Мухарем Баздуљ: Ко да ми отме из моје душе Косово

Нема претјеране разлике у пејзажу из околине Рашке и Новог Пазара на једној страни и првих косовских крајолика које гледам, осим у једном детаљу: овдје је све препуно српских тробојки. На сваком кораку вијоре се заставе. Много их је, али не призивају заправо ни снагу ни суверенитет. Личе на неку мантру за самопомоћ

1.

У пјесми Малена Бањска Милене Марковић први стих поручује: „кренула сам у Митровицу ибарском магистралом.” Пјесма је први пут објављена прије осам година, односно 2011. Бане, Ана и ја смо кренули у Митровицу у јануару 2019. Да ли смо и ми кренули Ибарском магистралом? Дефиниција каже да је Ибарска магистрала заправо популаран назив за нешто што се службено зове „Државни пут ИБ реда 22“, односно тристотињак километара дугачка цеста која преко Лазаревца, Лајковца, Љига, Горњег Милановца, Чачка, Краљева и Рашке долази до Новог Пазара. Имајући у виду да се ријека Ибар улива у Западну Мораву код Краљева доста је упитна сама идеја да се цијела ова цеста уопште назива Ибарском магистралом кад њен највећи дио, онај од Краљева до Београда Ибра није ни видио. Ми смо се до Краљева спустили ауто-путем, а онда смо вијугали долином Ибра. Бане и Ана су из Лепосавића и често путују овом уском цестом. Код мјеста Ушће, између Краљева и Рашке, имају, кажу, осјећај да су већ практично стигли кући. Знам добро те рандом тачке од којих почиње завичај. Оне немају везе са границама и са административним линијама. Ушће се зове тако како се зове јер се на том мјесту Студеница улива у Ибар. Пејзажом доминира стара црквица на брду с лијеве стране цесте. Од Ушћа и почињем да ишчекујем тачку од које почиње Косово. Никад нисам био на Косову.

2.

Косово је једини дио некадашње Југославије гдје још увијек нисам био. То је случајност, мада не толико нелогична, имамо ли у виду историјско-географски генерацијски контекст. Оно што ме, међутим, изненађује у посљедњих неколико недјеља, откад је овај пут већ договорен и испланиран, па о њему говорим пријатељима и знанцима, јесте дојам да се на Косово чак и из централне Србије, чак и у мирно вријеме, заправо врло ријетко ишло. Сусрео сам неколико људи, углавном писаца и интелектуалаца, рођених од краја педесетих до почетка седамдесетих, Београђана, али и Чачана и Краљевчана, рецимо, који никад нису били на Косову. Исто тако, примјећујем да многи мисле да ми баш и није најпаметнија одлука то да тамо путујем. Кад их питам зашто то мисле, одговарају евазивно, али у суштини, чини се, мисле да није најбезбједније. Кад сам прије седам-осам мјесеци путовао у Техеран, нико то није сматрао ризичним, мада је мени, и онда и данас, то путовање много више призивало опасност неголи ово. Из такве реакције иначе објективних и рационалних људи, може се, чини ми се, добро ишчитати доминантан став о Косову у данашњој Србији. Уз мало претјеривања, то је скоро као оно што је Невил Чемберлен рекао о Чехословачкој у оно вријеме док је још изгледало да је Други свјетски рат могуће избјећи: „Далека земља насељена људима о којима не знамо ништа.“

3.

Пролазимо раскрсницу на којој се десно скреће за Нови Пазар, а лијево за Митровицу и практично одмах смо на Јарињу. На први поглед мјесто изгледа као они импровизовани „чек поинти“ на линијама раздвајања за вријеме рата у Босни. С прољећа 1994. године, одмах након потписивања Вашингтонског споразума којим је заустављен рат Армије БиХ и Хрватског вијећа обране, ишао сам пјешице из Травника у Витез да полажем тест да бих се запослио као преводилац у британском батаљону УНПРОФОР-а. Имао сам непуних седамнаест година, па су ме негдје на пола пута најприје из једног бијелог металног киоска легитимисали „наши“, а одмах затим и „њихови“. Док се сада приближавамо првој контроли, вадим личну карту, а Бане, који вози, ми каже: „Нека ти је спреман документ, али вјероватно неће ни тражити.“ И заиста, он пружа возачку и саобраћајну, униформисано лице их овлаш прелети, врати му папире и одмахне руком. Помишљам како је то излаз, како они на улазу морају бити пажљивији, међутим, на другој страни се све одвија на исти начин, ако не и секунду брже. И, ево, на Косову смо. И једва да сам постао свјестан тога, а Бане ми показује олупину изгорјелог аутомобила с лијеве стране. То је, каже ми, аутомобил Марије Ј, фотографкиње „Времена“. Та су се кола запалила прије двије-три недјеље, а остало је нејасно је ли ријеч о несрећи или некој врсти пријетње односно упозорења. Шта год да је било, костур изгорјелог аутомобила сада стоји на улазу на Косово као лобања натакнута на таблу са именом салуна у неком тарантиновски барокном вестерну.

4.

Нема заправо претјеране разлике у пејзажу из околине Рашке и Новог Пазара на једној страни и првих косовских крајолика које гледам, осим у једном детаљу: овдје је све препуно српских тробојки. На сваком кораку вијоре се заставе. Много их је, али не призивају заправо ни снагу ни суверенитет. Личе на неку мантру за самопомоћ. Подсјећају ме на нешто, али испрва не могу да се сјетим на шта. Сјетио сам се тек за неколико дана. Личе заправо на заставе Босне и Херцеговине или Исламске заједнице у повратничким бошњачким селима у Републици Српској. За људе који се осјећају остављено и запостављено, те су заставе доказ да их има, да постоје. Мој друг пјесник записао једанпут да за њега свака застава постоји тек као „чиста намјера вјетра“. Десетак година касније, послије катастрофалних поплава у Њу Орлеансу, Брус Спрингстин је отпјевао ону своју химничну ствар која каже, у благо културолошки прилагођеном препјеву: „Гдје год да се ова застава вијори, ми бринемо за свој народ.“

Where’re the eyes, the eyes with the will to see
Where’re the hearts that run over with mercy
Where’s the love that has not forsaken me
Where’s the work that’ll set my hands, my soul free
Where’s the spirit that’ll reign over me
Where’s the promise from sea to shining sea
Where’s the promise from sea to shining sea
Wherever this flag is flown
Wherever this flag is flown
Wherever this flag is flown

Која застава? Дај неку такву, да сви под њу станемо.

5.

Мрак се спушта, пред нама су свјетла Лепосавића. Има нечег у призору града на хоризонту, али то што је мени нешто, Банету и Ани је завичај. Знам тај осјећај кад прођеш окуку за Нови Травник, па Путићево, Долац и шибицару, па се укаже седам мунара на кулиси из Хиљаду и једне ноћи као седам торњева из pjesme Running to Stand Still. Има градова којима су историја и умјетност дали више него другима, али нема ничег већег и важнијег од емоције коју град изазива у својој дјеци која се у њега враћају. Бане помиње лепосавићки кафић „Талични Том“ и не треба нам пуно да одлучимо да ипак скренемо у град и попијемо пиво. У Звечану нас чекају домаћини, али ништа неће пропасти ако закаснимо пола сата. Улазимо у центар града. Класика: зграда општине, банке, кладионице. Колико год био навикнут на велику густину кладионица свуда на нашим странама, ово је ипак драстичније него игдје што сам досад видио. Бане каже да нигдје на Балкану нема толико кладионица по глави становника као на сјеверу Косова. И заиста, у идућих неколико дана ћу чути безбројне кладионичке анегдоте. Једну ми је испричао конобар из „Таличног Тома“ чим смо сјели: Као, неки тип је уложио двадесет динара и освојио пола милиона. Кад су га у кладионици питали је ли океј да му добитак исплате у ратама, он је одговорио: „Није океј, нисам ни ја свој улог плаћао у ратама, него сам вам све одмах искеширо.“ Иначе, „Талични Том“ је она врста алтернативно-рокерског кафића који чува душу урбаности оних наших малих градова у којима су људи чешће вољели Џармуша и Ника Кејва, него по неким америчким универзитетским центрима, оних наших малих градова који су (били) америчкији од Америке. Пијем крафт пиво, домаће, из Грачанице. Из звучника бије Том Вејтс: Hoist That Rag.

6.

Формално идем на Косово да одржим књижевно вече у Митровици, суштински идем да одем и видим. Домаћини су ми Миљана и Александар, који у Митровици држе Галерију Акваријус. Галерија је истовремено и галерија и биоскоп и мало позориште, прави културни центар заправо, и то приватни, како Миљана и Александар воле рећи, пола у шали, а пола сасвим озбиљно. Они су тамо формално – ничији, јер нити су миљеници локалних власти, нити међународних НВО комбинација. Али за народ тамо су – со земље. Имају и неку малу издавачку дјелатност па су објавили књиге двоје младих аутора, гимназијалаца. Листам двије књиге, Вук је момак који пише прозу, а Дарија дјевојка која пише поезију. У биљешци уз књигу пише да их је углавном написала као четрнаестогодишњакиња. Неки су јој стихови необично снажни и памтљиви. Каже, рецимо, на почетку једне пјесме На крају свега/ једино је битно/ да и даље волиш исти цвет, а двије стране послије, у истој пјесми: Цветови памте све. Има и у Миљаниној и Александровој приватној причи нечег скоро архетипског. Миљана је сликарка и требало би о њеној умјетности посебно писати, али овдје тек да нотирам да сам се пред њеним акрилицима на платну какви су Краљ Милутин и Краљица Симонида присјећао Јејтсових стихова о Византији. Она је завичајно с Косова, с Метохије заправо, у Митровицу је дошла 1999. или послије. Александар је пак Новосађанин, књижевни критичар и публициста који је у Београду и Новом Саду водио неки доста сређен и грађански уредан живот, тако ми се барем чини. И онда су га љубав и идеали довели овамо. Звучи можда и претјерано сентиментално, али мени стварно изгледа тако. Он дјелује благо и смјешка се стрпљиво и једва примјетно, али кад га боље упознаш и кад се раскрави осмијех му истовремено шири усне и шири се по цијелом лицу.

7.

Миљана и Александар нас с неким друштвом чекају у Звечану, у хотелу у коме ћу да спавам. Знам да је Звечан засебна општина и тај хотел заиста јесте удаљен од Митровице петнаестак минута вожње, али тих ћу дана схватити да мање-више читав сјевер Косова функционише као чудна јединствена цјелина. Један од кључних инфраструктурних елемената те цјелине су таксисти. Доста сам се возио таксијем на Косову и ако бих извлачио најмањи заједнички садржилац то изгледа овако: Кола су махом стара, али су возачи махом млади, углавном су шутљиви и први не започињу разговор, мада ће спремно и пристојно да причају ако ти кренеш с причом. Вожња је јефтина, нема таксиметра и нема цјенкања. Сви се знају. Мене је једног јутра таксиста питао да ли ми смета да покупи мајку с малим дјететом што су стајали испред школе и да их повезе јер му је то до Митровице свакако успут. Кажем му да ми, наравно, не смета, њих двоје улазе на задње сједиште, она се захваљује, али не изгледа као да је тај његов потез нешто претјерано неуобичајено. Из разговора видим да се познају, али не нешто нарочито добро. Мали је тај цијели простор, мало је људи, ослоњени су једни на друге, морају си помагати. Свако сваког зна и свачија судбина се тиче свакога. Кад пролазник каже пролазнику јеси чуо да тај-и-тај сели у Прокупље, то стварно скоро да резонира мало у „нико није острво“ џондоновском кључу, мада се ниједан од пролазника с тим који сели у Прокупље и не дружи ништа посебно и познају га само из виђења, али са сваким одласком и дио њих одлази и ионако непостојећа извјесност да ће остати ту бива још мањом.

8.

Хотел у коме нас чекају Миљана и Александар с друштвом дио је комплекса етно села у чијој великој ресторанској сали управо траје свадбено весеље. Да бисмо имали мир и атмосферу у којој можемо да разговарамо, газда нас смјешта у малу салу на спрату. Тамо су већ мезe, вино и ракија, све локално и домаће. Питам шта је најбоље да једем, а газда ми препоручује пастрмке које узгаја у властитом рибњаку на том истом имању. За доручак ћу наредних дана углавом јести омлет, такође од домаћих јаја са имања. Цијели комплекс је савршен за концепт сеоског туризма, али нисам сигуран колико у садашњим условима то може да функционише. Добро, и зима је, али осим локалаца готово да и нисам видио друге госте. Те вечери упознајем Рођу, који држи култну локалну кафану Ковин и Милоша, историчара и побједника квиза Слагалица. Негдје до пола десет сједимо ту пијемо и вечерамо, а онда се дијелимо у два таксија и одвозимо до центра Митровице да се видимо с неким Банетовим ортацима. То, наравно, прераста у жанровску ноћну сједељку гдје се гађамо вицевима, бизарним подацима, анегдотама и подјебавањима. Као и увијек у таквим ситуацијама, најбоље је кад потпуно заборавиш гдје си. Конобари виде да нам је добро, па нас не избацују на истеку радног времена, него нас трпе још неколико сати. У неко недоба ми зову такси, а такси ме вози у мој хотел. Тамо имам сасвим добру интернет конекцију. Иначе, и што се тиче сигнала мобилне телефоније, сјевер Косова је ничија земља. Чим се пређе Јариње, упао сам у роминг, али не косовски ромнинг, него роминг телеком компаније у власништву Републике Србије. Сигнала мог оператера доље нема.

9.

Мој друг и понајбољи савремени пољски писац Андржеј Стасјук пише божанствене путописе, али њега западна Европа уопште не занима. Мислим да никад није био у, рецимо, Паризу. Зато у Румунији и Албанији познаје свако село. Сјећам се како је био разочаран кад су у Албанији прије петнаестак година почели масовно да уводе банкомате. Њему се чинило да је старински начин живота ближи људској суштини, али у томе није било оног колонијалног покровитељства и осјећања надмоћи какво често показују западњачки љубитељи егзотике. Уосталом, Стасјук и у Пољској живи у својеврсној дивљини, уз тромеђу са Украјином и Словачком. Морам да га питам је ли долазио у посљедње вријеме на сјевер Косова. У неком смислу, овдје се данас живи онако како се нигдје више у Европи не живи. Рачуне не издаје нико, скраћеница ПДВ не значи ништа, све се рјешава изван система и усменим договором. Не знам како је било прије него су косовске власти увеле таксе на робу из Србије, али тренутно и у трговини постоје очито два начина снабдјевања. Цигарете које сам купио на киоску у Митровици имају маркицу Министарства финансија Косова и двојезични натпис о штетности пушења, на албанском и на српском. („Pirja e duhanit shkakton vdekje te parakohshme“ значи „Пушење дувана проузрокује превремену смрт“); у кафанама, међутим, ако тражиш киселу воду, добијеш Књаза Милоша, а конобари се шале па кажу: „Наш, прошверцован.“

10.

Рођина кафана Ковин има свој слоган и званичне инструкције како да до ње дођеш одакле год да си пошао. Фора је духовита: „Само скренеш!“ Колико сам схватио, некад раније је такође имао кафану, можда и на истом мјесту, која се звала Лаза Лазаревић. У посљедње двије-три деценије код нас на Балкану су јако популарна кокетирања са привлачношћу идеје лудила у кључу оног бреговићевског „Ко не полуди, тај није нормалан“, али овдје то мање има ауру помодарства, а више нужности. Од јутра је у Ковину екипа која удара по политарским пивама. На зиду је телевизор, тон је смањен, на Пинку иде неки филм, они пијанији зуре у екран, остали се подјебавају међусобно. Један онижи цвикераш каже у неком тренутку да је почео да гања „шиптарску пензију“. Послије сам чуо причу, не знам колико је тачна, да је Косово једини дио Европе који нема „њемачки“ систем пензија у зависности од радног стажа, него „амерички“, односно да сваки држављанин старији од шездесет и пет година прима седамдесет евра пензије. Срби са сјевера су наводно испрва избјегавали да на тај начин легитимишу државу Косово, али у посљедње вријеме све више пристају на тај механизам. Мала пара, штоно кажу, весели човјека. Иначе, српски небиометријски пасоши и они косовски су још увијек једнако бескорисни, па у том смислу психолошког притиска нема.

11.

Једно поподне се дружим с локалним навијачима Партизана. Њихова група се зове Маторци. Показују ми слике са Дулетом Вујошевићем, причају анегдоте са разних гостовања. Неке године кад су гледали фудбал у Ужицу, ваљда, крену минибусом да се враћају и како су на стадиону покисли, унутра се пресвлаче. На телевизору у бусу пичи неки порнић. У неком тренутку, усред пресвлачења, кад су углавном сви само у гаћама, полиција зауставља бус, униформисани пајкан прича са возачем, док други улази у возило, па кад угледа порњаву на екрану и гомилу средовјечних голих мушкараца, у паници бјежи из аутобуса. Сједимо у кладионици у којој се они окупљају, па хоће да ми покажу град. Има Митровица нешто типично балканско као град у долини уске ријеке, чије се махале пењу у брда. Вртимо се по граду, већ неколико пута и све се враћамо до пред онај највећи мост на Ибру, како год гледао, то испада највећа туристичка атракција. (Има она досјетка коју сам чуо од Матије Бећковића, па им је причам, а они се кидају од смијеха, као у неку црногорску вукојебину дошао ко зна каквим чудом неки Енглез па пита локалце има ли ту нека туристичка атракција, а неки му вели: Ма била је једна, али се удала.)  С друге стране моста се виде небодери и град с јужне стране дјелује далеко и страно, мада је Ибар и узак и плитак. Мостар је скоро па неизбјежна асоцијација, мада је Неретва шира, а Неретва исто тако и није сама по себи линија раздвајања. Невидљива граница у Мостару је нешто мало западно од саме ријеке.

12.

Бане ми у сумрак каже: Шта мислиш да ручамо на јужној страни? Хајде, кажем. Он је с колима, па се паркира близу моста са сјеверне стране, па пјешице прелазимо мост. Педесетак корака, препишај хода. На први поглед, јужни дио Митровице изгледа као транзиционо успјешан неглавни град, нека Бијељина, рецимо. Фасаде су новије, излози бљештавији, ресторани у фенси фазону. Улазимо у један, конобар доноси меније на енглеском, наручујемо по Пећко пиво, а кад стигну флашице с популарном етикетом „Пеја“ конобар већ прелази на српски. Клопа је супер, цех у еврима је повелик, али не примају картице. Као, иначе може, али апарат је у квару. Добро, и кеша имамо довољно, али округла је цифра, немамо кованица за бакшиш. Хоћемо да му оставимо неке динаре, а он говори: Ништа, немојте, други пут. Не изгледа заиста као да му се гаде динари, него више као да не зна шта ће с њима. Оно, могао би да их потроши с друге стране моста, али очито нема баш обичај да иде горе. Као што ни већина људи одозго, по свему што сам видио, нема баш обичај да иде доље. А никакве контроле нема и нема, чини ми се, неког посебног ризика. Размишљам како би путник на приштинском аеродрому морао без икакве сумње да чека да му пасош наслоне на оно дигитално сокоћало, а како преко Јариња и моста на Ибру можеш да дођеш до Приштине, Пећи и Призрена, а да те нико не пита ни како се зовеш. Све је то још увијек, тек сада видим, једна велика ничија земља.

Послије књижевне вечери, дуго сједим у галерији са десетак читалаца и посјетилаца. Људи су гладни разговора и углавном их нервира било која идеја да би њихов интерес за културни живот требало посматрати имало друкчије у односу на сличан интерес у било којем другом граду. Како то у таквим ситуацијама бива, што се више пије, теме се полако селе ка територији трача и анегдоте. Музику слушамо с плоча, али то није ни чиста носталгија ни хипстерај, једноставно у галерији је грамофон и има пуно плоча, па свако лако нађе нешто што му се свиђа. Диџејише помало како ко стигне. У неком тренутку схватам како је за столом неколико професора и професорки са локалних факултета и размишљам како та специфична атмосфера у Митровици потиче и од чињенице да је то један од оних градова које то што су универзитетски центар чини већим него што заиста јесу, и симболички и дословно. Није баш да је лако успоређивати Митровицу и Грац, рецимо, много је лакше поредити Ибар и Муру. Нема посљедњих година одвратније и чешће злоупотребљиване флоскуле од оне о „образовању као најважнијем ресурсу“, али добар дио одговора на дилему да ли ће на овом дијелу Косова бити живота зависи од опстанка високошколских установа и њиховог напретка. Сутра је радни дан, а и ја сутра рано ујутро путујем, али се ипак тек око три ујутро разилазимо.

14.

Зграда аутобуске станице у (сјеверној) Митровици је нова и лијепа. На фасади је табла на којој стоји да је зграда подигнута новцем Европске уније. Ипак, аутобусне карте се не купују на станици, него директно у аутобусу. Колико сам схватио, ни путници ни превозници ни желе да се карте купују и продају на станици, пошто су благајне ваљда „увезане“ са косовским финансијским институцијама. Миљана и Рођо су дошли да ме испрате. Имају ону домаћинску бригу наших људи који би хтјели да госту и на крају све буде потаман, па им је сада криво што идем аутобусом, као могли су они можда да се распитају да не иде можда неко за Београд колима тог дана. Кажем им да ја немам никакав проблем с путовањем аутобусом, да ми често заправо и више прија од пута аутомобилом. У колима скоро нужно мораш да причаш с возачем или другим путницима, а човјеку некад није до приче. Ведар је дан, а аутобус ће прије Јариња да улази у практично сва имало већа насељена мјеста, па то на крају дође и као згодан опроштај. И заиста, већина путника су млади људи, момци и цуре, студенти и студенткиње. Кад од кондуктера купују карту с попустом, не кажу „студентска“, него кажу „на индекс“. Аутобус је доста луксузан, у имену фирме је ријеч Колашин и ја све мислим откуд Црногорци да друже ову линију док се не сјетим Ибарског Колашина.

15.

Из ранца вадим књигу: Selected Lyrics Ire Geršvina. Човјек је читав живот више био, овдашњом терминологијом речено, текстописац неголи пјесник, али ова књига је лијепа и стихови писани за пјевање сугестивно дишу на папиру. Листам књигу, прочитам једну пјесму, па гледам кроз прозор, па опет прочитам нешто. Читам пјесмицу They Can’t Take That Away From Me. Она почиње љубавним раскидом, али лирски субјект каже да неће бити тужан јер њему нико не може да одузме сјећање на то како његовој вољеној стоји шешир и како тачно она пије чај. Подсјећа ме то на нешто, али не могу да се сјетим на шта. Наравно, то је скоро па архетипски мотив, али има баш нека конкретна ствар с којом ми се то римује и хтио бих да се сјетим. Да, личи то мало на оно кад Ортега и Гасет објашњава зашто је свака љубомора бесмислена, јер оно што ти видиш у вољеној особи нико други не види баш тако, а ти свом супарнику заправо завидиш на свом властитом погледу који он по дефиницији нема јер нема твоје очи. Не знам шта је неком другом Косово, али за мене је оно што сам видио. И онда као у лошем документарном филму, са аутобуских звучника креће народњак:

Где год да кренем теби се враћам поново
Ко да ми отме из моје душе Косово.

Зима је. Није Видовдан.

Опрема: Стање ствари