НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ЈОВАН ДУЧИЋ: Пјевао у славу побједе српске војске, о величини жртве за слободу

Јован Дучић, филозоф међу пјесницима и поета међу филозофима, био је најмаркантнија личност српске књижевности у првим деценијама 20. вијека.

Рођен је на данашњи дан 1874. у Требињу, у Херцеговини, као и његови књижевни другови Алекса Шантић и Светозар Ћоровић. Подаци о рођењу овог Требињца су двојаки. Но, сигурно је да је Јован рођен у сиромашној сељачкој породици, у подножју брда Леотара, у каменој кући на спрат; од те куће данас постоје само зидине.
Јован расте у средини гдје су гусле биле и остале прво и основно образовање сваког Херцеговца. Требиње и његову околину у срцу је носио до краја живота, а о својим земљацима увијек је имао најљепше мишљење. Једном приликом је написао:
„Вјерујем да су од свију људи у нашој земљи, Херцеговци по природи најучтивији, најмање склони сплеткама. Њихова убога покрајина направила их је скромним, побожним и умјереним…“

Због врло тешких услова за живот, Јован са мајком напушта Требиње и прелази у Мостар гдје наставља трогодишње школовање у трговачкој школи. Жељан даљег школовања упућује се у учитељску школу у Сарајево гдје 1890/91. године завршава прву годину учитељске школе, да би другу и трећу завршио у учитељској школи у Сомбору. Ту Јован стиче и репутацију поете. Прву пјесму „Самохрана мајка“ објавио је у Сомборском листу Голуб. Радио је као учитељ у Бијељини и Мостару. Међутим, Дучић убрзо напушта свој завичај и одлази на школовање у Швајцарску и Француску. У Женеви и Паризу стиче високо културно и књижевно образовање, изграђује свој књижевни стил на литератури француских модерниста и симболиста, а потом ступа у дипломатску службу Србије, у којој остаје и послије Првог светског рата. Као дипломатски представник провео је дуги низ година у Риму, Пешти, Атини, Софији, Цариграду, Мадриду и Каиру.

Књижевни рад Дучићев текао је истим током и логиком којом је текао и његов живот. Почео је, у младости, сентименталним монолозима о жени, о љубави и природи, а наставио живописним сликама људи и обичаја барокног Дубровника и достојанствених личности и призора српског царства. Увијек у покрету и тражењу, крочивши у зрелости из природе и себе, упутио се, у поезији, у филозофију љубави и смрти, у путничким писмима у откривање љепоте и историје свијета. У свим радовима Дучић је првенствено пјесник. Написао је велики број пјесама у којима је најчешће опјевао тематику љубави, бола, среће, смрти, самоће и пролазности.

У годинама ослободилачких ратова Србије, Дучић је испевао и низ патриотских пјесама, у којима је модерним и искреним изразом опјевао ратна прегнућа, славу и побједе српске војске. Међу пјесмама са родољубивим мотивима посебно се истиче његова „Химна побједника“ у којој је, уз вјеру у слободну будућност домовине, сликовито изражена пјесникова мисао о неминовности и величини жртава за слободу.

Проживјевши изузетно богат живот, али ипак бивајући доста усамљен, Дучић је прешао дуг пут од Требиња до Америке, од народне поезије до европских модерниста. Данас, у цркви саграђеној на брду Црквина уздигнутим над Требињем, почивају остаци великог пјесника Јована Дучића.

Тагови: Јован Дучић, Песник, Филозоф