На светлом трагу пријатељства

Наша Дона Кихот се враћа у борбу: вече посвећено Биљани Ђоровић

 

Удружење „Ћирилица“, у Скерлићевој 12, одавно је главна београдска катакомба српског отпора Новом поретку зла. Ту се, на малом простору великих видика, окупљамо када хоћемо да кажемо српску и светску истину и да се препознамо међу саборцима. Тако смо се 22. децембра 2020. окупили да подржимо угледну српску новинарку и борца за логосност, Биљану Ђоровић, која се већ месецима ( хвала Богу, успешно ) опоравља после претрпљеног можданог удара. Било је, том приликом, много лепих сусрета са људима који се боре за свој народ и човечанство, а који поштују Биљану Ђоровић и њен рад ( мада су, како рече Милан Јовановић Стоимировић после сахране Раке Драинца, неки „блистали својим одсуством“ ). 

Пуковник Милорад Ђошић, домаћин српско – светске катакомбе отпора, започео је трибину проглашавајући Биљану Ђоровић за хероину женског корпуса антиглобалиста. Љуба Манасијевић, наш стари бодрилац, отпојао је своју песму о Призрену, Душановом граду, насталу у последњој деценији прошлог века. Програм је, са искреном пријатељском љубављу, водила књижевница Драгослава Копривица, која се свима захвалила на учешћу.

 

БИЉАНА НАМ СЕ ЈАВИЛА

А онда смо, телефоном, чули Биљану Ђоровић, која, опорављена после можданог удара, прича о својој борби против болести, док се оправља у рехабилитационом центру Медицинског факултета. Расположена, разговорљива, она верује у љубав као силу која нас обједињује, а затим сведочи да је од излива крви на мозак пострадала док је са својим супругом обилазила наше људе и крајеве, па решила да оде на српско приморје. Она хвали лекаре и медицинско особље који су јој помогли, она казује да нас у болест уводи недостатак благодати, она чита Светог Јустина Ћелијског и види пут ка Христу, и она верује у васкрсење. И каже, искрено, без замуцкивања, да је до сада чинила све што је могла да би сведочила у доба када нестаје слободног новинарства. У доба када су новинари апологете Новог поретка, а новинарство служи као просценијум за „производњу сагласности“, Биљана Ђоровић верује да зло губи снагу када се обелодани. Срећна што је, недавно, у САД добила награду једног Теслиног удружења, она у нашем генијалном Николи види пример несебичности која се не мири са привидима.

 

БИЉАНА ДИКОВИЋ, СТЕФАН КАРГАНОВИЋ, ГОРДАНА КАНГРГА – МИКУЛИЋ 

Са разних тачака српске распршености, која се може усредсредити једино светосављем, јављају се Биљана Диковић и Стефан Каргановић. 

Биљана Диковић, храбра новинарка Фејсбук репортера – који је, наравно, Српски Репортер, каже да је Биљана Ђоровић човечица великог срца и чистог ума. Одбивши да учествује у нормализацији ненормалног, и да ради на заглупљивању маса, она рударски упорно дела на ширењу Истине којом се једино може доћи до Слободе. Сарадница Репортера, она својим делима и заслугама чини да се око ње окупљамо у молитви. 

 Стефан Каргановић је упознао Биљану Ђоровић када га је позвала на Радио Београд да сведочи о Сребреници. Знајући за све ризике ове теме, али имајући широку подршку истинољубивих слушалаца, она је ипак наишла на остракизам јер је тема покренута у доба власти које су мантрично понављале причу „србонацистичком геноциду“. Храбро и пркосно, направила је Биљана седам разговора са Каргановићем – не да би порицала злочин који је за осуду, него да би пропитала НАТО наративе, по којима се у Сребреници десио геноцид, а у Вијетнаму и Ираку није. У РТСу су хтели да јој укину емисију, али су се зауставили пред мноштвом протестних писама угледних светских интелектуалаца. Бацајући бомбе истине у медијски мрак, неспремна да се повија како ветар дува, она се, вели Каргановић, прва позабавила забрањеним темама попут кемтрејлса, 5Г мреже, депопулације планете, пландемије короне; увек је устајала у одбрану аутентичне културе Срба. Дајући свој допринос нашој борби за историју, у народу који је раздробљен, понижен и проглашен за мету уништења, Биљана Ђоровић је светиљка која разгони таму око нас. 

 Мр Гордана Кангрга – Микулић, која је била један од организатора вечери подршке Биљани Ђоровић, истакла је да је све што је Биљана говорила као предвиђање сада пред нама као сушта стварност. Држећи се храбро упркос прогонима, наговештавала је будућност, па је својим делом постала водиља свеколиког непристајања. 

 

МИЛОЈЕ СТЕВАНОВИЋ 

Милоје Стевановић, предузетник, писац и скупљач нашег језичког блага, дао је низ запажања о Биљани Ђоровић. Између осталог, у свом обраћању под насловом „Родитељка и кума „Здоговора““, истакао је следеће.

Слушао сам, пре 12 година, 9 емисија „Силен“, ауторке Биљане Ђоровић, разговор са Косаром Гавриловић. Запрепастио сам се кад се на таласима Радио Београда, чула реч истине о Владики Артемију. Зашто? Зато што је у то време, у средствима информисања, име Артемије могло да буде само мета клевета и лажи, еда би се оправдало невиђено безакоње над тим праведником, који је, по задатку светских моћника, уз свесрдну подршку ондашњег режима, разапет, на правди Бога. Од тада сам почео будно да пратим Биљанину борбу, и схватио да је она хероина помраченог информативног поднебља, па сам је, једне прилике, јавно упоредио са Милунком Савић, која речју и словом јуриша против неупоредиво јачег непријатеља, покушавајући да разбије мрклину тог беживотног, поданичког, слугерањског, идолопоклоничког климоглавља, које немилосрдно крчми част, достојанство, традицију и морал овога народа. У борбама против непријатеља Милунка је задобила девет тешких рана. Наша Биљана се, ваистину, борила против најмоћнијег непријатеља у историји човечанства, најмоћнијег од постања света, а то је нови светски БЕЗпоредак. Њено оружје, за разлику од оружја Милунке Савић, нису бомбе и бајонети, њено оружје је РЕЧ! Она Истинита. Нелицемерна. Часна. Безкомпромисна. Њено да је, ваистину, ДА, а не НЕ – онако како Господ остави аманет, онима што ће доћи, што нам сведочи Јеванђеље по Матеју (Мт 5, 33-41). И Биљана је, попут Милунке, задобила тешке ране. По оној народној: КО ИСТИНУ ГУДИ ГУДАЛОМ ГА ПО ПРСТИМА БИЈУ. Укинули су јој неколико предивних ауторских емисија. То су, поред њеног Ђорђа, њена друга ђеца коју је она снагом воље и ума изродила. Тиме је задобила ране које највише боле, по оној – Ко ти ископа око, Каже: Брат. – Зато је, вели, тако дубоко. То храбровање Биљане Ђоровић, која је пробила челични кордон необнародоване цензуре, натерала ме је да нађем начина да јој заблагодарим и честитам на подвижништву у њеном инфорату. Потом је Биљана истерала мене на ветрометину, испред микрофона и камера својих емисија. У једној од тих емисија, која је ишла уживо о, тада већ покојној, Косари Гавриловић, Бог да јој душу прости, „злоупотребио“ сам микрофон и питао је да ли би, с обзиром на прописе о ауторским правима, допустила да њене емисије са том старицом објавимо у форми књиге, еда би јој воздигли заслужени спомен незаборавља пред онима што ће јаком доћи. Пристала је добродушно. А онда је, касније, дошла на идеју да се Косарина и моја сведочанства у њеним емисијама сместе међу корице исте књиге, уочивши једну чудесну нит која повезује ову јуначну старицу са мојом маленкошћу те је тако, др Биљана Ђоровић, постала истовремено и родитељка и кума књиге Здоговор. Зашто је Биљана предложила овај наслов. Орадостила се кад сам у једној од њених емисија објаснио да у време оно, време наших благочастивих предака, кад је образ био на цени наши преци су се везивали за реч, за ЗДОГОВОР – како су они говорили. Кад се они нешто ЗДОГОВОРЕ то је био закон, тапија, све и всја: Ко кад ћупријашом прокуеш брвно за храстову греду па га одоздор подврнеш: Неприкосновено. Незаменљиво. НЕРАСКИДИВО. НЕБАТАЉИВ. Браћо и сестре, ИЗДАВАЧ БИЉАНИНЕ И МОЈЕ КЊИГЕ ЗДОГОВОР је ЗАДУЖБИНА НОВА НИКЕЈА која, преко мене недостојног, шаље БЛАГОСЛОВ овом благочестивом сабрању – стављајући вам ову књигу – којој је, дакле, РОДИТЕЉКА И КУМА БИЉАНА ЂОРОВИЋ – на располагање без одређене цене. Ко је купи макар и за један динар дао је ону лепту удовичину. САВ ПРИХОД ОД вечерас КУПЉЕНИХ примерака Здоговора – ОРГАНИЗАТОР ОВОГ скупа ЋЕ УПЛАТИТИ као скромни допринос ЗА БИЉАНИНО ЛЕЧЕЊЕ. Наша драга Биљана је у овом зловремју, у мрклини која се надвила над нашим хоризонтима – ваистину безцен бисер, искра која пробија и разгони помрчину, која својом оштроумношћу, срчаношћу, отреситошћу, неустрашивошћу, јуначношћу, жустрином, одважношћу даје пример усправног и једино исправног корачања овоземљем. + Нека би Бог дао, да нам се Биљана што пре врати у бој против светског БЕЗПОРЕТКА, у бој против ријалити лакрдија које сатиру здраворазумље, у бој против офуцаних, рђосаних, климоглавих медија који циљају да нас заглупе, опростаче и морално урнишу, у бој против лажне историје Србаља, у бој против лажније вредности. Нека би наше вечерашње окупљање умилостивило нашег Сведржитеља и Сотворитеља да васкрсне Биљанину снагу – јер Њему је све могуће.

 

ДИВНА ВУКСАНОВИЋ

Професор др Дивна Вуксановић, наша угледна естетичарка, научница која се, на највишем светском нивоу, бави онтологијом медија и која је менторски водила Биљану Ђоровић док је писала докторат ( изашао је као књига под насловом «Медији – убице стварности» ) говорила је о свом сусрету са Биљаном – опет у њеној радијској емисији. Топла и нежна као личност, биће које тежи за Истином ( с чијим се ставовима не морамо слагати, али чију човечност не можемо превидети), она је заорала дубоке бразде у многим областима, од философије до новинарства. Када је Дивна Вуксановић основала Удружење грађана «Млади грашак» и окупила младе ентузијасте са разних страна ( узгред, наша реч за ентузијасту – «одушевљеник» ), Биљана се придружила и дала пун допринос креативности удружења. Организовала је перформанс са женама које имају универзитетско образовање, али за њих нема радних места у Србији. Била је то Мункова слика «Крик» оличена у заједничком вриску у Студентском парку, на минус седамнаест, да би се, између осталог, показала и доказала усамљеност данашњег човека. И један полицајац је вриштао са њима. Нека се чује! 

Биљана Ђоровић је, истиче Дивна Вуксановић, одбранила прву целовиту докторску дисертацију о философији медија, и редовно учествује на конференцијама о овој теми. Када су јој укидали «Атлантис», «Млади грашак» је устао у одбрану слободе говора, али немерљиве силе цензуре биле су јаче. Таква каква је, чак и споља неуклопива у стереотипију изгледа, са «ајнштајновском» фризуром ( неко додаде:»Наша НАЕЛЕКТРА» ), Биљана је велико дете: креативно, наивно, поштено до сржи. Да би се било великим човеком који се издваја из општег сивила, потребна је, рече Дивна Вуксановић, баш дечија енергија. 

 

МИЛО ЛОМПАР 

Затим је водитељка програма, Драгослава Копривица, прочитала реч професора др Мила Ломпара, који је био спречен да присуствује, али је послао поруку:»Изузетно храбра личност, Биљана Ђоровић је новинар ван серије. Њено образовање и њена упућеност у теме о којима је говорила, од књижевности до политике, складно су се допунили са њеном спремношћу да заступа своја схватања у јавном простору. То никада није био лак избор. Суочена са онемогућавањима различитих врста, од личних до професионалних, са завишћу неталентованих и стваралачки јалових, са каријерним наумима амбициозних који су тежили да њеним обезвређивањем напредују у наклоности оних које је она критиковала, Биљана Ђоровић храбро и стваралачки делотворно носи свој избор у различитим и свакад оскудним временима. То јој обезбеђује истакнуто место у свести њених слушалаца и чува последње трагове достојанства једне вишеструко обезвређене јавности.“

 

СЛОБОДАН ЕРИЋ

Драгоцена сарадница „Геополитике“, Невенка Стојчевић, прочитала је поруку („Биљана са три велика слова В“ ) оснивача и главног уредника овог часописа, саборца и састрадалника Биљане Ђоровић, Слободана Ерића. 

Даме и господо, браћо и сестре, поштовани пријатељи,

Много тога лепог можемо да кажемо о личности која је повод вечерашњег скупа, нашој Биљани. Ако бисмо морали да у једној реченици изразимо суштину њене личности, лика и дела, онда би наслов њене биографије могао да гласи: Биљана са три велика слова В. Јер Биљана Ђоровић заисте јесте – Велики новинар, Велики борац за истину и Велика Српкиња. Кад се сабере све што је Биљана Ђоровић урадила, све радио емисије – Атлантис, Силен, Контрапункт – у својој матичној кући Радио Београду, интервјуи објављени у штампаним медијима Геополитици и Печату, као и сви њени интервјуи које је дала за разне Ју-туб канале, њен изузетан докторат “Медији као културолошки феномен: од Маршала Маклуана до Пола Вирилија”, добијамо једно грандиозно дело које, по квалитету и обиму, одговара продукцији једног института.

 Јер Биљана Ђоровић и Д.В, наши пријатељи и сарадници, обоје по свом огромном делу од значаја за српски народ, јесу својеврсни институти и српске институције. Саговорници, које је Биљана Ђоровић позивала у госте, посредством радио таласа и штампаних страница магазина нису били обични људи. То је у правом смислу те речи елита света, и по знању и по етици: Вилијам Енгдал, Ноам Чомски, Мајкл Паренто, Едвард Херман, Мишел Чосудовски, Џудит Рисман, Џон Перкинс, Пол Крег Робертс, Џоел Скаузен, Дајана Џонстон, Џон Пилџер, Рима Лејбоу… 

Тачка њиховог сусрета и препознавања са Биљаном је истина. Сви ти угледни светски интелектуалци дају интервјуе Биљани Ђоровић, не само што у њој виде квалитетног новинара и саговорника и идеолошког истомишљеника, већ што у њој препознају снажну посвећеност истини коју она брани без икаквих комплекса и свом душом, из срца свог. Ово могу да кажем јер сам као уредник био сведок договора и припрема који су претходили настајању ових интервјуа, а који представљају научну грађу за нашу академску заједницу и укрепљујуће сведочанство нашем народу да је његова борба морално исправна.

Ти интервјуи били су прилика да се и ми Срби захвалимо свим тим угледним интелектуалцима зато што су, у време страшног пропагандног рата, бранећи истину бранили српски народ, и што су били са нама у годинама изолације и наше највеће историјске усамљености.

Био сам срећан што смо као Геополитика организовали прву посету Србији једног од највећих светских геополитичара Вилијама Енгдала и што смо као часопис послали Захвалницу Едварду Херману, месец дана пре његове смрти, јер знам да је све ово била велика Биљанина жеља.

Биљана Ђоровић је изузетна жена и као што каже песма “борац без страха и мане”. Биљана је све ово време водила борбу за своју Отаџбини. У периоду када Биљана први пут води и једну тешку личну борбу, за здравље, за опоравак после можданог удара, заслужила је да јој помогнемо и да сви ми будемо уз њу. А ми сви заједно ближе једни уз друге.

Време у којем живимо а посебно које долази, траже од нас саборност, љубав и солидарност. А борбу за истину настављамо, као што то приличи господи хришћанској. Јер је Господ Наш Исус Христос рекао: Ја сам пут, истина и живот!

 

НЕ ЦВИЉЕЊЕ, НЕГО ПРАСАК

Мирјана Лукић – Анђелковић, такође узорна госпа српског истраживачког, самим тим и слободног, новинарства, пожелела је Биљани брз опоравак, а отац Јован Пламенац, јунак заветних литија у Црној Гори, и сам гоњен због свог исповедништва, говорио је о њој као упечатљивој личности, истинској јунакињи и соло – борцу, која смело прима ударе западног неопаганизма, као Давид наспрам Голијата. Обавила је огромни посао, а када је поново видимо биће то нова Биљана, која је прочитала Светог Јустина Ћелијског и открила да је слобода у нама, а не у спољашњости. Са истом храброшћу, духовно обновљена, она ће поћи на још веће дубине, наговестио је отац Јован. 

Енглески песник Елиот је у „Пустој земљи“ тврдио да се западни свет окончава, али не ударом и треском, него уз цвиљење. Чувени Честертон, мајстор парадокса, није му остао дужан – у једној својој песми истакао је да ће неко можда да оконча цвиљењем, али ми ( између осталог, и ми који смо се окупили око БиљанеЂоровић ) морамо завршити праском – пуцајући свим словесним оружјем у таму лажи, локалне и глобалне. 

 

НАША ДОНА КИХОТ

У огледу „Значај кихотизма ( Психолошко – књижевна и културно – историјска размстрања )“ хришћански философ Владимир Вујић полази од аксиома да је „Дон Кихот“ генијална књига чија је садржина „историја једног одушевљења“. Није толико битно ни шта је сам Сервантес намеравао кад је књигу писао: она га превазилази; подсмех Дон Кихоту као будали простачки је, наравно, и припада вулгарним недостојницима. Вујић каже:“У наше доба, у коме су, по речима Хисмана, и наши греси ситно лоповски, у коме је нестало великих страсти, какав узвишен пример даје Дон Кихот!“ 

У нашој књижевности је, сматра Вујић, Лаза Костић понудио поглед на кихотизам као на наду у безнађу у коме живи сав његов народ, кад на политичким скупштинама „ветрењача много звечи“, и у тренуцима кад чулност побеђује разум. Лик Дон Кихота се Костићу, каже Вујић, јавља „у моментима који означавају промашене сврхе, преварене наде, прошле опсене, узалудне напоре, немогуће снове“, да би га песник, у последњој строфи, потегао као оружје против оних који су издали своје идеале:

„Ал’ кад видим паметаре, 
где с’ клањају шупљој сили; 
кад јунаке видим старе 
где их скоцка наслад гњили, 
те сад оно пале, жаре, 
чем’ су били борци чили; 
да желуцу није сметње 
мач отпашу са бедрине; – 
такве слике нису вредне 
будалине Саведрине.”

По Вујићу, Костић нам је поручио:“Кад се мач отпаше са бедара и све одбаци што је у животу човекову духовни вођ и путоказ кроз слабости и срамоте човечанског животињства, – то није вредно сјајног борца за сан и поезију, узвишеног Кихота, онога који је, упркос свом пролазу кроз комично, сам увек озбиљан и без шале на уснама, остао веран мученик за идеалнији живот и веран заточник лепога сна“.

То смо могли осетити и кад смо се окупили да подржимо нашу храбру и неодустајну Дону Кихот, непоткупљиву Биљану Ђоровић, и позвали је да устане. И помолили се Богу да опет буде са нама у првим борбеним редовима. Ветрењаче медијских привида и дивови глобонацизма нас чекају и дрхте – грехота је не одазвати се под светли стег Смисла. 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ