НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ЈЕ ВУК КАРАЏИЋ: Пишимо онако како говоримо и говоримо онако како пишемо

Кроз далеку историју српски народ је у очима Европе био бунтовник, хајдук, туђи војник, одметник или мирни турски поданик који се поноси својом историјом, некадашњим краљевима и јуначким походима. Одређен период ове историје остао је у сјенци и немогућности да исти тај народ истакне и покаже Европљанима и  свијету своју величину, све до појаве Вука. Он је био човјек из народа са мало школе, али пуно животног искуства које је преточио у свој рад и своја дјела.

Рођен је у Тршићу, близу Лознице, 6. новембра  1787. године, у породици у којој су дјеца умирала, те је по народном обичају добио име Вук како би био заштићен од злих сила. Писање и читање учи од рођака Јевте Савића, образовање наставља у школи у Лозници, потом у манастиру Троноши.

Године  1813. сели су у Беч гдје поред будуће супруге Ане Марије Клаус упознаје Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних пјесама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Био је српски филолог, реформатор српског језика и најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX вијека.

У тешком периоду  када устаници широм Србије дижу крваве буне, боре се и гину за своју слободу и слободу своје земље, Вук користи своје перо као ново оружје у борби за ослобођење. Вук тада представља народ пун духа који заслужује да равноправно и достојанствено, раме уз раме, стане са осталим европским народима. Он, заправо, схвата да је култура једини кључ слободе и  напретка, и цјелокупно знање о народним обичајима, вјеровањима и умотворинама, ријечима и правилима у језику преноси на папир и ствара дјело српског народа и дјело о српском народу.

Вук је био цијењен у Европи: биран је за члана Берлинске, Бечке и  Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу…Одликован је од руског и аустроугарског цара, од пруског краља и Руске академије наука.
Умро је у Бечу  7. фебруара 1864. године.

Данас, захваљујући Вуковом устаничком духу,  упорности и напорном раду имамо мноштво записаних народних пјесама у којима су опјевани храбри српски јунаци и исписана српска славна прошлост.  Наше  писмо јесте његова заслуга. Пишимо онако како говоримо и говоримо онако како пишемо јесте правило овог великог српског генија које је уврстио у нашу граматику. Подарио нам је име, свијест, самопоуздање, те смо његовом заслугом постали оно што и јесмо, слободан културан и  писмен европски народ.

Тагови: Вук Караџић