„НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ“; ПЕТАР ПЕЦА ПОПОВИЋ: О архитектури маште

Негде и некад сам прочитао како је неки професор, до кога је Кустурица држао, рекао да кад прави филм, онда пази да, гледајући ове што ходају по платну, ваља произвести утисак да они притом не додирују земљу… да су мало изван равнотеже.

Што се мене тиче, већ недељама, изашавши са премијере филма „На млијечном путу“ у кишну ноћ, још увек ходам и мислим изван равнотеже. Филм (као и киша) нема моћ да спере или умањи зној и кал, муку и патњу, бол и врисак, пад, јад и срам, стрепњу и наду прогнаника, који и даље лутају земаљским шаром борећи се за своју душу. Највећи изазов у животу је откривати ко си заправо. Бити задовољан с оним што си јесте мудрост, али „бескрајно талентован и бескрајно контроверзан“ зна да ако ниси спреман на ризик, мораћеш се помирити са обичношћу.То се коси са његовим уметничким интегритетом.

Још од „Доли Бел“ Емир Кустурица није обична појава у култури. Заједничким именитељима своје поетике – емотивно, неочекивано, узбудљиво и тешко поновљиво – освојио је позицију једног од највећих које историја седме уметности има. Одавно је ушао у најужи круг светских синеаста како по наградама, тако и по референцама. Ипак, о Кустурици се више деценија на овим просторима највише говори у политичком контексту. А то је посебан феномен. Емир заслужује више разумевања. Успех по правилу јунака наводи на велики опрез, мерење речи и чување стечене репутације. Кустурица, као и већина његових јунака, увек је боље знао да пати, губи живце, воли и праска него да рачуна и хладно резонује.

Тешко је наћи неког налик њему, са таквом биографијом и километражом. Плус Мећавник, Андрићград, бестселер књиге, Кустендорф и The No Smoking Orchestra… у једном једином животу?

Кустурица је посебан јер све види и чује другачије и пре нас обичних. Његов монументални опус изражен у дуалности између маште и стварности увек је распусна аудио-визуелна теревенка, због лакрдије и бола, препун и балканског и паганског. Притом је уочљиво како чаробна имагинација представља његов начин бега од патње. Управо због тога се као уметник, по правилу, изражава претерано емотивно. Такав артистички замах није лако пратити, следити и тумачити и остати објективан.

„На млијечном путу“ (Љубав и рат) је опет Куста – велики, раскошан, бучан филм који атакује на сва чула. Од првог до последњег кадра љубавне драме (са елементима фантастике смештене у херцеговачки врлет) нема предаха. У френетичном ритму губи се сваки реалистични кључ и не хаје превише на драматуршка правила. Суманута историја и немогућа љубав се, исликани поетском руком, издижу у категорије вредне уметничког истраживања. У педесет недеља – током три године снимања Кустурица је направио оно што је желео – филм који у потпуности личи на свог аутора. У техничком погледу филм бајковите приче епског набоја одликује изврсност у свим кључним доменима (глума, фотографија, монтажа, сценографија, костим; ефектна музичка подлога), док ме мучи утисак да се више пажње требало посветити миксу звука (поготово у бучним сценама). Једна осумњичена балканска крв преведена је језикомуметничке сложености у антиратну епопеју. Слављење мира упркос истини исказаној у реплици филма да „више неће бити рата тек кад не буде Великог Брата“.

Кустурица и овог пута потврђује свој начин бављења филмом: уметност као посебна врста религиозности. Најдубља, најинтимнија осећања, интензивни доживљаји света и драматична отварања историјских процеса увек осветлити без страха. Филм као велико огледало на којем се рефлектују и пројектују људске и филозофске идеје. То је и „дувански пут“ поплочан духовним менама, уметничким даром, животном зрелошћу и стеченим занатским умећем. Фасцинантни херцеговачки крајолици су ништа друго до духовни пејзажи моралног човека и врста интелектуалне дистанце која је неопходна да се  хуманизује свет.

Без обзира на препознатљиву беспрекорност режије, где глумачка екипа одиста бриљира, то је истовремено и филм који одмиче од осведоченог Кустуричиног поступка и заслужује компетентније мишљење од мог јер доследан себи, аутор остаје особа која и даље не хода познатим стазама, већ наставља да крчи сопствене уметничке путеве. Завршница филма (алегоријски приказ човека који се бори са својом прошлошћу, покушавајући да лично бреме преточи у нешто конструктивно) јесте колико потресна толико и библијска, карактеришући једну катарзу и интелектуално вјерују уметника и јавне личности.

„На млијечном путу“ можда није највећа од Кустуричиних бајки, али су ликови те приче међу најуспешнијима које нам је до сада подарио. Колико год пута да се филм погледа, откриће се неки нови поетски слој! Од ватромета религијских литерарних и општељудских симбола до омажа најбољим српским и ексјугословенским филмовима, а опет и увек Кустурица! Не праве се више оваква дела, нити се аутори на овакав начин баве људским судбинама.

У позадини буке, беса, медијских манипулација и друштва спектакла дивно је знати да постоје и они за које је снимање филма константно одлагање самоубиства.

1. S. Просто речено, великој филмографији Кустурица је додао још један велики прилог. Обавезно га гледати на великом платну!

Тагови: Емир Кустурица, На млијечном путу, Филм