НАДА ПОПОВИЋ ПЕРИШИЋ: Жеђ за скандалом уништиће медије

Савремени човјек је недовољно опремљен за критичко мишљење, не умије да се дистанцира од информација којима га са свих страна бомбардују. Ипак, превелики број информација поништава информацију. Доћи ће до замора материјала, а то ће прогутати многе медије, каже Нада Поповић Перишић, деканка Факултета за медије и комуникације у Београду.

Доћи ће до замора материјала, а то ће прогутати многе медије, каже Нада Поповић Перишић, деканка Факултета за медије и комуникације у Београду. С некадашњом министарком културе Србије, коју многи памте по кампањи „Љепше је с културом“, и бившом амбасадорком Србије при Унеску у Паризу, разговарано је о глобалној слици свијета у свјетлу информационог рата, о судару европских вриједности с изазовима које су донијеле економска, избјегличка и морална криза и улози медија у креирању савременог свијета.

Живимо у доба ратова — политичких, економских, информационих… Савремени човјек у мору информација веома тешко може да схвати суштину онога што се око њега дешава, посебно ако се узме у обзир да у медијима доминирају мишљења људи из свијета политике, економије, разних ускостручних сфера знања, а да се ријеч интелектуалаца све ређе чује. Како Ви видите глобалну слику свијета данас?

— У глобалном свијету, који представља неку врсту колонијализације, сусрет великог броја информација никада није без идеолошке основе. Да би нас увјерили да су поруке које добијамо лишене идеолошких основа, најчешће нам подмећу аналитичаре или стручњаке за јавно мњење. Јасно је, међутим, да у њиховим тумачењима увијек постоји одређена идеологија.

Каква је Ваша идеологија?

— Ја сам љевичар и увијек ћу наводити аргументе који су против оваквог капитализма, односно на страни неког друштва социјалне правде. То што је комунизам пропао као експеримент не значи да његова идеја треба да се доведе у питање. Она би могла под неким другим условима, на неки други начин, да се реализује.

Како видите улогу Русије у савременом свијету, да ли је добро што се појавила тежња за стварањем многополарног свијета?

— Ја мислим да је то добро. Свједоци смо чињенице да је монополарни свијет довео до разних деформација и мислим да је успостављање једне нове врсте равнотеже веома важно. Мислим да је позиција Русије довољно промишљена да не доведе до сукоба и да ће направити неку врсту неопходне равнотеже.

Један од битних глобалних играча је и Европска унија, која сада проживљава велику кризу — економску, избјегличку, идеолошку… Да ли мислите да традиционалне европске вриједности, оне исконске, суштинске, могу да допринесу побједи те комплексне кризе?

— Хуманистичке идеје свијета на којима Европа почива озбиљно су доведене у питање. Тренутно то најбоље видимо на примјеру избјеглица. Да ли ће Европа моћи да издржи тај притисак, велико је питање. Док су раније темељне европске вриједности везивале чланице Европске уније и стварале неку слику о кохеренцији, оне се у овом тренутку распадају, јер се земље различито односе према проблему који је горући, екстреман. Најмање два модела се тренутно сукобљавају: с једне стране, идеја о хуманизму, о једнаким правима за све, а с друге стране економија која, наравно, има своје законе. Капитализам препознаје само успјех, прије свега економски и новчани. Док год свијет не одустане од тога да су благостање и економски успјех морално прихватљиви, пожељни, дотле неће бити могуће стварање нове верзије међуљудских, друштвених односа.

Видимо да у пракси сусрет различитих култура не функционише баш као у теорији. Имамо европску, условно хришћанску културу и исламски свијет који долази са својим вриједностима. Колико је то заиста помирљиво у пракси?

— Једна од темељних идеја на којима почива Европа јесте поштовање другог. Живимо у свијету у којем је ријеч „разлика“ била толико цијењена и истицана, а сада, одједном, када разлику имамо уживо, не знамо како да се с њом суочимо. Самим тим појачавају се и културолошке, и религијске, и све друге разлике.

Како Запад контролише медије?
А колико и ти сами „други“ доприносе својој интеграцији, да ли је можда и они сами одбијају?

— Ја сам једно вријеме предавала у Француској… Радила сам с нашом дјецом, видјела сам шта је проблем интеграције. Ако се зовете, рецимо, Жаклина Поповић, од почетка сте у проблему с идентитетом јер је то неспојиво. Дијаспора покушава да се интегрише тако што својој дјеци даје имена културе у којој треба да опстану и ствара проблем у идентитету. Како год изгледала демократска Француска (ја је волим због свих њених вриједности), веома тешко та дјеца прелазе праг школовања који ће им обезбиједити бољу интеграцију у друштву. Сви имамо идеју о европском и западњачком. Не би мигранти долазили у Европу да немају жељу да учествују у ономе што је њихова слика о Европи. Међутим, када наиђете на немогућност да то остварите, рађа се бес, настају отпор и побуна.

Да се вратимо на информације, односно на медије и на то како извјештавају о свему што се око нас догађа. Колико медији уопште имају свијест о својој улози у глобалним догађајима, да ли извјештавају објективно, да ли доприносе ширењу панике међу људима?

— Медији данас продају вијест. Не коментар, не озбиљан текст, него вијест. Што је вијест необичнија, што је више везана за страх и панику, новине се више продају. Иде се за ексклузивним вијестима, оне се често и измишљају, нису тачне, провјерене. Али да будем коректна према медијима — постоје велике разлике међу њима. Ја сам се обрела у Француској када су се догодили напади и цијеле сам ноћи гледала француску телевизију. Предсједник Републике се појавио на мјесту трагедије и изговорио неколико реченица које су биле сасвим људске, реакција на оно што се догодило — видио је мртве људе, панику… Одмах послије његовог говора појавила су се три коментатора који су анализирали његово обраћање. Озбиљно, уз анализу да ли то одговара предсједнику државе. Због тога је већ у шест сати одржана сједница владе и у девет је предсједник већ дао ново саопштење. Жао ми је што је код нас изгубљена та категорија коментатора. Новинари доносе вијести, али нема озбиљних анализа разних феномена.

Да ли је публика та која диктира медијима садржаје које пласирају или, заправо, медији диктирају укус публици?

— Неговање укуса је озбиљан задатак! И то је задатак медија. Ако је у новинама ријалити страница прије странице посвећене култури, чак и да не читате ништа, јасно вам је на којем је мјесту култура. На свим телевизијским станицама, изузимам Јавни сервис, имате ријалити програме с такмичењем, а онда нас штампани медији обавјештавају, ако случајно нисмо то гледали, шта се дешавало, шта је ко коме рекао… На највулгарнији могући начин. Ја припадам онима који сматрају, и својевремено сам се за то залагала, да за такве ствари мора да се плати порез.

А шта се дешава када са знањем стеченим на факултету студенти дођу у медије у Србији?

— Оно што видим код ових нових генерација јесте да су веома неборбене. Желе што прије да заузму позиције. То је капитализам — успјех по сваку цијену, прије свега економски. И нећете лако то све постићи ако одмах почнете да се буните и да будете у отпору. Општи закључак, када говоримо о савременом свијету информација, могао би да буде да савремени човјек недовољно размишља, недовољно анализира информације, поруке, ријечи и њихово значење. И да је недовољно опремљен за идеју о критичком мишљењу, да се изузме из онога чиме га са свих страна бомбардују и да покуша да нађе своју властиту позицију. Један од разлога за то јесте то што се веома мало чита. Ми смо заборавили због чега је важно читати.

Тагови: Београд, Нада Поповић Перишић