НАЈТУЖНИЈИ НАШ ПЕСНИК:  ДУШАН ВАСИЉЕВ: 95 ГОДИНА ОД СМРТИ

ИСКРА на Фејсбуку

     Крик, цвил, јаук, затомљени бес, одјек бесмисла и бунтовни глас апокалиптичне стварности након Првог светског рата, тамни пев Душана Васиљева, који ће заувек бити и остати најтужнији наш песник ( по Црњанском). И онај који је као учесник, сa само осамнаест година, најдубље и најпотпуније осетио пораз крваве ратне драме и страхоте, ужас и патњу.

     Баш као и Георг Тракл  у песмама Седмопев смрти и  Гродек,  и Васиљев  у низу песама, од којих су најпознатије  Човек пева после рата и  Плач матере Човекове ( објављене две године након његовог одласка на италијански фронт) и снажне по свом антиратном ставу – обликује призоре насилног умирања, распадање људскости, трагање за богом и одбацивање бога, хаотичне слике света, порицање свих моралних норми.

    Изразита осећајна експресивност визија, сагледавање изнутра, исказивање суштине појава и ствари, тражење новог човека, и новог праведнијег друштвеног поретка, патетични ритам  – елементи су које сусрећемо у његовим песмама, исти они које у европском песништву налазимо код Ендре Адија, Лудвига Рубинера и Јоханеса Бехера, нјизразитије представнике као најизразитијих представника европског експресионизма.    

  Отуда је и Душан Васиљев са својим песмама наш најзначајнији представник модерне лирике, експресионистички представник између два рата. Његова поезија је незаобилазна за тумачење сложених и противуречних песничких токова двадесетих година.  

    Осећање немоћи и ужаса пред стравичним призорима светске кланице избија из сваког стиха:

Ми срећни нисмо били.

Нисмо опрали на врелу братства очи,

него смо у гробљу, на хладној, каменој плочи

слушали како Мајка за Сином цвили…  (Покољење)  

и:  

Једне сам ноћи на мртвој стражи заспао.

И кад сам се пробудио, / око мене је дах вечне смрти блудио:

неко се мојих цветних алеја

отровним дахом дотакао

. И ја сам залуду плакао,

и залуд сам им тепао

звонком римом блиставих епопеја (… )

И онда: да ли је било смисла / уопште се и родити?   Песма о мојој души)

и :  

ја сам једнинац крвавиих зора,

и моја душа је пуна сени

и лице црних дубоких бора.

и залуд траже песму у мени –

У моме срцу нема ритма ( Моја песма). И: «

И Човек дрхтећи погледа у јечеће даљине плаве;

помисли: небо се тресе-

/ и сагне се/ и плашт бога пребаци преко главе.( Бура у зору).

     Душан Васиљев је рођен у Великој Кикинди, 19. јула 1900. године, од мајке Ракиле и оца Косте. Васиљев је имао сестру Александру ( рођену 1903), брата Спасоја (1904), погинуо 1944, и сестру Јелену (1905), умрла 1919. мајка му је умрла 1914, а отац се потом по други пут оженио. Из тог брака рођено је још петоро деце, од којих је троје умрло непосредно после рођења.

    Васиљев је основну школу похађао у Кикинди, а грађанску и учитељску у Темишвару, где су му се родитељи преселили 1911.

    Пошто му је отац отпремљен на фронт, Васиљев је морао да преузме бригу о браћи и сестрама. Похађао је школу и радио као писар, а 1917. пријављује се у војску. Позивају га 1918. и отпремају на фронт на Пијави. Враћа се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса.

   По повратку у Темишвару затиче српску војску. Ступа у службу у команду места, као писар и тумач, а потом као деловођа. Оснива Коло младих Срба и лист Слога, у којем сарађује. Прве песме објавио је 1919. године

     Када је српска војска напустила Темишвар, одлази у Београд, са надом да ће се запослити у некој београдској редакцији, или уписати права и запослити код неког београдског адвоката. Живи врло тешко и скромно, враћа му се маларија. Боравећи У Београду, уписао се као ванредни слушалац на Филозофски факултет.Студије је морао да прекине, али завршава педагошки курс и 1920.прелази у Ченеј као учитељ, место које је тада припадало Југославији, и исте године се жени са Милојком Малетић.

    Између 1921. и 1924. написао је преко триста песама, неколико драма, сценских скица и приповедака. Драму « Пролеће се враћа» започео је 22. септембра 1922. године и већ октобра исте године била је српемна за штампу, поред осталих радова.  Сарађује у Слоги, Књижевном југу, Српском књижевно гласнику, у Пандуровићевој Мисли, као и у мање познатим часописима. У Друштво књижевника примљен је 1921. године, а исте године га поново позивају у војску, у Кратово, где гони качаке и бугарске комите.

    Болестан, пуштен је кући исте године. Проводи време у Ченеју, у читању и писању,  али се болест погоршава са запаљењем плућне марамице и катаром. Покушава 1923. да се лечи у неком санаторијуму, одлази у Загреб, али га отуда враћају са препоруком да се јави на пролеће.

Умире прерано, у 24. ој години живота,  27. марта 1924. у Кикинди.

     Иако није имао објављену збирку песама Сима Пандуровић га је у своју Антологију новије  лирике ( предговор Пандуровића и Поговор Велимира Живојиновића ) уврстио са шест песама, док је, рецимо  Андрић заступљен са две, Црњански једном, Десанка са једанаест. Васиљева је посебно ценио уредник библиотеке  Албатрос, Тодор Манојловић. Док је Сима Пандуровић трагао за значењским слојем песама « Човек пева после рата» и « Плач Матере Човекове», Манојловић је више волео песме  Станице,  Даљине, Пут, Ветрењача , проналазећи у њима трагове модерне.

«У његoвим песмама осећа се један снажан поетски таленат, један уистину нов, чисто послератни тон, у форми која је била сасвим слободна, савим лична, али несумњиво уметничка и прикладна мотивима којима је дата – написао је Сима Пандуровић.

   Прва збирка његових песама Изабране песме, објављена је тек 1932. године у издању Српске књижевне задруге, а избори и проза тек после Другог светског рата.

Песнички одабир Васиљева је на италијански језик превео је на италијански језик и објавио 1956.године слависта Карло Вердиани.   

Његова поезија открива се кроз двоструке потпуно супротстављене слике:  с једне стране видимо порицање бога и одрицање од божијг милосрђа, благости и љубави; с друге, кроз патњу, кроз страдање, кроз сузе прочишћења човек открива суштину жртве као сопствени удес. Неуслишене наде, издаја, понорни пад, пораз и очај због свеукупног расула, гомиле непокопаних лешева, робови осуђени на умирање,  ђаво, « велика светиња проклетих», штаке, завоји, крв, и « све што је живо, / прећутно без гласа / шапће у сутон смрти: / нема спаса, нема спаса! – сав тај галијаматис насилне смрти – слике људског пораза, слике палих бића. Бића која су изгубила животни смисао и веру и наду у могућност спаса и доживела најдубљи пораз.

Песма Станице може се сматрати и аутобиографском песмом:

 

Одрекао сам се свега што би

у мојој коби

понело душу у зраке,

 

И немо без наде

са тугом истераног скота,

пролазим кроз сиве,

покисле сокаке

и празне странице живота.

 

И покаткад као преко снова,

дознам да живе још у мени

облаци, шуме и мора,

и румени

обронци брегова.    

У песничком циклусу Пет простих песама Васиљев градацијски ниже слике људског удеса, кроз Траг буре оживљава сећање на ратна страдања на Покољ, са огромним осећањем стида; у песми  Будућност исказује душевну патњу; затим следи Слика , у којој све што постоји на земљи, па чак и сунчева светлост наликује капима крви;   У завршној песми овог циклуса Песма о Мајци Марији : ( Маријо, мајко патње и удеса / што кобно кликћу пред прагом душе, / све се сурвава, сви се олтари руше, / и нико своје синове не спасава – огледа се апсолутно безнађе распетог човека – Сина кога више нико не може да спаси од злог удеса.

     Попут Црњанског који је у  Прологу и Епилогу Лирике Итаке изнео своје песничко опредељење, тако је и Васиљев песмом  Хоћу исказао своје противљење ратним ужасима. Уместо  мртваца у рову, да све видике обухватим: и : да  зурим у светове далеке; и да : у себи нађем Ново и Бескрајно.

У свим његовим песмама осећа се постапокалиптични говор епохе која је успела да сахрани генерације и генерације, као и огроман стид због пораза и греха унутар човековог бића. Стид зато што ни Човек нн Син ни Отац ни Свети дух, ни Матер Човеков, нису успели да остваре прочишћенији  бољи живот. Живот без страдања, без крви, без патње. Наглашавањем ових именица Васиљев остварује тако што их пише великим словом, Васиљев заправо открива тамним нихилистичким тоновима трагични лик поратне стварности и човека као носиоца разградње најсветијих животних облика.

   Васиљев, песник пораза, песник неизмериве туге,  који је у име сви нас криком из дубине душе потресено узвикнуо :

провлачимо се до данас преко свих језа –

и прелазимо јауком преко стаза,

данас, на дан празника пораза!( Празник пораза)

МИЛИЦА КРАЉ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.