„Не желе сви људи да отворено причају о свом губитку. То је потпуно разумљиво. Не може свако на исти начин да се избори са болом, људи жале на различите начине. Ово говорим због тога што нису сви били вољни да учествују у филму. Некима је то било превише мучно. Сматрам да је веома важно да о оваквим темама разговарамо, па чак и када је то изузетно болно. Важно је да се овакве ствари не забораве, како нам се не би поновиле“, каже Чоловић.

Уколико саговорник осети да немате никакву скривену намеру, да не желите на било који начин да „искористите” нити њих као актере, нити да инструментализујете сам филм, онда они, напомиње Чоловић, природно, почињу да вам верују и реагују на питања:

„Тада су њихови одговори искрени и неспутани“.

Саво Стијеља, који је на Петровачкој цести изгубио оца и деду, каже да се никада није вратио тамо, ни после 28 година.

„Неко се одлучи да на место несреће оде врло брзо након што се она догодила, неко не оде никад. Избегава то место до краја живота. Из личног искуства (од трагедије која је задесила моју породицу прошло је десет година), знам само да те ране никада не зацеле. То је једноставно немогуће. Ти људи осећају бол свакодневно без обзира шта раде, они мисле на свој губитак без обзира да ли причају са вама или не“.

Снимање оваквих филмова носи бројне потешкоће:

„Најтеже је сигурно ношење туђег бола на плећима. Никада не можете довољно да се одмакнете од туђег бола. С друге стране, можда и не треба. Моји документарни филмови се углавном баве ‘тешким’ темама. Могуће је да је и наша стварност управо таква, препуна тежине, а управо је дужност документарца, нарочито уколико је ангажован, да се бави тим горућим темама. Не знам тачан разлог, али теме у последње време углавном мене бирају, не обрнуто. Када се отвори могућност да снимим нешто што сматрам важним, на известан начин сам и обавезан да то урадим. Зар то није и (помало заборављен) посао интелектуалца: да указује на проблеме и буде морална кичма друштва?“.

Тешко је, каже Чоловић, било гледати и користити архивски материјал:

„Нама је достављен снимак начињен одмах након несреће на Петровачкој цести (снимио га је Милорад Зорић који и говори у филму) и тих пет минута, драматуршки разврстани, комплетно су се нашли у нашем документарцу. Нису коришћени једино кадрови, осим једног, на којима се експлицитно виде жртве. Сматрао сам да то није добро за овакав филм, јер би овај филм сви требало да виде, а опет ту је и питање мере. Сматрам да експлицитно приказивање жртава никада није право средство и редитељско решење. Одлази у крајност. Добићете на шокантности, али то није задатак нашег филма. Уосталом, Бошко Ромић (полицајац са увиђаја) врло упечатљиво, горко и емотивно, говори о томе. Другачије и не може“.

На Ромића је, поред свега што се тамо дешавало, оставила велики утисак бака која је све време на приколици трактора плела.

„Ипак, није била у питању одважност. Бака није имала снаге да гледа у призор. Занимала се плетивом како би се некако изместила, како не би гледала и запамтила лудило које се око ње дешавало. То је заправо људски инстинкт самоодржања и пуког преживљавања“, каже редитељ.

Код оваквих тема нарочито је, истиче наш саговорник, захтевно и компликовано пронаћи меру:

„Има уметника коју патетику сматрају легитимним средством, чак се негде коришћење патоса сматра посебном вештином. Лично, мислим да патетика често банализује ствар, тако да је се чувам. То је у оваквим темама нарочито компликовано и захтевно, јер не постоји никаква емотивна или иронијска дистанца којом би ублажили исповести ових људи или причу померили са тог фокуса. Исповести су несумњиво тешке и болне, тако да све остаје искључиво на мери и укусу редитеља“.

Доктор Милован Керкез у архивском снимку из августа 1995. године, по пријему рањеника, изговара: „Ово свет треба да види“.

Чоловић примећује да нас свет види онако како нас види, и да је та слика обојена интересом и лицемерјем:

„Да ли смо се ми потрудили да нас свет види другачије? Да ли смо им приказали овакве ствари на прави начин, да ли смо се потрудили да разумеју нашу страну приче? Да ли смо слали најбоље да нас представљају? Да ли највештији од нас праве такве филмове, да ли најбољи причају о томе? Мислим да ми константно пропуштамо шансе да пошаљемо другачију поруку. Многи људи кажу да то не би утицало на суд света, да наш глас ништа не би променио, али то можемо да кажемо тек када све покушамо. Да ли смо пробали баш све?“.

Јованка Вуковић је изгубила сина и супруга на Петровачкој цести и свесна да их ништа не може вратити, ипак изговара: „Волела бих да чујем ‘решено је’, да ја задовољена правда.

„Ми и Хрватска, разумљиво, потпуно другачије гледамо на рат који се водио деведесетих. За једне су одређени војници хероји, за друге ти исти војници су злочинци. Важи и обрнуто, зависи само са које стране гледате. Мислим да би правда сигурно утицала на мир који су жртве свакако заслужиле и, евентуално, на искреније помирење у будућности. Из прошлости знамо да се злочини који нису кажњавани, који су прећуткивани или заборављани, враћају као бумеранг. Процеси су неопходни да би се раскрстило с прошлошћу, те да би друштво кренуло напред. Ипак, треба бити реалан: ниједна страна не жели да учини неки корак како би дошло до помирења. Да ли је ово био злочин? Несумњиво. Да ли је неко одговарао? Није. И о томе говоримо у филму. Нажалост, људи на овим просторима још нису достигли тај ниво свести и схвате да ти злочинци живе са њима и чине важан део њиховог друштва. Право питање за све са ових простора гласи: да ли у таквом друштву сутра желе да живе они и њихова деца?“, закључује редитељ Филип Чоловић.