“НАШИ НАЈБОЉИ ПИСЦИ ОДАВНО СУ МРТВИ”: Капор је био и остао легенда

ПРЕ готово осам деценија рођен, провиђењем и мајчинском љубављу и жртвом сачуван у животу, пре равно седам година напустио нас је Момо Капор. Велики боем, “сентиментални класик”, сликар на платну и цртач безбројних скица на кафанским салветама, творац и промотер “прозе у фармеркама” а потом и оне “у маскирној униформи”, рођени Сарајлија а “најбеоградскији од свих писаца”.

Обожаван и омражен, Момо је био – легенда. И остаје то. Остаће, и памтиће се, док год је свих оних који га воле – небројених читача његових књига, старих и нових, а пре свега оних жена које живе своју љубав за Мому, и за његово дело. Уз кћери, Ану и Јелену, ту је пре свих његова Љиља, љубав његовог живота и оснивач Задужбине “Момчило Момо Капор” која данас, на седму годишњицу Момине смрти, бележи готово исто толико година рада.

– За нама је седам година рада Задужбине чија је мисија не да се Момо не заборави, већ да буде стално присутан у нашој јавности – открива Љиљана Капор, која неуморно подсећа на Момино дело оне старе, истовремено га изнова откривајући неким сасвим новим читаоцима, и “гледаоцима” његових радова. Пре само два месеца, захваљујући Задужбини најзад је и на српском језику изашао “Водич кроз српски менталитет”, на енглеском објављен пре више од деценије.

А традиционално, на Момин (80.) рођендан 8. априла, биће уручена награда са његовим именом – ове године за књижевност, која се “смењивала” са другом љубављу, сликарством, и током целог његовог живота.

– Дан раније, 7. априла, у Дому Војске биће отворена велика изложба Momo par lui meme, која ће обухватити ретроспективу целокупног Моминог дела, али и живота – од мноштва први пут приказаних породичних фотографија, које сведоче о његовом детињству, студентским, њујоршким, београдским данима, текстова и слика из најразличитијих периода, индекса и сведочанстава, до скица, платна и цртежа са академије, ретко излаганих дела са мотивима анђела и Мадона… – најављује Љиља.

Момо је, не слутећи да ће се једног дана и сликарима, али и писцима, додељивати награда која ће носити његово име, писао како “би требало укинути све награде за књижевност и награђивати сваке године само једног српског писца – оног који доживи сто година! Сви би се трудили да живе што дуже. Било би то опште такмичење у дугом живљењу на сто година, са животним препонама… Овако, писци нам углавном умиру или прерано или прекасно. Ниједан још није доживео сто година!”.

Није ни он сам, на жалост, успео у томе, али је био сјајан уметник и у живљењу. Говорио је да “откако зна за себе, увек је живео у најгорим временима. Никад у добрим”. До последњег трена, до последњег даха, давао је шмек том животу, који му је протицао “вртећи се непрестано у круг, баш као и трамвај `двојка`…”.

И о(п)стао је, тај Момин круг, у имену фестивала који је почео да се одржава после његове смрти, а остало је и спомен-обележје на његовој вољеној Ади Циганлији, надомак Саве у коју се заљубио на први поглед, како је увек писао.

Остаје и улица са Моминим именом, у његовом вољеном Београду, који је био још више његов баш због тога што му није био родни.

– Наши најбољи писци никада не присуствују свечаним књижевним скуповима. Наши најбољи писци, наиме, већ су одавно мртви. Најбољи и најупотребљивији књижевник за један режим увек је – мртав књижевник. Он више не смета никоме, ни властима, ни критичарима, ни сопственој породици. Ма колико га нападали за живота, када умре, писац истог часа постаје плен Одбора за сахрану… Кад зрело размислим, ситуација је таква да се уопште не исплати умрети – говорио је Момо Капор.

НИЈЕ “ЛАК”, А ПИСАО СА ЛАКОЋОМ

ПИСАЦ Милисав Савић, међу чијим су уредничким подухватима и “Најлепше приче Мома Капора”, рекао нам је:

– Док је за живота сматран лаким писцем, после Капорове смрти се и те како показује да тај “лаки” писац није нимало лак. Он је са великом лакоћом писао, између осталог и те кратке приче међу којима има оних истински мајсторских, и иако је писао пуно, у том мноштву могуће је наћи велики број правих бисера.

Тагови: Момо Капор