НАРОД БЕЗ ПАМЋЕЊА И ИСТОРИЈЕ ЋЕ НЕСТАТИ: Верујте ми да искрено мислим кад кажем да је српска литература једна од најзначајнијих на свету

РАДУЈЕМ се поновном доласку у Србију јер имам велике симпатије и поштовање према вашем народу. Боравећи у Србији уверио сам се колико су Срби отворен и гостопримљив народ.

Ми смо заиста јако блиски народи испреплетене историје. Високо ценим вашу културу и посебно књижевност. Зато сам се обрадовао кад сам сазнао да сам добио награду Института Иво Андрић у Вишеграду за мој роман „Бризбејн“. Управо то изненађење дало ми је допунску емоцију – рекао је у ексклузивном интервјуу за „Вечерње новости“ Јевгениј Германович Водолазкин, један од најцењенијих и најчитанијих живих руских писаца, чије књиге су преведене на 34 језика.

Велика награда Иво Андрић за најбољу књигу Водолазкину ће бити уручена 9. јануара у Андрићграду. Пре њега лауреати су били Захар Прилепин, Петер Хандке, Гузељ Јахина…

Имате многобројна међународна признања, почасни сте доктор Универзитета у Букурешту. У Србији сте раније добили награду у Новом Саду која носи назив великог српског писца Милована Видаковића…

– У априлу 2015. добио сам награду „Милован Видаковић“ на Фестивалу прозе у Новом Саду. Издавачка кућа „Агора“ из Зрењанина објавила је мој роман „Соловјов и Ларионов“ а пре тога ми је објављен роман „Лавр“. Нова награда ме такође обрадовала тим више што су је пре мене добили познати писци.

Оба та романа су била награђена у Русији као књиге године, па су читаоци у Србији могли да се упознају са садашњим најцењенијим делима руске литературе.

– Наравно да ми је драго што се моје књиге читају у Србији коју ценим и волим. Сада сам награђен за роман „Бризбејн“ који је штампао „Службени гласник“. Надам се да ће читаоцима бити занимљив.

Награда која ће вам бити уручена носи назив Иве Андрића, јединог нашег нобеловца. Јесте ли читали неку од његових књига?

– Читао сам његову најпознатију књигу „На Дрини ћуприја“.Сада је поново ишчитавам и дивим се његовој структури романа и магичном реализму. Радо ћу прочитати и друге његове књиге ако су преведене на руски.

Кога још знате од српских писаца?

– Код нас је највише превођен Милорад Павић и наравно да зато о њему највише зна руска читалачка публика. Читао сам и књиге Боре Ћосића и Горана Петровића које сам и упознао. За Петровића чије су књиге такође преведене на руски могу да кажем да је одличан и интересантан писац. На мене је оставио јако леп утисак и као човек. Он ми је био домаћин у Београду и показивао ми је вашу престоницу. Било би ми драго да поново сретнем тог отвореног, дивног и паметног човека.
Обзиљно се може говорити о било којем времену ако постоји дистанца

Читали сте дела познатих наших писаца. Како оцењујете српску литературу?

– Верујте ми да искрено мислим кад кажем да је српска литература једна од најзначајнијих на свету. Српски писци развијају нове трендове. Што се тиче српских издавача драго ми је што се код вас објави јако пуно не само домаћих него и страних књига. Љубитељи књижевности код вас заиста имају добар преглед шта се догађа у свету издаваштва и шта се чита у другим земљама. Све је то вредно пажње и поштовања поготово кад се зна да је садашња економска криза знатно отежала посао издавача.

Још једну врло вредну награду сте добили 2019. године која носи назив нобеловца Александра Солжењицина. Ту награду су вам доделили за наставак традиције руске литературе.

– Та ми је награда посебно драга. Уручила ми је Наталија Солженицина, супруга нашег великог писца. Она је предивна и препаметна жена.

Имате доста ретко презиме. Због тога су неки мислили да вам је то псеудоним. Који је корен вашег презимена?

– Моје презиме је украјинско и оно је заправо Водоласко. Оно нема никакве везе са професијом „водолази“ – у преводу на српски: рониоци. Презиме је настало од топонима. У Харковској губернији је било војно место Водолага. Намеравам да истражим своје порекло. Знам да ми је деда у Другом светском рату био тенкиста и погинуо је 1943. Један колега ми је пронашао да су моји преци живели у Ставропољу на југу Русије. Ја сам се родио у Кијеву где су ми живели родитељи, тамо сам завршио школу и факултет.

Завршили сте школу као одликаш са „црвеном дипломом“ а затим сте били добар студент. Како сте одлучили да одете на постдипломски у Лењинград на древну руску литературу.

– То је заслуга мог професора на факултету који ме је заинтересовао за древну руску литературу. У Кијеву сам у 22 години завршио руску филологију а затим сам отишао на постдипломске студије у Лењинград. На постдипломском сам упознао девојку са којом сам се касније оженио. Срећа ме је послужила јер сам се оженио са особом која ме одлично разуме и помаже ми у послу. Сурпуга Татјана је такође филолог. Имамо ћерку Наталију. Захваљујући супруги сада брже пишем своје књиге.Као Достојевски и ја сам почео да диктирам текст жени која пише и узгред коментарише и даје ми корисне савете.

Кад сте почели да диктирате и престали сами да пишете?

– У време короне, кад смо сви радили код куће. Моја породица је све време била на дачи где смо и радили. Тада сам и почео да диктирам а супруга је писала. Она је по образовању моја колегиница, њени савети су ми јако важни. Она зна да ми каже: „Не понављај се то си већ писао“. Њене сугестије и коментари су ми јако корисни.

Британски „Гардијан“ је сврстао ваш роман „Лавр“ у најбољих 10 књига светске литературе о Богу. Вас новинари називају писцем филозофом кога интересује тема вечности. Кад сте се заинтересовали за религију?

– Код мене се интерес за религију пробудио у детињству.Родитељи ми у то совјетско време нису били религиозни мада је у мајчиној породици, која је са севера Русије, било доста свештеника. Имао сам 14 година када сам себи открио шта је смрт.Деца обично мисле да се смрт односи само на старије а не и на њих. Нисам се бојао да умрем. О томе сам касније писао у свом роману. У 16 години сам се крстио и од тада идем у цркву, наравно православну. Ја сам из православне породице и из православне земље. Само Бог нам одређује родитеље и кад ће се ко родити.

Волите музику. Свирали сте у младости гитару. У слободно време волите да слушате Бетовена и Моцарта. Зашто сте престали да свирате гитару?

– Знао сам да свирам али никада нисам био неки велики музичар. Свирао сам на гитари док сам био млад. Уз гитару сам се удварао својој садашњој жени. Када сам се оженио гитара ми није била више потребна ….

Ваша последња књига „Чагин“ која је недавно објављена бави се занимљивом темом човековог памћења и заборава. У једном интервју сте казали да сте се пре писања романа консултовали чак и са неурофизиолозима…

– Ту књигу сам писао у време короне. Помагала ми је и супруга. До тада сам обично роман писао три до три и по године. „Чагина“ сам написао за две године јер сам га већ имао у глави.То је за мене био рекорд. Тачно је да сам се консултовао са неурофизиолозима кад сам се припремао да пишем књигу „Чагин“.Њихова објашњења су утицала на писање мог романа. Приче о памћењу и времену се понављају у свим мојим романима. Историја је сећање о прошлим временима. Без памћења и историје не постоји ни народ ни одређена личност. Народ и људи који изгубе памћење у будућности ништа добро не могу да очекују.

Шта је памћење? То је екстрат из преживљеног. Ако човек и народ не извлаче поуке из оног што су преживели то је јако лоше и опасно.

Ви не пишете и јавно не коментаришете време у којем живимо.Тврдите да ће о томе реалније оцене имати неки нови писци кроз одређено време. Можете ли то прокоментарисати?

– Као аутор сам удаљен од актуелности. Не зато што се бојим актуелности. Мислим да се обзиљно може говорити о било којем времену и догађању ако постоји дистанца. То што понекад говоре о времену које траје бива доста површно. За праве оцене је потребна временска дистанца. Можда постоје аутори који су способни да спознају и схвате све што се догађа у време у којем живимо. То је доста тешко јер ми много шта не знамо што се открије тек касније.