогу одиграти беспрекорно.

Љубо, кад сам већ рекао да си човек од уметности, интересује ме шта је за тебе уметност?

– Радије бих говорио о уметницима него о уметности јер се, у последње време, та реч много злоупотребљава. Као друштво смо склони да све што не разумемо прогласимо за исту. Још ако то подржи неки од тзв. културних фарисеја, онда немамо дилему. Правац БИТЕФ(Х). Уметност није титула, чин у војсци или бенефицирани стаж. Невероватан је број школа, институција, удружења и чега све не које у свом наслову садрже реч „уметност“. Па ко може да те научи да будеш уметник? Све су ми дражи они који праве инсталације и перформансе, шта год то значило .

Када врхунски занатлија угради у своје дело само делић сопствене душе, он постаје уметник. И ако буде имао среће, моћи ће да каже да се у каријери једном или два пута са њом срео. Упознао сам сјајне уметнике који су ковачи, стоматолози, кувари …

Могу ли данашњи уметници да зараде за хлеб?

– У Србији уметник само за хлеб и може да заради. Најгоре од свега је то што пара има, али како рече Стефан Миленковић – лоше су распоређене.

Док сам студирао, пратио сам све твоје представе које су биле на репертоару, па као тадашњи студент лингивстике прво што сам запазио јесте твоја дикција и тај нестварни глас. Већ после друге или треће представе у којој сам те гледао, саопштили су да си ти први добитник награде „Бранивој Ђорђевић“ за лепоту говора. Оно што мене интересује јесте то да ли је сценски говор, као и српски језик, потпуно запостављен?

– Српском језику су највише кумовали електронски и писани медији. Наравно не сви, али начин на који су добијали фреквенције и дозволе за рад је фасцинантан. О садржају да и не говорим. У односу на ове данас, некадашња Ибарска магистрала ми изгледа као Миланска скала. Разни ријалитији и њихова популарност, у складу са тв лицима, потиснули су сву лепоту српског језика. Томе је допринело и одсуство или недовољно присуство цензуре. Цензуро, врати се, све ти је опроштено!

Сценски говор су чували бардови, којих је данас све мање и они су разумели његов значај. Сменом генерација нестала је и њихова мисија. Тако је на сцену, на велика врата, ушао говор улице. Тужно.

Деведесетих си играо у готово свим представама у Београду. Колико се тадашње позориште разликује од данашњег?

– Нису представе биле боље зато што су глумци и редитељи били бољи. Има и тога, али није то пресудно. Радили смо као тим, веслали смо у истом правцу, представа је била најважнија, а сви остали су били на другом месту. Данас се форсира индивидуалност пре свега, како оних на сцени тако и свих сарадника. Не бих да будем прегруб, али помало дилетантски.

Криминал, у нашем друштву, је процветао нестанком позорника са наших улица. Слично је и са позориштем. Некада смо имали контролне пробе на које су долазили пријатељи, али и недобронамерни. Након пробе се развијала жива и аргументована дискусија, а неретко неке представе нису ни доживеле премијеру. Тражили су се врхунски домети. Зашто данас нема контролних проба, питај паметније од мене. Вратите позорнике!!!

Да пређемо на филм. Како ти видиш будућност филма? Како ће он изгледати кроз десет година, а како за читав век ако планета до тада опстане?

– Будућност филма видим као самопослугу. Изгледаће као сурогат за живот. А много пре краја овог века планета ће одустати од нас .

Морам те питати и шта мислиш о Холивуду?

– Холивуд је као нова фабрика од ростфраја са најбољим инжењерима и технолозима који нам нуде сок са укусом јабуке, али ни трага од јабуке. Дражи ми је Боливуд. Они још увек верују.

Знам да си велики заљубљеник у рад Никите Михалкова. Шта сматраш његовим највећим делом и колики је његов допринос светској кинематографији?

– Као што многи паметни људи тврде да нам је једини спас у православљу, тако ми се чини да нам је Михалков звезда водиља. Да нам је више таквих трудбеника ова планета би нас поштедела. Његова најбоља дела тек чекамо, надам се не дуго.

Једна од улога које су обележиле твоју каријеру јесте и Коста из култног филма „Рингераја“. Колико је тешко играти у комедијама и да ли сматраш да је велика ствар некога данас насмејати као што си ти чинио играјући Косту?

– Комедија је најтежи жанр за игру, поготово на филму. Што се тиче Косте, имао сам среће да ми је редитељ веровао, пустио ме да радим и није ме гњавио. Нас, глумце, углавном бирају због њушке и ако нам не верују онда, као, режирају и по правилу то испадне срање. Што због несигурности, што због сујете. Не знаш шта је горе.

Поред глуме, бавиш се и музиком. Знам колико си добар у томе, али ми коначно, пред људима, откриј колико тачно инструмената свираш?

– Служим се са четири инструмента, плус гусле које сам најтеже савладао.

Пошто си био део оригиналне тројке кабареа „Путуј Европо“, интересује ме да ли би ти данас исто то поручио Европи, односно Европској унији?

– Европи бих поручио да нас остави на миру. Не треба нама да нас неко јебе, знамо ми то и сами.

Где ти мислиш да иде Србија, а где мислиш да би требало да иде?

–  Србија иде тамо где мора, а ја бих волео да иде у Атлантиду.

Знам да поштујеш људске врлине и праве вредности, али ме интересује да ли је у данашњем друштву остало ишта вредно поштовања?

– Што би рекао Којо у једном филму: „Лако ти је да будеш поштен кад је слаба конкуренција.“

Тагови: Небојша Љубишић