НАД ЕРИЋЕВИМ ПИСМОМ УЧИТЕЉУ

Добрица Ерић; фото: mojahercegovina.com

Кад год се вратимо поезији Добрице Ерића, а нарочито оној родољубивој, чији најкарактеристичнији примјери су Пркосна песма, Поносна песма или цијела књига Бројанице из Грачанице, изнова нам се јавља убјеђење да Добрица Ерић није био само самоуки српски Орфеј, или чаробњак ријечи којима је све чега би се језички дотакао позлаћивао слично као што је то некад у материјалном смислу чинио легендарни краљ Мидас, него је он, био и гружански разбарушени радозналац који је кроз вријеме и поезију постајао и учитељ, и путовођа, и пркосни гласноговорник који изнад свега воли свој српски народ, његове шуме и ливаде, вјетар и мирис свих годишњих доба. И не само то. Добрица Ерић је осим свега онога чиме се треба поносити и што се мора по сваку цијену чувати, виспрено уочавао и указивао на све наше слабости и стрампутице с којима се у разним тешким временима ваљало носити.

А тих стрампутица је у двадесетом вијеку, а поготово пред његов крај, заиста било много. Оне су се јављале не само у вријеме у коме се распадала хибридна југословенска заједница, под утицајем страних интереса и уз помоћ оних Срба којима су наше националне вриједности наспрам мамонистичких погледа на свијет потпуно небитне, него и када се сама Србија и духовно и територијално зарад туђих интереса почела растакати.

Пошто та борба са стрампутицама никада није лака, јер како би то Његош рекао „једна сламка међу вихорове“ није тако моћна, али је важна, пјесник је свјестан да се морао освртати око себе да би се коме поузданом и повјерљивом у тренуцима резигнације пожалио и у коме би нашао додатну снагу или бар утјеху јер му с разлогом вјерује.

То се најочигледније види у Ерићевој пјесми Писмо учитељу, гдје се он, добрано љут и помало резигниран обраћа своме учитељу Стојану Живковићу обавјештавајући га о разлозима за писање писма баш њему, тражећи тако утјеху и разумијевање.
Драги господине Учитељу, не знам
Да ли си на овом или оном свету
Твоја реч је за мене била као сезам
Којим се отварају градине у цвету

Без обзира на чињеницу да му је непознато да ли је његов учитељ још у животу он му се обраћа узвишеним тоном који интонативно подсјећа на молитву констатујући шта су учитељеве ријечи значиле њему, његовом ђаку, баш у тренуцима када се лагано у дјетету почиње градити човјек.
И не само то. У том исповиједном тону, у том с високим поштовањем изговореном пледоајеу се констатује шта је у њему, његовом ђаку остало као вриједност из учитељевог наука заувијек.

Научио си ме да пишем и читам
Да поштујем родитеље и све старе људе
Да не будем лењ, горд, лукав и дволичан
Да је злато сваки грумен родне груде.

Ти си нас учио, благ и тих ко дашак
Поветарца што нам је ћарлијао вазда
Да је боље бити поштен сиромашак
Него непоштен богаташ и газда.

Научио си ме да волим заставу
Јуначке песме, Светосавску химну
Да је много боље изгубити главу
Него душу и образ, него Отаџбину.

И баш тако. Ту су све врхунске и личне и етичке вриједности, поштовање родитеља, марљивост, искреност, скромност, родољубље и свакао Отаџбина. Ту су и јуначке пјесме, национална застава и изнад свега Светосавска химна као духовни ослонац уз српски језик и писмо.
А онда наступа онај преломни тренутак када пјесник пред узвишеним ликом учитеља који је био … благ и тих као дашак// Поветарца што нам је ћарлијао вазда, саопштава разлоге свога обраћања баш њему, своме првом и једином учитељу.
Послушао сам Те, драги Учитељу
Нисам ни лењ, ни горд, не марим за власт
Највише на свету волим своју Земљу
Ал то ми сад, изгледа, не служи на част.

Шта се то толико тешко и супротно људским вриједностима које је вијековима баштинила српска православна породица и друштво догодило па пјесник нема другог излаза те мора с тугом констатовати истину да му све то научено, нажалост, данас, … изгледа, не служи на част.
А догодило се у том несрећном двадесетом вијеку, нарочито пред његов крај, много шта не само непожељно, него и срамотно за народ који је његовао истинске, културне и породичне вриједности од памтивијека. Па онда:

Не важе више приче о поштењу
И правди, чак ни за многе Православце
Ништа више није по Твоме учењу
Па ми се чини да стојим наглавце.

Стари људи дворе децу и унуке
Лењост је врлина, а поштен рад порок
Властољупци ничу свуда ко печурке
И сваки је нови спаситељ и пророк.
Све те стрампутице и морални суноврат једног дијела нашег народа и његових политичких првака који су се, нарочито крајем двадесетог вијека, приклонили под скуте туђим интересима и туђим, нама неприхватљивим вриједностима, Добрица Ерић поетски скенира и с тугом сликовито предочава свом учитељу.

Једни нас куде, а други нас хвале
Трећи нас успављују шареним лажама
Пети нашу заставу цепају и пале
А туђе им се вију над главама.

Гледам, Учитељу, и слушам у чуду
Место да је љубе као колач славски
Дали би за грумен злата родну груду
А за мало власти – и Храм Светосавски!

Дали би косовске кости и божуре
Шумадиjске воћњаке, Хомољске планине
Војвођанске житнице и рашке клисуре
Крајине и њине крваве хаљине!

Дали би стару ајдучицу и тројеручицу
Мораву и њено здравље Поморавље
Мачванско блато, борско сребро и злато
Песму петлова и Ружу ветрова!

Златиборско зеленило, подунавску плавет
Снежни Копаоник, жупске винограде
Студеничку ризницу, господство и памет
Авалу и авај, тебе, црни Бели Граде!

Дали би села и вароши, реке и Језера
И све наше светиње над којима брује
Звона у којима нам је презимила вера
У Бога који све види и чује.

Колико је ова скенирана поетска слика детаљна и прецизна јасно је сваком ко наведене стихове бар једном прочита, а прецизни и детаљни аналитичар би у сваком стиху, на нашу тугу голему, могао да нађе конкретне живе ликове и конкретне случајеве који су се заиста догодили и нажалост се још увијек пред нашим очима догађају у земљи Србији. Због све те јасноће ни ми нећемо, а могли бисмо, с тугом, која је понекад и већа од пјесникове, наводити реалне потврде поетских слика из Ерићевог рапорта своме учитељу.
Свјестан је Ерић да нам је још једино преостала вјера … У Бога који све види и чује… па с разлогом и сам тражи, и пред учитељом, и пред Богом, утјеху што као гласноговорник истинских вриједности није … успео да спасе планету…, али ипак, вјерујући у учитељев наук и у истинске породичне и православне вриједности још увијек … разбарушен као храст на ветру… указује и апелије на онај дио народа који није залуђен туђом идеологијом и мамонистичким лажним вриједностима да се одупре и чува … све наше светиње над којима брује // Звона у којима нам је презимила вера.
На самом крају овог сјетног писма учитељу, за кога не зна да ли је на овом или на оном свијету, пјесник, и поред свега што му се чини да у реалном окружењу стоји наглавце, ипак остаје привржен учитељевом науку благим ријечима се опраштајући од њега.

Драги Учитељу, Твоје лице строго
Блажи ме у ово предвечерје рано
Јер Твој наук мени ипак значи много
И ја сам Ти зато захвалан бескрајно.

Збогом, господине Учитељу, збогом!

С разлогом би се и ми, који по ко зна који пут читамо Ерићево Писмо учитељу, посматрајући шта нам се средином прве половине двадесетпрвог вијека дешава и с којим изазовима се морамо носити, могли на сличан начин обратити Добрици, за кога знамо да је на Оном свијету и да нас посматра с Неба, констатацијом: Праштај гружански и српски Орфеју што те нисмо на вријеме разумјели и ваљано заштитили наше породичне, националне и духовне вриједности, али се надамо да ће твој наук који произилази из овог Писма, из Пркосне и из Поносне песме, из Бројаница из Грачанице дозвати нас све упамет како би се вратили к себи одбацујући мондијалистичке и мамонистичке квазивриједности које нас воде у суноврат. Јер, једини пут нашег спасења је Светосавски пут на коме спасавамо и душу, и образ, и Отаџбину.