На путу од сиротишта до књижевне историје успео да остане оно што јесте – до краја

Не мењам пријатеље, не мењам жену, не мењам навике. Такав сам какав јесам, а бити тај који јеси — у томе је цела ствар. Толико је већ оних који нису и ја им нимало не завидим. Презирем их, говорио је за Спутњик Рајко Петров Ного, песник који нас је јутрос тихо напустио.

Иако Ного није отишао у првој младости, иако је болест последњих година остављала мале наде за опоравак, вест о његовој смрти погодила је све који су га лично познавали или су блискост с песником неговали читајући његову поезију. А та поезија од прве књиге „Зимомора“ представља једну од најсуптилнијих и најмоћнијих лирских појава у српском песништву, једну од ретких која је тако узвишено опевала лична, али духовна стања нашег времена.

Кочоперни одважни петлић који се бори до краја

Разговарали смо пре два дана, ни по чему нисам могао помислити да ће то бити наш последњи разговор. Од кад сам јутрос чуо да га више нема, стално ми је пред очима онај Рајко који је одувек био нека врста кочоперног одважног петлића спремног да се суочава са животним ситуацијама и са другим људима. Онај Рајко који је, баш зато што је био такав, уносио дах свежине у све око себе, па и у поезију која је била органски део његовога живота, каже на вест о одласку Рајка Петрова Нога његов пријатељ и кум, песник Мирослав Максимовић.

Максимовић се живо сећа првог сусрета са Ногом који се одиграо у Фочи давне 1968. године.

Било је то на књижевној вечери коју су држали Душко Трифуновић и Рајко Петров Ного. Било је уживање гледати те песничке волеје које су један другом набацивали. У време кад смо се упознали ја сам већ на неки начин био заљубљен у његову поезију коју сам знао пре него што сам њега упознао, сећа се Максимовић.

Ногова прва песничка књига „Зимомора“, додаје он, имала је исту ту ноту свежине коју је Рајко уносио као личност у разне животне ситуације. То песништво које је ушло у историју српске књижевности неће недостајати – читаће се, објављивати, о њему ће се још говорити и писати. Али недостајаће онај Рајко из живота, тај дечак и сиротишта који је рано научио како да се носи са животним невољама, каже Максимовић.

Све што је у његовој личности било тако карактеристично на неки је начин последица његовог детињства. Рајко је рано остао без мајке, потом и без оца, тако да је добар део детињства провео по ђачким домовима. А људи који тако улазе у живот имају много већу борбеност и снагу да се носе с невољом, подсећа песник Максимовић.

Он додаје да су се два пријатеља по томе веома разликовала: док је код Максимовића све то било пасивно, наиђе и прође, код Рајка је било другачије – борио се онако како се свако сироче бори да се ухвати живот који га је већ одгурнуо.

Живот га терао да буде бунтовник

Тако је било и у поезији. Са „Зимомором“ је кренуо као нека врста песничког бунтовника са наглашеном личном нотом, а онда је, не одједном, али не ни тако дуго после почетка, из личног бунтовништва отишао у опште, националне, духовне воде. Тај Рајков прелазак из личне ситуације у заједничку био је природан и резултирао је оним што данас имамо као слику о Ноговом песништву. Тога свега не би било да није било тих животних околности које су га саме од себе водиле да дође дотле докле је дошао. Једноставно, терао га је сам живот да тако уради.

Полако отходе песници господа

Да је Ногово бунтовништво били свеприсутно и доследно, чак и када је радило против њега, потврђује Максимовић уз коментар да је Рајко волео да ради против себе, готово да је уживао у томе.

О томе набоље сведочи упорно и до смрти присутно пријатељство са Радованом Караџићем, кога се никад није одрекао. Говорио је да га је такав пријатељ једноставно запао…
Рајково пријатељство са Радованом је чак и оснажено Караџићевом политичком судбином. Рајко је осећао већи дуг и већу потребу да истиче то пријатељство да не би испало да бежи од тога, открива Мирослав Максимовић.