Мост од ријечи и љепоте: На данашњи дан рођен наш нобеловац Иво Андрић

„Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку. / – Хоћеш да усниш, сине мој? / Не, оче, идем, идем да живим“

Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски књижевник, доктор наука и дипломата Краљевине Југославије.

Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.

У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.

Рани Андрић: Лирски записи и снага младости

Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“, објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика који је издало Друштво хрватских књижевника у Загребу, објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“). Прву књигу стихова у прози – Ex Ponto – Андрић је објавио 1918. године, у Загребу, а збирку Немири штампао је у Београду 1920. године. Његове лирске песме  које за живота нису сабране у књигу, објављене су постхумно, 1976. Године, у Београду, под називом Шта сањам и шта ми се догађа.

Стварајући почетком века, Андрић се својом поезијом приближава неколиким песничким школама, али ће најуочљивији и најјаснији бити утицаји експресионистичке поетике, пре свега на изражајном плану: разара се правилна структура везаног стиха и строфе. Андрић, међутим, не разбија сасвим логичку структуру језика, већ од песме тражи да проговори смислом. Слободан стих без риме, одбацивање строге архитектонике сонетске форме, показали су се као најпогоднији за спонтано и интуитивно пулсирање мисли. У поезију се уносе јасна и непосредна значења, а песма се не пише да збуњује, већ да казује, да слика.

Карактеристичан младалачки немир са траговима меланхоличне јадиковке својствен је Андрићевим раним стиховима. Контемплативна расположења, горчина и суморни тонови биће једна од константи Андрићеве лирике. Песник је усамљен, нејак и збуњен непредвидивим и тешким животом, разнежено наднесен над собом. У Андрићевој поезији писаној пре Првог светског рата, као ни у поезији већине припадника његове генерације, нема наговештаја историјске буре која ће изменити лице света. Младобосански побуњеник, борац за национално ослобођење и уједињење, у својој поезији само је трагична јединка бачена да трпи „бесмислени терор прилика и ствари“.

У Ex Pontu (1918), раном Андрићевом делу, названом „разговори с душом“ (Нико Бартуловић), стилизовано је лично искуство у настојању да му се, у лирској сентенци, придода значење филозофско-поетске истине, а да при том задржи фабулативно-наративну основу, на основу које би се могла реконструисати стања једног заточеника. Та књига песама у прози разврстана је у три циклуса: први има 26, други 25, а трећи 88 текстова, уз завршни „Епилог“. У страсном лирском монологу, песник се обрачунава са собом, покушава да у тамничким бдењима разреши унутрашњу драму и ослободи се трауме изазване утамничењем. Неправедан пад иза решетака у други, суров и мучан свет, где је жртва „на сухом уклетом спруду“, доводи песника у стање да поставља важна егзистенцијлна питања и грозничаво размишља о свету и месту појединца у његовим трагичним оквирима.

Епилог
     Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!
   – Шта си видио у љетњи дан, сине мој?
     Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
   – Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
     Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
   – Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
     Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
   – Хоћеш да усниш, сине мој?
     Не, оче, идем, идем да живим.

(Одломак и Ex ponta)

И књига Немири (1920) настаје делом у затвору и интернацији. Као и Ex Ponto, и то дело је исповедног карактера, с тим што су аутобиографски елементи замаскирани или поетски транформисани. Три циклуса који чине књигу – „Немир од вијека“, „Немир дана“ и „Брегови“ – представљају три  битна односа субјекта према фундаменталним људским могућностима. У делу се јавља и реска социјална нота. Песник сетних и меланхоличних расположења, који својим дотадашњим стиховима поставља питања суштине и смисла пролазнога живота, буди се наједном као борац за социјалну правду. Поред мрачног, интровертованог, самозагледаног Андрића, у делу се појављује један борбени, активистички Андрић, окренут свету.

У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. – Нису ми биле пуне четири године кад сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело које је њему дотежало.
     И ништа ми друго ниси на пут дао.
     Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.
     Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају у свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио пут мој.
     Па као сам могао бити срећан?
     И још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.
     Кад Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и страшну радост као ја. Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва су се редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.
     Јер касно сам увидио да се не отварају силом.
     Нисам могао схватити зашто је за мене сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима свака врата затварају, као на тајни знак.
     А то си Ти хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, постављао своју невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш љубављу која боли и посвећује.

(Одломак из Немира)

Андрић, највећи приповједач са наших простора и хроничар људских судбина

Најпознатији роман Иве Андрића, На Дрини ћуприја (1945), хронолошки прати четири века збивања око великог моста преко реке Дрине у Вишеграду, који је изградио велики везир Мехмед паша Соколовић, пореклом из тих крајева. Године 1516. Мехмед паша је, према владајућем обичају узимања „данка у крви“, као српски дечак на силу одведен у турску војску и потурчен да би се касније уздигао лествицама власти и постао први до султана. Као моћник, одлучио је да у родном крају подигне задужбину, велики камени мост на једанаест лукова. Мост је интегративна тачка романескне нарације и њен главни симбол. Све пролази, само он остаје да укаже на трошност људске судбине. Мост је место додира историјски верификованих личности и безимених ликова који су плод пишчеве имагинације. Роман На Дрини ћуприја у којем се углавном доследно хронолошки описује свакодневни живот вишеградске касабе је, заправо, „вишеградска хроника“, пандан Травничкој хроници и Омерпаши Латасу који је „сарајевска хроника“: у склопу тога хроникалног трокњижја Иво Андрић приповеда о „турским временима“ у Босни. Роман почиње дугим географским описом вишеградског краја и навођењем више легенди о настанку моста, од којих је посебнo маркантна она о узиђивању хришћанске деце у један од стубова. Порекло легенде је у националном миту и епској визији света која је књижевни еквивалент тога мита. Легенде су по правилу паралелне, имају хришћанску и муслиманску верзију. Крај романа пада у 1914. годину када су трупе аустроугарске монархије, у повлачењу, озбиљно оштетиле мост. Са рушењем моста издише и Алихоџа, један од најчешће помињаних ликова, који симболизује крај старих времена. Између почетка и краја романа, између грађења и рушења моста, шири се приповедачки лук дуг четири стотине године у којем, у форми врло развијених епизода, заправо, целих прича, Андрић ниже судбине вишеградских људи, свих вера. На Дрини ћуприја је по начину творбе „новелистички роман“ јер настаје низањем бројних прича које могу стајати и самостално. У том роману писац је спровео пуну циклизацију својих „вишеградских прича“, па је тако од једног тематског циклуса, поступком уланчавања настала сложена хроника. Неке ликове из романа На Дрини ћуприја сусрећемо и у Андрићевим приповетакама (нпр. Ћоркан, Тома Галус).

Слика друштва, датог у историјском пресеку, у роману На Дрини ћуприја толико је разуђена и слојевита да се може рећи како писац-хроничар из надтемпоралне тачке творца једне модерне легенде „види кроз време“, прозире његову суштину и распознаје и сведочи ограниченост људских моћи, подједнако оних који верују да моћ имају и оних који ту моћ никако немају. Мост, као неми сведок, памти укрштај и привидно трпељиво прожимање, а у ствари антагонизам различитих култура, вера и традиција и две цивилизације, источне и западне. Мост је, заправо, постојана, једина непроменљива, вечита тачка на којој се трење и комешање што неминовно порађају сукобе (на нивоу ликова и на нивоу држава) осећа и види јасније него другде, у готово кристално чистом, опредмећеном облику. Роман о мосту се, као и већина других Андрићевих романа и приповедака храни историјом Босне, земље размеђа на којој се сустичу и мешају европска и азијска религија и начин живота, воде ратови и мирнодопске међуконфесионалне и политичке борбе, и склапају кратка и варљива примирја. Као земља противречности Босна недри особену културу живљења, пуну витализма али и атавизма. Људи који се, игром судбине, затичу на таквој позорници, играју само краткотрајне драмске епизоде у великом позоришту историје.

Нобелова награда

Године 1958. у шездесет шестој години, Иво Андрић се венчава са својом дугогодишњом љубављу – Милицом Бабић, костимографом Народног позоришта из Београда, удовицом Ненада Јовановића. Са женом се сели у свој први стан – у Улици Пролетерских бригада 2а. Те године објављује приповетке „Панорама“, „У завади са светом“ и једини предговор који је икада за неку књигу написао: уводни текст за књигу  Зуке Џумхура „Некролог једној чаршији“.

„За епску снагу“ којом је „обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“, Иво Андрић је 1961. године добио Нобелову награду.

Беседом „О причи и причању“ у којој је изложен његов списатељски вјерују, 10. децембра 1961. године захвалио је на признању. Иако су до тада његова дела превођена на многе језике, после додељивања награде почиње велико интересовање света за дела писца са Балкана и његови се романи и приповетке штампају на преко тридест језика. Иако одбија многе позиве, тих година Андрић борави у Шведској, Швајцарској, Грчкој, Египту. Целокупни износ Нобелове награде поклонио је из два дела библиотечком фонду Босне и Херцеговине. Уз то, веома често учествује у акцијама помоћи библиотекама и даје новац у хуманитарне сврхе. Године 1963. код Удружених издавача (Просвета, Младост, Свјетлост и Државна заложба Словеније) излазе прва Сабрана дела Иве Андрића у десет томова. Наредне године борави у Пољској где у Кракову бива промовисан за почасног доктора Јагелонског универзитета. Пише веома мало, али се његове књиге непрекидно прештампавају и у земљи и иностранству. У марту месецу 1968. године Андрићева жена Милица умире у породичној кући у Херцег Новом.

Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Тринаестог марта 1975. године свет ће напустити један од највећих стваралаца на српском језику, писац митотворне снаге и мудри хроничар балканског караказана.

…Моја домовина је заиста „мала земља међу световима“, како је рако један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим.

Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем неколико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте указали част својом наградом.
Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да „писци нису добре судије својих дела“. Са дивљењем и разумевањем сам некад прочитао Гетеово правило: „Уметниково је да ствара а не да говори!“ Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.

Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича смо себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми , у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост…

(Из есеја: О причи и причању)

Задужбина Иве Андрића