На данашњи дан рођен највољенији руски књижевник: Александар Сергејевич Пушкин

Највећи руски и један од највећих свјетских књижевних класика Александар Сергејевич Пушкин рођен је на данашњи дан 1799. године.

Пушкин је био зачетник реализма у руској прози и један од највећих лиричара, писац неких од најзначајнијих дјела руске књижевности, међу којима су „Евгеније Оњегин“, „Борис Годунов“, „Пикова дама“ и „Капетанова кћи“.

Док у свијету до данас трају расправе о томе којем руском књижевнику припада врх свјетске књижевности – Лаву Николајевичу Толстоју или Фјодору Михајловичу Достојевском, у самој Русији нема дилеме.

Свака анкета о највећој књижевној фигури има једног побједника – Пушкина, па онда слиједе сви остали.

Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности, популарне у западној Европи. Направио је стил који је мијешао сатиру, романтику и драму.

Рођен је у образованој, аристократској породици. Прадједа по мајци био му је црни Етиопљанин – Ибрахим Петрович Ханибал, којег је у Цариграду купио српски гроф Сава Владиславић Рагузински.

Гроф Сава је Пушкиновог прадједа „поклонио“ руском цару по повратку у Русију, а он га је потом присвојио за своје кумче Петра Великог.

У раном дјетињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика.

Пушкин је брзо упливао у либералне политичке воде и због револуционарних пјесама послат је у егзил у јужну Русију, гдје је остао 1820-1823. године.

Након што је откривено његово писмо у коме исказује позитиван став према атеизму, Пушкин је по други пут протјеран, овај пут у сјеверну Русију, на сеоско имање своје мајке – Михајловско.

Децембра 1825. године у Санкт Петербургу су одржани протести и код многих учесника пронађене су Пушкинове пјесме, што му је поново угрозило живот.

Пушкин 1829. године упознаје фаталну Наталију Гончареву, којом се и оженио 1831.

Двије године касније, проглашен је за камерјункера /дворски чин који се обично додјељује младим аристократама/. Он се, међутим, увриједио зато што је вјеровао да му је чин додијељен да би његова супруга могла да одлази на дворске балове.

Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим дијелом због расхода супруге. Успио је да добије позајмицу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године.

Коначно, 1837. године Пушкин изазива на двобој Жоржа Д`Антеса због сумње да се удварао његовој супрузи.

Двобој је одржан 8. фебруара 1837. године. Дуели су били честа појава у Русији и прихватљив начин међу руском аристократијом, иако годинама незаконит, да неко брани част. Прво би пуцао један учесник, затим други, уколико је у стању.

Први метак је опалио Д`Антес. Хитац је погодио Пушкина у стомак. Писац се ухватио за рану и пао у снијег, затим се рукама придигао на кољена, уперио пиштољ у противника и покушао да опали, али је пиштољ био мокар.

Пушкин је тражио да замијени пиштољ, што му је дозвољено. Опалио је, али је метак само окрзнуо Д`Антеса.

Доктор је покушао да санира рану. Ипак, Александар Сергејевич Пушкин преминуо је два дана касније, 10. фебруара 1837. године, односно 29. јануара по старом календару.

Након што је прошапутао посљедње ријечи: „Животу је крај… нешто ме притиска“, Пушкин је издахнуо.

Пошто је био либерал, у страху од нереда на улицама, руска влада је наредила да Пушкин буде сахрањен без церемоније, у тајности, и превезен у колима натовареним сијеном.

Најпознатија Пушкинова дјела су романи у стиховима „Евгеније Оњегин“, „Гроф Нулин“, „Кућица у Коломни“, драме „Борис Годунов“, „Русалка“, прозна дјела „Пикова дама“, „Капетанова кћи“, „Египатске ноћи“, „Приповијетке покојног Ивана Петровича Белкина“, мале трагедије у стиховима „Гозба за вријеме куге“, „Витез-тврдица“.

Затим „Камени гост“, „Моцарт и Салијери“, поеме „Цигани“, „Полтава“, „Бронзани коњаник“, „Гаврилијада“, „Руслан и Људмила“, „Кавкаски заробљеник“, бајке у стиховима „Бајка о цару Салтану“, „Бајка о рибару и рибици“, „Бајка о попу и слузи његовом Балди“.