НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ: Национална мисија хероине модерне

Спомен-збирка Павла Бељанског организује сутра научни скуп посвећен Надежди Петровић (1873–1915), као завршницу обиљежавања 100 година од смрти знамените сликарке, једне од највећих умјетница 20. вијека.

Једнодневни скуп окупиће десет еминентних стручњака за област модерне умјетности из Љубљане, Загреба, Сплита, Београда, Ваљева, Чачка и Новог Сада који ће у својим излагањима први пут у јавности представити нова сазнања о животу и дјелу Надежде Петровић са аспекта историје умјетности, историје, фотографије и задужбинарства, обједињена у богато илустрованом зборнику радова. Научни скуп се одржава у амбијенту гостујуће изложбе „Ваљево – град болница (1914–1915)“ Народног музеја из Ваљева.

Револуционарно за своје вријеме, високих умјетничких домета сликарство Надежде Петровић је авангардним карактером уграђено у саме корјене српске модерне. Са дјелима у којима боја поприма самосталну експресивну вриједност, она уводи српску умјетност у савремене европске токове, мада наилази на неразумијевање околине. Присутна у јавном животу Београда, уз наставнички посао пише критике, организује изложбе и колоније, буди патриотски дух, учествује у ратовима, путује, слика и фотографише. Као пасионирани фотограф, прва је српска умјетница која се континуирано бави овим медијем. Надеждин сликарски доживљај човјека и природе може се пратити кроз четири раздобља: минхенско (1898–1903), који подразумијева грађење личног стила; србијанско (1903–1910), гдје пејзаж и човјек остају централна тема, а колористички експресионизам добија превагу; париско (1910–1912), у коме остварује синтезу експресионистичко-фовистичке поетике; у посљедњем, ратном раздобљу (1912–1915), њена сликана визија оличена је у сведености и изразитом интензитету палете, наводе организатори скупа.

Увијек корак испред савременика, Надежда Петровић је прва у националној умјетности у потпуности открила сликарску мисију транспоновања природе у слику, и готово подједнаку пажњу посветила ангажману на националном и политичком плану. Почетак Првог свјетског рата затиче Надежду са братом Растком у Венецији, гдје се опоравља од болести и изнурености усљед учествовања у Балканским ратовима. Желећи да се поново посвети њези рањеника, враћа се у домовину и ставља на располагање српској Врховној команди као војна болничарка. Ратне догађаје биљежи на скицама, цртежима и сликама. Проводећи даноноћно вријеме уз болеснике у Првој ваљевској резервној болници била једна од трагичних жртава епидемије пегавог тифуса, 1915.

Препознајући значај цјелокупног стваралаштва Надежде Петровић за националну умјетност, Павле Бељански је као својеврстан омаж умјетници у своју колекцију уврстио четрнаест врхунских Надеждиних дјела, као што су, на примјер, Ресник (1905), Београдско предграђе (1908), Анђа (1906), Гуслар (1906), Јаша Томић (1910) или Ксенија Атанасијевић (1912). Спомен-збирка је приредила изложбу фотографске заоставштине „Надежда Петровић: с обје стране објектива“ ауторке др Јасне Јованов, која је гостовала у многим градовима у Србији, као и у Бањалуци, а ове години наставља са гостовањима међу којима је и представљање у Модерној галерији у Загребу.

Тагови: Надежда Петровић