Н. Пиваш: Фалсификовање Д. Ћосића о лажи као виду српског патриотизма

Све оно што је написао у „Деобама“ јесте представљало одраз његовог мишљења и погледа на свет. Међутим, проблем је што се то мишљење и фалсификује и изврће из контекста

Уколико је неко претходних година пратио бошњачке[1][2] или хрватске медије[3] или водио дискусију са неким њиховим националистима (па чак и антинационалистима!) лако је могао да примети колико је код њих популарна прича о томе како је „лаж вид српског патриотизма“ што наводно представља признање Добрице Ћосића лично.

Познато је колика опседнутост влада Ћосићем у њиховој интелектуалној и медијској јавности, који је са њихове стране био доживљаван као некакав Ђепето који из сенке вуче конце српског национализма па и у „удруженог злочиначког подухвата“. Због тога им је било изузетно драго када су од самог „инспиратора“ лично могли да чују признање у коме он наводно каже:

„Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. Лаж је српски државни интерес. Лаж је у самом бићу Србина. У овој земљи свака лаж на крају постаје истина. Србе је толико пута у историји спасавала лаж“.

Исто тако су и Црногорци монтенегринске провинијенције, као историјски новија појава, кренули по овом питању, као и по многим другима, проналазити узор у противсрпским ставовима хрватских и бошњачких националиста. Они који су дуже време пратили тај идеолошки феномен примећивали су то одавно, но шира јавност је са тиме упозната тек када су уз песме хрватског певача Марка Перковића Томпсона на Цетињу[4] одржани протести незадовољства након победе опозиције на парламентарним изборима у Црној Гори. Исто тако, ове недеље су у Котору[5] и Подгорици[6] осванули плакати са цитатима горе поменутог Ћосићевог „признања“. Није баш оригинално, али имајмо разумевање, јер у питању је тек десетљетна културна традиција, тако да се није имало времена за инвентивност за коју су ипак потребни процеси дугог трајања.

Но шта у ствари представља наводно „признање“ Добрице Ћосића? Сам Ћосић то никада није изрекао као некакву оцену карактера српског народа – што највероватније мисле многи који су уверени да га цитирају – већ се поменуте речи налазе у његовом роману Деобе објављеном први пут 1961. године! Али није само ствар у томе да је реч о роману, већ и о томе да је чак и оно што је написано у њему погрешно цитирано и фалсификовано. Ево шта стварно пише:

„Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма (подвлачење Н.П) и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима – то је апокалипса лажи.Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам.“ (Ћосић, 2017: 96-97)

Дакле тамо где је у роману пише „нашег“ приликом цитирање се ставља „српског“, док су последње четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ непостојеће.

Корисно је овом приликом и анализирати Деобе, као и самог Ћосића, јер могла би се упутити и примедба у стилу како ето они јесу изменили текст и дописали пар реченица, али како то ипак представља препоруку и савет самог аутора. Чиме се дакле бави поменути роман и коме припадају цитиране реченице? Дело се бави Равногорским покретом Драже Михаиловића на територији централне Србије у измишљеном селу Прерово, а поменуте речи су заправо записи студента Младена Ракића који се придружио четницима. Наравно, четници, којима се поменути роман бави, нису представљени као позитивци и како време тј. странице одмичу њихова слика је све мрачнија. Злочини постају све учесталији, а колаборација и пактирање са Немцима израженије.

То и није нарочито чудно јер је Добрица Ћосић и сам био партизан, а поменуту књигу писао је 50-их година XX века, када нешто другачије тешко да је и могло да се пише. Нити би, на крају крајева, сам Ћосић писао другачије све и да је био у прилици. Све оно што је написао у Деобама заиста је представљало одраз његовог мишљења и погледа на свет. Међутим, проблем је што се то мишљење и оно што је записано у том времену, фалсификује и изврће из контекста да би се прогласило за некакво „јеванђеље (велико)српског национализма“, а Добрица Ћосић за његовог апостола.

Још је интересантније пратити шта је Ћосић радио у свом животу у време док је писао поменуте Деобе, а за то нам одлично могу послужити његови Пишчеви записи, од којих први том покрива период од 1951. до 1968.Тако је 1955. у години у којој је почео писање поменутог романа, у својим приватним белешкама, које се односе на 3. август дате године, Ћосић записао: „Први пут сам се руковао с Титом и седео с њим и Марком. Два сата смо провели с Титом. Необична, импресивна личност. Снага, здравље, мушка лепота, једноставност и супериорност. Био сам зачуђен обичношћу великог вође.“ (Ћосић, 2001: 104). Исто тако, када погледамо белешке из 28. фебруара 1961, из године када су Деобе објављене, можемо прочитати како је тог дана Ћосић био део Титове личне пратње приликом његове посете Гани: „Кроз океанске спорине, Гана ми је прилазила лагано, благо, сановито, мека зелена линија с бокситним мрљама. Изненађен сам безначајним призором и као мало разочаран. ‘Обала плитка, као Истра’, кажем Титу, стојећи на палуби… ‘Да, и мене ово подсећа на Истру.’ На обали гомила црног народа, нагрнула на океан, глатку, сиву плочу која се спаја с небом. Црн талас народа испршен пред немим бескрајем океана… ‘Много је света’, кажем Колишевском.“. (Ћосић, 2001: 204). Исто тако, на Лагунином издању Деоба из 2017. на чијим корицама стоји оцена Теофила Панчића како је реч о „Првој књизи ‘друге Србије’“.

Не мислим да је Ћосић икада имао другосрбијанске ставове, укључујући ту и време када је био партизан и када је у првим деценијама после Другог светског рата био близак са Титом. Али исто тако не мислим ни да је након што је раскрстио са Титом 1968. па до краја живота икада постао некакав екстремиста или радикални српски националиста, као што покушава да му се импутира. Таква оцена може доћи само од стране оних који имају тенденцију да апсолутно све што је српско, или, још тачније, све што није другосрбијанско, прогласе за великосрпско.

Унутар било ког другог екс-југословенског народа особа која би имала сличне ставове као он била би посматрана као одмерена. Ћосић је био сведок једног времена, са многим манама и врлинама, тачним увидима и погрешним проценама, али није био ни најмање толико утицајан на токове живота и политике у Србији колико покушава да му се припише. А што се тиче Црногораца монтенегринске провинијенције, за њих би било пожељно, уколико већ избегавају читање историјских дела, да почну барем са ишчитавањем белетристике, макар оне која је важила за обавезну током школовања за време бивше нам заједничке државе.

 

Аутор Ненад Пиваш

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://sandzakpress.net/u-beogradu-umro-velikosrpski-ideolog-dobrica-cosic/

[2] https://www.bosniaks.info/procitajte-par-citata-dobrice-cosica-oca-srpske-nacije-laz-je-srpski-drzavni-interes/

[3] https://direktno.hr/direkt/dobrica-cosic-otac-srpske-nacije-ideolog-srpske-lazi-i-uzrok-srpskih-genocida-i-etnickih-ciscenja-na-kraju-20-stoljeca-112631/

[4] https://dnevnik.hr/vijesti/svijet/crnogorci-se-okupili-na-patriotskom-skupu-uz-pjesme-thompsona-i-miroslava-skore—619100.html

[5] https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Drustvo&clanak=764334&datum=2020-10-20

[6] https://www.pobjeda.me/clanak/plakati-sa-citatima-dobrice-cosica-i-u-podgorici

Ћосић. Добрица. 2001. Пишчеви записи (1951-1968), Филип Вишњић, Београд

Ћосић. Добрица. 2017. Деобе, Лагуна, Београд

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор НСПМ, 26. октобар 2020.