НАЈПОТРЕСНИЈА ПЕСМА ЈОВАНА ДУЧИЋА: Била је заборављена у Србији, певала о покољу нашег народа

Извештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана песма “Врбас”. Први пут је, као цитат (!), штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дела 1951. године, и то у одељку “Уместо предговора”, Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом песнику, Пејовић није желео да свој текст назове предговором. У њему је описао и последње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у “Вили на језеру”:

У “Вили на Језеру” Дучић је писао, певао и плакао, читајући извештаје о страшним покољима Срба у Босни и у Павелићевој Хрватској. Ту је он спевао и своју познати песму ‘Врбас’, за коју Слободан Јовановић каже:

“Његова песма ‘Врбас’, испевана поводом покоља Срба у Босни, биће забележена у свакој антологији нашег патриотског песништва, исто онако као Змајева ‘Вила’, Јакшићево ‘Падајте, Браћо’, Војислављево ‘На Вардару’, Ракићево ‘На Гази Местану’… У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао речи које су могле бити мелем народном болу”.

Песму ‘Врбас’, спевану 20. октобра 1941. амерички Срби су дубоко осетили. Зато ће Дучић међу њима живети докле год буде живела српска мисао и Српство у Америци.”

ВРБАС
Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.

Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.