НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА: Шта би данас Црњански рекао о Србији, Европи, а нарочито о Русији

Црњански би тешко разумео оволике размере српског несналажења и стављао би акценат на оно на шта је стављао и у предвечерје Другог светског рата — на неку врсту националне политике, сматра Мило Ломпар.

У години у којој је обележена 125. годишњица рођења Милоша Црњанског, Мило Ломпар, професор Филолошког факултета и председник Задужбине Милоша Црњанског, објавио је капиталну студију посвећену великом писцу — „Црњански, биографија једног осећања“.

Као најбољег познаваоца живота и дела Милоша Црњанског, питали смо Ломпара како би писац „Сеоба“ видео данашњу Србију.

„То значи да се мало бавимо нагађањима. То је више нека игра него реалан свет. Зависи у ком регистру би је посматрао. Ако би је посматрао у складу са његовим уметничким виђењем, она би одговарала његовом меланхоличном погледу на људску историју. Црњански је у својој основи имао песимистички поглед на историју, који се онда граничио на два пола. С једне стране је говорио о космизму, дакле на неки начин је утапао постојање човека у постојање других живих бића, односно у ритам целокупне природе, и то је било један облик стилизованог меланхоличног доживљаја човековог нестанка. С друге стране се бавио конкретним народима, попут српског, и њиховим историјским ходом, и то је на неки начин имало трагичније, а не само меланхоличне тонове“, каже Ломпар.

Основни доживљај српске историје код Црњанског је био дат у два главна тона. Један је био трагични положај српског народа, што је он доста често обликовао и исказивао.

„Дакле, био је везан за једну врсту трагичног момента српске историје. Не треба заборавити да је Црњански одрастао на периферији српског националног простора, у близини Темишвара, и та слика ишчезавања српских села, места која носе српска имена, која је била карактеристична за Темишварски Банат, за Србе високо у Угарској, била је трајан доживљај његовог историјског виђења. Чак у ’Дневнику о Чарнојевићу‘ имате попис оних цркава у Сент Андреји и опустелих места. Тако да би вероватно данас посматрао опустеле крајеве на којима су некад Срби живели и које је он обилазио у међуратном периоду, са извесном и дубоком сетом и меланхолијом“, сматра Ломпар.

Међутим, мимо тог уметничког доживљаја, код Црњанског је био врло развијен и један активни, динамични пол личности, јер је он сам био динамична и активна личност. То је помало противречно у односу на његов претходни доживљај.

Црњански је био човек изразито динамичког односа према стварности са великим интересовањем према историјским прегнућима, нарочито Карађорђа, кога је описивао у величанственим потезима. Он је био његова трајна фасцинација.

„Односио се са великим поштовањем и према снази и борби нашег народа за опстанак и могли бисмо рећи да су се та два пола преплитала у његовој личности. С тим што је овом уметничком или филозофском полу припадао на неки начин, песимистичко-меланхолични тон националне судбине, а овом другом активном, дневном, могли бисмо рећи политичком слоју, припадао је један много динамичнији, много делатнији поглед на националну егзистенцију. Мислим да су та два елемента код њега била у различитим односима и да би он на тај начин могао да одреди и данашњу ситуацију“, каже Ломпар.

На питање какав би био поглед Црњанског на Европску унију, Ломпар одговара да је он, у политичком смислу, често имао однос према ритму времена који се трудио да погоди, и да би у том спектру значења Црњански, који је био формиран у средњоевропском културном кругу, могао имати чуло за једну врсту европских интеграција.

„Ако читате његове текстове које је објавио у аргентинском часопису ’Економисто‘, који је уређивао Милан Стојадиновић после Другог светског рата, видећете и бићете можда импресионирани како је он раних педесетих година, кад се први пут помаљају обриси Заједнице угља и челика, већ говорио о европској економској, трговинској и оно што је посебно парадоксално — војној заједници“, истиче саговорник Спутњика.

Црњански је у тим текстовима расправљао, између осталог, и о војним аспектима европског уједињења, што значи да је он тадашње разговоре (а тада је живео у Лондону) о садржајима европског уједињења пратио са великом пажњом. Такође, писао је у тим чланцима и о аспектима британског придруживања ЕУ, тако да њему ЕУ није била непозната тема.

„Ако можемо на основу тих текстова да закључујемо, можемо видети да је он говорио о једној врсти трговинског уједињавања са једном врстом разумевања док је гајио велику скепсу према војним и политичким аспектима европског уједињења. Мислим да би са својом посебном осетљивошћу на британске аспекте политике са посебним обзиром посматрао британско одвајање од ЕУ и мислим да би у тим ширим, континенталним релацијама уочавао одређену врсту проблема које и ми данас видимо“, каже Ломпар.

Такође, нема сумње да би њему импоновао успон Русије после 2000. године. Црњански је био славенофил и русофил у том смислу, и нарочито би му импоновала та врста поновног руског присуства у европској и светској политици.

„Мислим да би имао осетљиво уво и за проблеме православне екумене, зато што је имао чуло за верске поделе унутар савременог света. Не треба заборавити да је он дуго боравио у Риму и с пажњом посматрао Ватикан, према чијој политици је, нарочито политици Пија XII, гајио резерве, готово од самог њеног почетка“.

На питање како би Црњански гледао на вишегодишњу српску политику „ЕУ нема алтернативу“, Ломпар одговара:

„Мислим да би он тешко разумео оволике размере српског несналажења и да би стављао акценат на оно на шта је стављао и у предвечерје Другог светског рата — на неку врсту националне политике“.